Прелепо декорисана бина бљештала је и мамила младе уметнике да што боље и лепше покажу шта су све научили. Све је било у духу престојећих празника, и публика, која је дошла да подржи младе уметнике, имала је потпуни угођај. А на сцени су се смењивали разни музички жанрови, инструменти гласови, плес.
Концерт је почео песмом Абе „Срећна Нова година“ у извођењу Марте коју је на клавиру пратила сестра, Петра Адамовић, а затим су наступили најмлађи чланови Уметничког центра СОКО. То су деца која се тек пре две месеца почела да певају, али су већ имали свој први јавни наступ.
Андријана Адамовић, оснивачица и председница Уметничког центра СОКО, која ради са дечјим групама, истиче да је планирала да та нова група буде мало старија, али да се некако догодило да су се пријавила доста млађа деца коју није имала срца до одбије:
„Била сам доста скептична како ће се тако мали снаћи на бини: певали су неколико песама и одгирали два кола, али били су заиста сјајни. Концентрисано су пратили шта се дешава, стрпљиво чекали свој ред и пратили моје инструкције. Заиста сам пријатно изненађена таквим односом.“
Нини Тодоровић која путује из Порентрија сваког петка на пробе у Базел, ово је био први наступ за Уметнички центар СОКО. Много се радује сваког петка када иде на пробе:
„Базел је далеко од моје куће, али ја се у путу одморим. Волим што могу да се дружим с другарима из Србије. Учим да певам и волим да певам на српском, а највише волим да се лепо обучем и будем на бини са другом децом. Учим да свирам клавир и спремам се да следеће године и свирам.“
Затим су се на сцени смењивали разни извођачи на клавиру, виолончелу, обои, гитари. Право освежење била је плесна тачка која се по први пут нашла на репертоару програма.
Три другарице, Миа Петровић, Петра и Марта Адамовић, друже се од рођења, заједно певају у Соколу и из тих дружења настао је сан о плесној групи. Миа Петровић објашњава шта све за њу значи музика, певање и плес:
„Ја обожавам да певам и то сам увек волела. То ме испуњава. Певам са мојим другарицама и Андријаном скоро 6 година. Сваке године учествујемо на концерту „Деца стварају музику“. Свиђа ми се кад видим како се сва деца радују и како су узбуђена док свирају или певају. Ова година је за мене била посебна јер сам са својим другарицама Мартом и Петром, са којима се дружим већ 11 година, основала плесну групу „Галаксиз грлс“. Дружећи се спонтано смо почеле да правимо кореографију за песму „Пипл ју ноу“ Селене Гомез и пожелеле смо да плешемо пред публиком. Биле смо пресрећне кад нам је Андријана дозволила да наступимо на концерту „Деца стварају музику“. Била сам јако узбуђена због тога. Иако смо имале трему, задовољна сам наступом и надам се да ћемо касније постати познате. Сви су били сјајни на концерту и волела бих да се сретнемо и следеће године.“
На крају првог дела програма бриљирао је Никша Банићевић. Местрално је одсвирао изузетно захтеван програм и за своју музикалност награђен је овацијама. Никшина мама, Александра, објашњава како изгледа Никшин музички пут:
„Никша од 7. године похађа приватну музичку школу у Риену „Ton in Ton“ и свира клавир. Музика је у нашој породици увек била пратећа околност, као хоби, а и професија, тако да је Никша био окружен музиком и разним инструментима. Љубав према музици је дошла некако природно, а сад са 12 година, почела да се дубље развија. Поред школског музичког образовања, самостално скида композиције са интернета и увежбава их. Свако јутро почиње, и свако вече завршава музицирањем. Велика страст су му и вожње, а понајвише авиона. Неколико пута је копилотирао у мањим авионима, и жеља му је да поред професионалног бављења музиком, положи лиценцу за приватног пилота мањих летелица. Тренира карате 5 година и похађа српску школу у Базелу већ 7 година.“
Никша додаје да музика за њега значи живот: „Јако волим да свирам клавир, забавно ми је. Волео бих да се опробам и у другим инструментима, на пример да видим како је то свирати виолину. Највише волим класичну музику и поп. Омиљени композитори су ми Франз Лист и Шопен. Сваки пут пред концерт осећам трему, али кад почнем да свирам, опустим се и уживам. На концерту су ми се свидели сви изводјачи, а највише клавиристи и Марта са виолином. Жеља ми је да у животу будем професионални пијаниста.“
Индијка, Дикша Картикејан, учествује већ другу годину и одушевљена је. Све је било свечано декорисано и атмосфера је била сјајна, а посебно јој се допалао што је ове године била и плесна тачка. Она мисли да су сви јако лепо свирали.
А у другом делу програма била је заступљена и српска традиционалана музика. Прво је Петра Милутиновић свирала песму „Ој, Мораво, моје село равно“ на фрули. У првом делу програма представила се на обои, а сад је показала да ужива и у српским народним инструментима.
Млађа и старија дечја певачка група извеле су неколико кола и традицоналних песама старије сеоске традиције и песму „Жубор вода жуборила“ уз пратњу Слободана Новаковића на хармоници. А онда је уследило још једно пријатно изненађење и два кола на хармоници. Млади Душан Славковић дошао је из Бадена да би дао свој допринос овогодишњем концерту.
„Прошле године гледао сам концерт „Деца стварају музику“ и пожелео да се овог пута нађем на сцени. Провели смо лепе тренутке уз нашу дивну музику. Уживао сам у аплаузу после мог свирања.“ Душанова мама, Биљана, каже да је било освежавајуће гледати децу како успевају нешто тако дивно да увежбају. „Сва су се деца потрудила да дају све од себе и покажу колико су научили. Осетила се позитивна енергија и пуно страсти. Успели су да нас дотакну и изазову понеку сузу. Моја деца су добила огромну жељу да наступају поново на једном оваквом концерту.“
Вече пуно радости и музике завршено је двема песмам Уметничког центра СОКО. На немачком су отпевали песму „Еделвајс“ познату тему из филма „Моје песме, моје снови“ и концерт заокружили Абом и песмом „Хвала ти за музику“. Водитељка програма, Томанија Костић, није крива одушевљење целокупни приграмом:
„Андријана је моја колегиница са посла и радо сам се одазвала њеном позиву да водим конферансу на немачком језику јер сам рођена овде и добро говорим српски као матерњи, али и немачки језик. Морам признати да сам имала малу трему јер се никад нисам нашла у позицији да стојим на сцени и причам, али фасцинирана сам квалитетом целокупног програма и читавом организацијом. Неколико пута сам била на ивици суза, тако је све било дирљиво, искрено и чисто, како то само деца знају и могу.“
Утисци су се још дуго размењивали, а и домаћини из квартирског центра Изелин били су веома пријатно изненађени. Нису очекивали такав ниво професионализма у организацији, сценографију, а и неке интерпретације далеко су превазишле стандарде. Сала је била испуњена до последњег места и сви једва чекају следећи концерт и питају се шта ће ново доживети.
