Кренуло се од Српске православне цркве посвећене рођењу Светог Јована Крститеља, непосредно после свете Литургије и молебана за успешну школску годину, где се окупила значајна група људи.
Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ, члан Управног одбора Савеза Срба у Аустрији и први припадник Аустријске службе сећања у Србији, на немачком је свима објаснио да се шетња сећања до сада одржавала у августу, пошто је 20. августа (1978.) дан упокојења Диане Будисављевић, али је ове године одржана касније како би и њен праунук могао да учествује.
Поред њега, ове године су поред бројних парохијана Српске православне црквене општине Инзбрук и представника КСУД-а „Братство“ из Инзбрука и КСК-а „Петар Кочић – Змијање“ из Фигена, у шетњи учествовали и представници из науке и политике. Присутни су били Соња Фегер-Калхшмид, посланица у покрајинском парламенту Тирола, Зелиха Арслан, посланица у Скупштини покрајине Тирол, др Лукас Моршер, директор архива Града Инзбрука, Бернхард Хефлер, председавајући Фракције социјалдемократских синдикалаца Тирола и члан Управног одбора Радничке коморе покрајине Тирол, као и Фабиан Валх, посланик у Скупштини града Инзбрука.
Пут је водио према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена, на породичном гробу породице Обексер испод свода под бројем 48. Тамо су Леонардо Рашица и Владимир Влајић, упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима у име свих учесника шетње.
Владимир Влајић, иначе први припадник Аустријске службе сећања у Србији, испричао је затим најважније чињенице о Диани и њеној акцији спасавања и подсетио на залагање СПОЈИ-а, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.
„Шетњу сећања на Диану Будисављевић и њене помагаче смо покренули како бисмо сваке године у периоду непосредно после датума њеног упокојења изразили вечну захвалност њој и њеним подржаваоцима, као и да оставимо још један траг активне и живе културе сећања у нашем граду Инзбруку и нашој покрајини Тирол. Тако желимо да покажемо колико нам је важно живо сећање на Диану и њене помагаче, колико је волимо и ценимо, јер је она заједно са својим подржаваоцима током Другог светског рата спасила између 7.500 и 12.000 српске деце од геноцида и двоје хрватске деце антифашиста од политичког реваншизма у логорима смрти фашистичког усташког режима у тадашњој Независној Држави Хрватској. Желимо сваке године да одржимо сећање на све жртве Другог светског рата, јер је Диана успела да спаси на хиљаде пре свега српске деце из тих логора, али је над далеко више хиљада српске, јеврејске и ромске деце извршен геноцид и страдало је безброј деце различитих националности у тим логорима, само зато што су били другог порекла или зато што су се њихови родитељи супротставили лудилу нациста, усташа и других фашистичких групација“, рекао је Влајић на крају свог предавања.
Затим се свим присутнима на енглеском обратио Дианин праунук, Леонардо Рашица, које је током августа месеца боравио у Србији и Хрватској, како би сакупљао битне историјске и личне податке о својој прабаби Диани, јер припрема књигу о њој. Тако је поред институција овог лета заједно са Владимиром Влајићем, који је овом приликом преводио са енглеског на немачки, обилазио и преживеле јасеновачке логораше, особе који су као деца спасени од његове бабе, као и манастир Јасеновац.
Његово обраћање Вам преносимо у целости:
„Желим да се захвалим свимa присутнима, као и организацији СПОЈИ за све што je урадилa током многих година за очување сећања на моју прабаку Диану Будисављевић. Посебну захвалност у оквиру СПОЈИ-а желим да изразим Владимиру Влајићу, који ми је постао као брат.
Неки од вас већ знају да пишем књигу о Диани Будисављевић, фокусирајући се првенствено на њену aкцију спасавања деце из усташких логора током Другог светског рата. Веома су важни за ову књигу били сусрети у Србији са децом коју је Диана спасила. Већину тих сусрета организовао је Владимир и многи од њих се не би догодили без његове помоћи.
Људи обично желе да знају на који начин потичем од Диане Будисављевић. Диана је рођена овде у Инзбруку 1891. године. Године 1917. удала се за мог прадеду Јулија Будисављевића, српског лекара из Загреба, са којим је имала две ћерке. Моја бака Јелка Будисављевић рођена је у Инзбруку 1918. године, а 1920. године, након што се преселили у Загреб, родила се моја бака-тетка Илзе. Бака Јелка Будисављевић се удала за мог деду Марија Рашицу током 1940-их година, а касније су се преселили у Италију, где је мој отац Орсано Рашица рођен 1947. године. Мање од годину дана касније, породица се преселила у Бразил, где сам ја рођен 1972. године. Имам сина од 30 година, Анжело, који је Дианин чукун-унук.
С друге стране, од ћерке Илзе, Диана има унуку, троје праунучади и једну чукун-унуку.
Људи често коментаришу колико морам бити поносан што сам праунук Диане Будисављевић. Истина је, за мене је осећај више налик на чуђење, понекад и збуњеност, када застанем да размислим о вероватноћи да имам прабаку која се упустила у тако неупоредиве херојске подвиге. Њена дела пркосе поређењу, било да се мери бројем спашених живота, чињеницом да су то била невина деца или бруталношћу режима којем је пркосила. Улазила је у концентрационе логоре, понекад тражећи дозволу да одведе децу, понекад молећи, а понекад захтевајући.
Не смемо заборавити да је усташки режим био један од најбруталнијих и најсадистичкијих у историји, што су признали чак и истакнути јеврејски научници који се баве Холокаустом. Методе истребљења усташа – усмерене првенствено на Србе, али и на Јевреје, Роме и политичке противнике – биле су озлоглашено сурове. Чињеница да су се на исти начин односили према деци и бебама, те да су били једини познати режим који је успоставио концентрационе логоре искључиво за децу, може дати идеју о каквом се режиму радило.
Током мог недавног боравка у Србији (око месец дана прошлог августа), нека од деце – Душан Јеринић из Панчева и Јелена Радојчић из Београда, да поменем само двоје – изразили су своју захвалност Диани, рекавши да им је дала други живот и да је на тај начин за њих била као друга мајка.
Рођен сам 1972. године и никада у свом животу нисам искусио ништа слично концентрационом логору, хвала Богу, али на неки начин, могао бих употребити, у вези са прабаком Дианом, исте речи Душана и Јелене.
Већ неколико година имам идеју да напишем књигу о Диани Будисављевић и њеним напорима у спашавању деце. Међутим, када сам био у Србији пре месец дана, сусрећући се са децом коју је спасила и посећујући места попут Јасеновца, схватио сам да је то много више од саме књиге. То не значи да ће књига бити третирана као мање важан пројекат, већ напротив, без планирања или доношења било какве свесне одлуке, дошао сам до нагле, али природне спознаје током једног од тих августовских дана у Србији: књига ће бити тек почетак. Постало ми је јасно, као неизбежност, да ћу од сада па до краја свог живота имати виши циљ – подизање свести о Дианиним херојским делима, стварним ризицима којима је изложила себе и своју породицу и судбини све те деце, како оне коју је спасила, тако и оне која нису могла бити спашена.
И тиме бих желео да завршим свој данашњи говор захваљујући овој неупоредивој хероини не као њен праунук, већ као још једна особа – попут многе деце коју је спасила – која осећа као да јој је захваљујући њој дарован други живот“, рекао је Леонардо Рашица на гробу своје прабаке, који је први пут посетио.
Диана Будисављевић, рођена Обексер
Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол.
Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету.
Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци.
Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941 и 1945 заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“.
Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.
Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.
