Лазар је имао и прво новогодишње ТВ укључење из Торонта, за РТС у емисији „Србија на вези“, уочи дочека Нове 2023. Од прошле године члан је Независног удружења новинара Србије (НУНС), па га на почетку разговора питамо да нам каже нешто о себи.
„Са свега 18 година доселио сам се у Канаду на студије. Фотографија је моја страст још од детињства, што ме је и навело да наставим формално образовање у тој области. Након дипломирања, крећем на ново академско путовање у област урбаног планирања, са циљем да проширим своја знања на Универзитету York“, каже Лазар.
Како сте се уопште нашли у свету фотографије?
„Фотографија ме је опчинила са 15 година када сам добио свој први ДСЛР фото-апарат. Магија светлости и сенке, натерала ме је да након школе, потпуно сам, кренем напоље, да „ухватим“ улице, зграде, пејзаже и птице. У жељи да усавршим своје вештине, уписао сам курс фотографије у школи „Фабрика фотографа“ у Београду, постављајући ту прве темеље свом уметничком изразу. Током школовања на колеџу Сенека, постао сам и члан познатог Торонто камера клуба, најстаријег фото клуба у Северној Америци који је основан давне 1888. Као члан овог клуба имао сам прилику да учим од искусних фотографа, да уживо и online учествујем у њиховим фото-излетима, али и да изградим везе унутар фотографске заједнице. На једном од излета, сликао сам најлепше магнолије које су се убрзо нашле у „Илустрованој Политици“, у рубрици Фотографија недеље.“
Каква су вам сећања на студирање у Канади?
„Пресељење у Канаду ради мог даљег образовања било је незаборавно искуство. Имао сам среће да пропутујем и видим, од Квебека где сам посетио чувени Ледени хотел, потом Порт Довер, Порт Пери, Елору… па све до Ст. Џејкобса, где сам фотографисао Меноните. На Сенеки сам у потпуности уронио у свет фотографије, усавршавајући техничке вештине и креативну визију под вођством искусних професора и професионалаца. Сада, док прелазим на Универзитет Јорк за урбано планирање, узбуђен сам што ћу открити сву сложеност градске динамике, одрживости и развоја заједнице, истражујући како се и колико „визуелна писменост“ укршта са урбаним дизајном.“
Које су сличности између фотографије и урбанизма?
„Фотографија и урбано планирање деле заједничку везу чији корени леже у уметности. Поред тога, у оба случаја, важна је поставка композиције, осећај визије као и међусобна усклађеност објеката који чине целину. Обе дисциплине захтевају, разумевање начина интеракције елемента унутар оквира фотографије или унутар градског пејзажа у случају просторног планирања. Док фотографија бележи тренутке у времену, урбано планирање проширује ову идеју на обликовање окружења током дужег временског периода. И једно и друго захтевају пажљиво разматрање међусобног баланса и пропорција унутар целине, и на неки начин приповедају како би у нама изазвали емоције, било кроз једну слику или кроз распоред објеката у граду.“
Које су разлике у начину живота између Србије и Канаде, које сте уочили до сада?
„У погледу стила живота, Србија и Канада су прилично различите. Упадљива разлика лежи у приступу слободном времену и дружењу. У Србији су кафићи места сусрета, места за разговор и дискусију, места где једни са другима делимо лепе и тужне догађаје, где се пријатељи окупљају да уживају у дугим разговорима уз кафу или колач. Ту је углавном лежерна атмосфера, где се осећа повезаност и другарство.
У Канади је култура кафе више у покрету, људи имају много мање слободног времена, па се сходно томе и сусрети међу пријатељима најављују и планирају и по месец дана унапред.
Канађани са задовољством прихватају активности на отвореном, користећи предности природних лепота своје земље за скијање и планинарење, а у летњим месецима иду на камповање. Нажалост, лето у Канади јако кратко траје, па га врло брзо замени дуга и хладна зима.
Насупрот томе, Србија се може похвалити бољом климом, као и богатом историјом и културним наслеђем, са фестивалима који славе све – од музике, књига и филма, до хране и фолклора. Волим да обилазим наше манастире, да одем на Тару или Дивчибаре, а понекад и у Дрвенград (Мокру Гору), то чаробно етно-село изграђено по замисли Емира Кустурице. “
Лазар у Београду
Лазар за фебруарско „Слово“ шаље фотографије из Београда, где је отишао у посету родитељима и брату које није видео дуже од две године, па га питамо како проводи време?
„Виђам се са друштвом из основне и средње школе, обилазим бабу и деду, фотографишем и идем у моје омиљено позориште Бошко Буха, где сам као дете дуже од 3 године играо у представи „Мајстори, мајстори“. Недавно сам ту гледао одличну представу „Убиство у Оријент експресу“, каже Лазар.
Аутор фотографија је Лазар Петровић.
