Шок, неверица, туга, празнина, сузе, осећај немоћи, стида, па и беса уз мноштво питања и оно најважније како је могуће да су се такви гнусни злочини дешавали и да је такве злочине светска јавност прећуткивала. Како је могуће да је домаћа француска јавност то прећуткивала и зашто и даље прећуткује? Зашто се данас не говори о њима и колико ће се говорити након приказивања филма? А да не помињемо колико је биоскопа у Паризу одбило да прикаже овај филм.
Ипак великом упорношћу председника Савеза Срба Француске Давида Јаковљевића филм је приказан. Добијена је сала и гости су могли да се позову. Није тајна да је пуно енергије уложено, пуно разговора вођено, да се ниједног тренутка није одустајало и да је проналажење сале трајало скоро месец дана. И резултат се исплатио.
Било је ту доста европских и француских политичара, представника амбасади, медијских кућа, војних лица… пријатеља српског расејања и сами Срби.
Филм је, својеврсна колективна исповест српског народа о његовом страдању. Истовремено је и прича о човеку који се игром судбине нашао у вихору ратних дешавања, човеку који је радећи часно свој посао, на себе и кроз себе преузео сведочанство о ужасима рата. Угледни патолог и велики човек радио је на 50 масовних гробница широм бивше СФРЈ и обдукције више од 7.500 страдалих. Једино је др Станковић на овакав начин сведочио о размерама страдања српског народа.
„Уједно, ово је историјски пресек који кроз филмски израз у великој мери обједињује мапу страдања српског народа. Јунак филма је, поред осталог, радио на подручју Сарајева, Тузле, Сокоца, Пала, Мостара, Билеће, Требиња, Невесиња, Каменице, Зворника, Скелана, Шековића, Кравице, Сребренице, Братунца, Сандића, Рогатице, Милића, Брчког, Брода, Угљевика, Прибоја код Лопара, Купреса, Бихаћа и Мркоњић Града”, рекао је режисер Денис Бојић.
„По први пут јавност у Француској је имала прилику да се сусретне са изузетним радом нашег судског патолога др Зорана Станковића и да се упозна са страшним злочинима почињеним над Србима током босанско-хрватског рата 90-их година. Др Станковић́ наш сведок је неуморно радио на проналажењу, откопавању и идентификацији жртава најгрознијих злочина и враћању њиховим породицама. Идентификовао је више од 7.500 лешева цивила, детаљно је објаснио њихову смрт. Многи докази су предочени судовима, али се на то нико није обазирао. Нико никада није осуђен за ове масовне злочине, а није ни одговарао. Неизмерно хвала Денису Бојићу и његовој екипи на овом филму, као и Влади Републике Српске. Ја сам „пресрећан” што се Париз упознао са сакривеним страдањем нашег народа у Босни Херцеговини а и у Хрватској 90-их година и неправде које још данас подносимо и трпимо када је наш српски народ у питању”, рекао је Јаковљевић и додао да се преко његовог удружења Деца Јасеновца активно ради да се Запад упозна са жртвама усташког режима, па ће се после приказивања овога филма радити и да се ова неправда из грађанског рата 90-их исправи.
„Наставићемо да се и на Западу сазна о комплетном страдању нашег народа где год се налазио, да се оживе све те јадне душе. Радићемо то како би исправили неправду. Документарни филм „Сведок” је врло квалитетан, тежак, пун емоција и уједно васкрснуће свих страдалих. Оставио је врло јак и позитиван утисак и на присутне Французе и представнике других народа, као и на Србе. Могу само да поручим и супрузи и ћеркама доктора Зорана Станковића да није урадио ово узалуд и да, док је нас Срба његов рад и његова судска порука неће пасти у заборав”, истакао је Давид Јаковљевић, председник Савеза Срба Француске.
„Филм Сведок је сниман 7 година. По први пут се одаје почаст једном великом човеку, професору, доктору Зорану Станковићу, који је од почетка рата у Хрватској и Босни Херцеговини са својим колегама радио најмукотрпнији посао – идентификације унакажених мртвих тела. Кроз филм су приказана мучна страдања нашег народа који су зверски убијани. Да се никад не забораве ова злодела. Хвала Денису Бојићу на храбрости и упорности да реализује овај документарни филм. Хвала амбасадорки Бојани Кондић Панић и Савезу Срба Француске на идеји да се филм прикаже у Француској. Сви који смо живели овде 90 -их година прошлог века знамо каква је брутална анти српска политика и хајка у медијима вођена против нас. Добро је да је филм уопште могао да буде приказан у Паризу. Тешко вече пуно емоција”, истакла је Катарина Мијић председница Удружења Јелена Анжујска из Париза.
Премијера филма у Паризу присуствовао је и министар рада и бораца Републике Српске Данијел Егис, затим пуковник у пензији Жак Огард, командант француских снага на Косову 1999, режисер филма Денис Бојић, представници Српске православне цркве, бројних удружења, новинари и обични људи… Сви они су за кратко време видели на који и какве начине су страдали Срби.
Пуковник Жак Огард је рекао да је потребно да читава Француска и Европа види овај филм јер када се ради о Србима у питању је дезинформација на глобалном нивоу. Министар Егић је нагласио како је овај тежак и потребан филм неопходан како би се истина о страдању Срба ширила светом, а са њим су се сложили и представници Савеза, који планирају да филм прикажу у више градова Француске а радиће на томе да буде приказан и у Немачкој.
Амбасадорка БиХ у Паризу Бојана Кондић је истакла да је веома важно то што је кроз приказивање филма омогућен увид у чињенице онима који нису пуно знали о ратним дешавањима на простору бивше Југославије и страдању српског народа. За РТРС Давид Јаковљевић је направио паралелу између Јасеновца и страдања Срба у протеклом рату наглашавајући да се ради о идентичној бруталности над српским народом.
„Режисер Денис Бојић захвалио се свима који су учествовали у организацији ове важне и значајне пројекције поцртавајући да је организација била захтевна узимајући у вид одређену врсту цензуре и медијске блокаде јер су неки биоскопи у Паризу одбили да прикажу филм правдајући се да се ради о политичкој теми”, пренела је РТРС.
Професор Станковић је у Хашком трибуналу био сведок-експерт у случајевима генерала Крстића, затим Милутиновића, Шаиновића, Ојданића, Павковића, Лазаревића, Лукића, Ђорђевића, Младића, Шешеља. Хашки трибунал је у појединим случајевима „оклевањем да се покрену истражни процеси манипулисао бројем жртава и документацијом“ о злочинима над Србима у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији наводећи: Карла дел Понте ми није одговорила на питања о случају Госпић, о Медачком џепу, Олуји, случају логора за Србе у Херцеговини, масовној гробници Лав у Сарајеву, оптужници за Алију Изетбеговића и употреби муниције са осиромашеним уранијумом“, речи су патолога Станковића које у „Сведоку“ имају посебну тежину.
Филм је саткан од сведочења преживелих чланова породица жртава. Говори о трагичним судбинама чланова породица страдалих, о личним страхотама кроз које су пролазили у процесима идентификације.
