У бројним књигама које се могу наћи на нашем тржишту, али и у Галерији која је посвећена Милени у Пожаревцу, можемо сазнати само основне податке о тајанственом српском зету.
О њиховом познанству можда најбоље сведочи писмо које је Гослен послао Милениној мајци Даници. Ту пише да су се „… упознали код заједничког пријатеља чији је портрет она урадила. Био је сигуран да на њу није оставио никакав утисак јер, када ју је после извесног времена позвао на чај, Милена га се није сетила и одбила је позив.“
Међутим, Гослен је био упоран и на крају је убедио да се виде. На првом састанку, седели су у башти хотела; било је веома топло, пили су хладан чај и јели колаче. Гослен је предложио да му она уради портрет а Милена је пристала. Читавог лета, он је седео пред њом, пет дана у недељи, по два сата, док је она радила слику. Силно се заљубио, али се плашио да јој то призна…
Када је почетком децембра добио неколико дана одсуства, Милена и он се налазе у Вашингтону. Стигао је на договорено место много пре ње. Прикупио је сву храброст и упитао да се уда за њега. Током веридбе, договорили су да кроз три недеље она дође да се венчају. Госленова мајка и Милена дошле су уочи Божића у мали индустријски град у Северној Каролини у коме је он тада службовао.
Дана 24. децембра 1943. венчао их је бележник у малој соби општинске зграде. Милена је лично у „New York Papers“ послала текст за објаву о венчању, свесна значаја рекламе и пи PR-а за свој рад.
Крајем децембра 1944, Милена се са супругом сели у нови стан у 88. улици у Њујорку, где су провели три најсрећнија месеца. Стигла јој је и нова понуда да изради декор и скице за костиме за балет „Сан летње ноћи“ за веома велики хонорар. Назирао се крај рата у Европи, а Милена се надала скором сусрету са родитељима…
Али изненада, после ноћи проведене у бару хотела Плаза, где су попили по неколико коктела и плесали, а потом одласка у италијански ресторан, где су вечерали…. она је преминула од срчаног удара у уторак 6. марта 1945.
Познато је да Миленина мајка Даница никада Гослену није опростила што је кремирао ћеркине посмртне остатке ради лакшег транспорта за Србију. Миленино тело је кремирано са идејом да се урна са посмрним остацима пренесе у Пожаревац. Али, комунистичке власти Југославије нису Гослену одобриле визу; на Милену и Даницу су гледали као на „остатке труле буржоазије“, тако да је урну са пепелом морао да преда оцу Бруну у Риму.
У лето 1947. Гослен је донео урну Бруну Барилију, а заједничку фотографију (са писмом) послали су Даници 29. августа.
Гослен се касније оженио по други пут и добио ћерку којој је дао име МИЛЕНА.
Долазио је у Пожаревац са другом супругом да обиђе Галерију 70-тих година прошлог века. По сведочењу водича Смиљане Стојановић, био је видно узбуђен и потрешен када је разгледао Миленине слике, личне предмете и одливке њених руку.
Од Бранке Ђорђевић Наканиши, историчарке уметности и новинара, сазнајемо нове и непознате детаље о животу Гослена. Бранка је провела 40 година у Америци и Канади, а сада поново живи у родном Београду, истражујући Београд између два светска рата… О Милениној мајци Даници и времену које је провела на двору у Београду подучавајући краљицу Марију Карађорђевић српском језику, она је објавила причу „Краљичина учитељица“ у књизи „Био једном један Београд – испред и иза кулиса“ (2023), а слови и за великог поштоваоца дела Милене Павловић Барили.
„Госленову ћерку – Милену Госелин Рада, рођену у Вашингтону 1957, упознала сам у Сијетлу пре нешто више од три године. Када ми је представљена пуним именом и презименом, одмах сам се сетила да се муж наше Милене презивао Госелин, а знала сам и да је ћерки дао име Милена. Госпођа Госелин Рада се изненадила кад сам је питала у каквој је она вези са Миленом Павловић Барили. У време када смо се упознале, знала је тек понешто о својој славној имењакињи. У току нашег вишегодишњег дружења, слала сам јој додатне информације и фотографије. Све то је брижљиво сакупљала како би оставила својим ћеркама у виду приче из живота њиховог деде. С обзиром на то да је имала 18 година кад јој је отац погинуо, а да је пре тога 5 година провела у интернату, она није имала прилике да разговара са њим о његовој прошлости и о жени чије име носи.“
Бранка Ђорђевић Наканиши открива да је Гослен ћерки оставио у наслеђе два Миленина цртежа и четири слике, међу којима су његов портрет (1943), два дела којима је био изгубљен траг – „Меланхолија“ (1938) и „Мадона са близанцима“ (1942) – као и њен последњи аутопортрет (1943), за чије постојање се уопште није знало. Овај аутопортрет настаје крајем 1943 и већих је димензија од свих претходних. На њему Милена у левој руци држи сликарску четкицу, која представља њен животни позив, док на десној руци показује венчани прстен. О важности коју за њу има ова слика сведочи и начин на који је она потписана: на раму слике су исписани иницијали са додатим почетним словом новог презимена, М.П.Б.Г.
„Када су се венчали Милена и Томи, како су га звали, он је имао 22 године, а Милена 34. Из личних докумената се види да је Гослен био рођени Њујорчанин, а пријаве боравка показују да је његов породични стан у Њујорку био на престижној адреси у најлепшем делу Парк авеније, где је и даље у то време живела његова мајка Батерфилд Гослен, док је наша Милена изнајмљивала двособан стан са употребом купатила и телефона у скромној њујоршкој четврти у којој су у то време углавном живели емигранти нижег средњег сталежа“, наглашава Бранка.
Гослен је уживао велику популарност међу женама, у касарну су му стизала писма бројних девојака, од којих је већину послала Gloria Laura Vanderbilt (1924-2019) која је често била мета америчких таблоида – писало се о њеном огромном богатству које је наследила од оца и ексцентричном животу.
„Чињеница да уместо богате и славне Глорије он бира Милену која се тек сналази и пробија у Њујорку у потпуној је супротности са веровањем мајке Данице да се Гослен оженио за њену ћерку из материјалних разлога“, закључује Бранка.
После Миленине смрти, требало му је 9 година да се сабере и поново ожени. Разрешен је војне службе 1945. са чином поручника. Живео је извесно време у Паризу, а затим у Мадриду, бавећи се пословима у рекламној индустрији. У Мадриду је упознао своју другу супругу, Шпањолку Луз де Игуал, са којом се венчао у лето 1954. Она је била домаћица и 7 година млађа од Гослена, а водила је порекло из обичне грађанске породице средње класе. Умрла је 2004.
„Гослену није пошло за руком да се зближи са таштом Даницом ни путем топлих и емотивних писама које јој је слао годинама, описујући неке лепе моменте из прекратког заједничког живота са Миленом, као и искрену бол коју је осећао због њене преране смрти“, каже Бранка и за крај разговора додаје: „Гослен је погинуо у саобраћајној несрећи 1976, враћајући се са аеродрома након испраћаја ћерке у колеџ.“
Али да се мистерија око Гослена ни овде не завршава говори податак да је он сахрањен у Хидалгу, а његова друга супруга у Мексико Ситију, 90км даље.
