У току су промоције Вашег новог романа „Нова Александрија“. Реакције читалаца су више него позитивне. Какве утиске носите са досадашњих промоција, да ли сте задовољни повратним реакцијама?
Да, у потпуности. Промоције трају углавном око сат времена, али разговори са посетиоцима се преносе и у дане након догађаја. Са саговорницима се трудим да роман рашчинимо до основних идеја водиља током писања. Задржимо се на мотивима јунака и у основи, то је добитна комбинација за придобијање пажње посетилаца. Поруке и позиви који уследе буду само потврда да смо свој посао урадили на прави начин.
Кренули сте са романом „Златни крст“ и са првенцем „позлатили“ српску књижевност. Од самог почетка, па до данас, провлаче се исте поуке и поруке. Сматрате ли да је најважније емотивно допрети до другог човека, друге душе, са оним што имамо за рећи?
Речи постају само лепа артикулација звукова коју је природа доделила хомо-сапиенсу. Уколико дела, чињење не испрате исказано, речи саме по себи постају сувишне. Моји јунаци у оба романа показују у простијој или сложенијој форми оба лица. Дела трају дуже од речи.
Читајући Вашу поезију, само наизглед је бунтовна. Она заправо скреће пажњу на важне ствари данашњице, моли да се вратимо на прави пут. По Вашем мишљењу, колико смо се данас удаљили од тог пута?
Поезију сам писао пре десетак година, док сам још живео у Србији и био незадовољан друштвеним и политичким уређењем. Идеја и пут су исти, али још није дошло до одговарајуће промене. „Моје племе сном мртвијем спава…“
Млад сте, успешан и породичан човек, али надасве скроман у свему чиме сте благословени. Колико вам је вера важна ?
Значај вере сам у потпуности схватио када сам се преселио у Америку, где вере нема. Узимамо наше православље здраво за готово, јер се срећом рађамо са тим. У новој средини где је долар једини параметар који показује да постојите, лако је било увидети зашто су многи несрећни. Заједнице у Америци се одржавају искључиво ако су профитабилне, све ван тога им није релевантно. Земаљски комфор је циљ који оправдава скоро сва средства. Иако сам један од многих који су због материјалне сигурности отишли у Америку, то никако не повлачи и сечу корена за собом. Оно најбитније не можеш ставити на рачун или у кофер.
Разговарамо о јако лепим темама: вери, књижевности, љубави, а нажалост око нас су ратови и страдања.Како и на који начин појединац може допринети бољој и лепшој будућности?
Појединац може променити пуно на микро, нано или пико-плану. Ако још има начин да тај свој мир, мали рај, заштити на прави начин од свих спољних утицаја, биће срећан. Живимо у глобалном селу и за озбиљне промене је потребно много изузетних појединаца, окупљених око исте идеје, са правим ресурсима и моментумом у јавности. Говорило се, да је било интернета, холокауст се не би десио. Шта ћемо са Газом, Косовом? Сви су видели и ћуте. Што сам старији, све мање верујем у моћ појединца да направи позитивну промену глобалних размера.
О свему што је актуелно данас, а где се наша мишљења не подударају са мишљењем појединаца, говори се о теоријама завере. Мислите ли да су управо те теорије истина?
У претходном одговору сам поменуо важност мира на личном плану. У том миру нема места теоријама које су изнад нас. Имам свој критички став о великом броју тема које јавност означава као неку врсту теорија завере, али им не придајем велики значај на дневном плану. Моје кћерке то не интересује.
Како видите данашњег човека и његове борбе?
Иако живимо у „најбезбеднијем“ времену у писаној историји, имам утисак да смо у позицији жабе у лонцу у којем постаје све топлије. Тренутно, нико није ни гладан, ни жедан, али како време пролази постаће неподношљиво. Модеран човек има врло мало времена да искочи из тог „лонца“ личног комфора.
Шта је по Вама највећа претња нашој омладини и генерацијама које тек долазе?
Его. За то је крив утицај западног образовања. Битност јединке по сваку цену. Корисник је увек у праву. Ако не пише да је забрањено, онда је дозвољено. Его иде преко друштвених норми и здраве логике. Све то лепо изгледа младима док мехур од сапунице у коме живе плочник не распрши.
Коју народну изреку живите личним примером?
Аут виам инвениам аут фациам. Није народна, изрекао ју је Ханибал приликом покушаја освајања Рима. У преводу каже „где нема пута, саградићемо га“. Нема тог проблема који нас може задесити, а да га неко пре нас није решио. Наше је да пронађемо или на крају саградимо свој пут кроз живот.
Промоције „Нове Александрије“ се настављају и у нареном периоду. Који градови су у питању, где публика може да Вас очекује?
Поново Београд, за време сајма у октобру, пре тога највероватније Нови Сад и Трстеник. Америчка турнеја креће у децембру, Мајами, Чикаго, Њујорк и Филаделфија.
