среда, 20.11.2024, 14:17 -> 13:09
Са професором Ђуричковићем о књижевности
Милутин Ђуричковић (Дечани, 1967) српски је књижевник, новинар и доктор књижевних наука. У својој богатој каријери био је стални књижевни критичар „Политике“, „Борбе“, „Дневника јединства“, „Победе“ и „Новости“, а уређивао је и часописе „Светионик“ и „Наше стварање“. Стога је и захвалан саговорник са којим може да се раговара о више тема.
Чини се да нико од вас није упознао писце дијаспоре као ви, јер сте били новинар Новости и писали сте о писцима дијаспоре, које је ваше мишљење о њима.
“Дијаспора је моје књижевно занимање будући да сам радио магистарски рад на тему – српска поезија за децу у дијаспори од 1940 до 2020. Дакле тај књижевни период сам проучавао, како литературу за децу, тако и за одрасле. Наша књижевност у дијаспори представља интегрални део наше националне матичне литературе, без обзира што се она ствара ван граница Србије, она припада нашем језику, идентитету и културној свести и на тај начин она баштињи све оне духовне вреднице које се налазе у матици. Пошто је наша дијаспора изузетно разуђена у том политичко друштвено социолошком смислу, самим тим литература је доста разноврсна и богата, без обзира на одређене естетеске и уметничке мањкавости које су наравно свуда присутне у свакој литератури, не само у дијаспори већ и у матици. Она ипак представља један видан напредак и велики допринос и афирмацију нашој литератури у земљи и у свету.“
Важите за једног од најпревођенијих наших писаца на преко 60 светских језика.
“Да, имао сам ту срећу да је мој први роман за децу Како су расли близанци, који је објављен у Боокланду 2011. године, исте године кад је добио и Награду Раде Обреновић, на Змајевим дечијим играма као најбољи роман године за децу, а убрзо је био преведен на русински језик у Новом Саду, а онда је преведен на енглески језик у Америци, а са тог енглеског превода су кренули и сви остали, даљи преводи. Мени је то у почетку било заиста интересантно и занимљиво, како једна књига има такав развојни пут, тако да је за неколико та књига кроз неколико година доживела 60 издања.
Вредност те књиге је у хумору, јер је хумор та етичка и естетичка димензија и категорија која је својствена свој деци овог света, тако да је та књига врло лако освојила читаоце на многим језицима широм света.“
Ушли сте и у Антологију дечије поезије професора Милинковића, чиме сте трајно остали у нашој књижевности.
“Јесам, пре тога сам заступљен и у антологијама Воје Марјановића, такође нашег уваженог професора и истраживача, он и Милинковић су заиста наши врхунски експерти кад је у питању литература за децу, имао сам ту дакле прилику и задовољство да ме заступају у антологијама поезије и прозе за децу, а оно што је такође посебно битно је да у историјама српске књижевности за децу, то су два пројекта – књиге, које су написали професор Тихомир Петровић и поменути професор Милинковић и ја сам им захвалан због тога, јер заиста ко уђе не само у антологију, већ и у историју националне књижевности за децу, значи да му је на неки начин обезбеђено трајно место у литератури и историји.“
Професор Ђуричковић је члан Српске краљевске академије научника и уметника, Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије и Европске академије уметности. Више пута је награђиван у земљи и иностранству.
