ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ СВЕТИ ЧОВЕК

Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве њених (америчких) отцепљених епархија, Његова Светост патријарх српски Павле заврну мантију и уђе у воде Пацифика. Постоја тако неко време, загледан у даљину, на моменте упирући молитвено поглед и у висину, а онда се сагну и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом се прекрсти и крену према колима која су га недалеко одатле чекала.

Један од агената америчког ФБИ-ја (Федералног истражног бироа), који су били у обезбеђењу, задивљен побожношћу човека кротког и малог по расту, а очигледне смерности и духовне узвишености, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском патријарху, изустивши наглас: “Ово је светац који хода!”

Некако баш у то време, пошто је ступивши на дужност првојерарха изашао из монашке анонимности, исте речи могле су се чути и у Србији, од људи који су присуствовали његовим богослужењима, и свих других који су га поближе упознали. А он увек и свуда држао се само као један од нас. Иако духовни поглавар једног васколиког, српског народа, клонио се да у било чему буде испред других, сем у служењу. Осим на богослужењима, патријарх Павле у Београду често је виђан у возилима градског превоза или док пешице, с патерицом (штапом) у руци, иде у продавницу, на какав скуп, у болничке посете или неким другим послом…

Дуг и тежак, узак пут прешао је Гојко Стојчевић, потом монах и владика Павле, до тога да га још док је на земљи назову свецем.

Они који су га упознали, таквог су га препознали, а он сам склања се од таквих “почасти”.

Рођен је на “црвено слово”, на Усековање, 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци, у тадашњој Аустро-Угарској. У овај тада већински Србима настањен крај, његови преци својевремено су се доселили са југа Србије. Још као дете Гојко је остао без родитеља, оца Стевана и мајке Ане, што је детињство и живот његов додатно учинило тежим и неизвеснијим.

Отац Стеван радио је у Америци, тамо се разболео од туберкулозе, па се вратио кући да умре. Гојку је тада била тек трећа година, а брат Душан се управо родио. (Патријарх Павле је касније причао да се оца сећа само кроз две слике: једну, како покушава да ухвати коња, и другу, како лежи на одру, а поред њега стоји стрина Кристина и плаче). Мајка Ана се коју годину касније преудала за удовца, који је већ имао својих двоје деце. У том, другом браку, родила је две ћерке, на трећем порођају је умрла, а убрзо за њом и дете које је родила. Гојко и Душан остали су код бабе Драгиње и тетке Сенке, очеве мајке и сестре, да о њима, о њиховом одрастању оне брину. Зато је касније Гојко, односно патријарх Павле често говорио да је за њега појам мајке остао везан за тетку, од које су он и брат осећали безграничну љубав. Каже: “Она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале.”[1]

Породица у којој је Гојко одрастао била је религиозна. “Недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано”, објасниће касније. “Већ у тим годинама дете зна Оче наш, али друкчије схвата појам Оца небескога кад нема родитеље, доживљава то интензивније. Тетка нас је волела, али кад нешто учинимо што није добро, она нас исправља и прутом.”[2]

Тада, као дете, био је, како сам описује, “врло слабачак”, па су му једном чак и свећу запалили, мислећи да је умро.

У родном селу Гојко је завршио основну школу. Потом тетка и бака, видевши са
коликом љубављу Гојко учи, али и да, због своје конституције, није за сеоске послове, одлучују да настави школовање. Договорено је да га пошаљу код стрица, који је био железничар у Тузли.

Пре него што ће кренути у гимназију, бака и тетка упућују Гојка да лето проведе у манастиру удаљеном педесетак километара од Кућанаца.

“Пред мој одлазак у гимназију, послали су ме у манастир Ораховицу, да се тамо мало припремим…” наставио је патријарх Павле да прича о почецима свог животног пута. “Боравио сам тамо месец дана и нисам могао баш све да схватим у богослужењу, али сам имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили; за мене су те молитве биле присутне, као и њихови уздаси и радости, и то ми се тако урезало у сећање, али нисам ни помислио да ће моја будућност бити везана за Цркву.”[3]

У нижу гимназију Гојко се уписао 1925. године. Тада се и преселио у Тузлу. Међу ђацима са којима је ишао у школу, било је касније више познатих људи. Тако, један од школских другова, истина нешто млађи од њега, са којим се често дружио у Тузли, био је и потоњи велики српски писац Меша Селимовић.

Гојкови стриц и стрина имали су осморо деце. Гојко је био једанаести у породици. Сви су живели скромно и солидарно.

“Живели смо на периферији Тузле”, причаће касније о том времену. “Преживели смо захваљујући једној крави коју смо сви били дужни, чак и науштрб школе и учења, да водимо на испашу. Стриц је био строг, али праведан, сву своју децу и мене је ишколовао, сви су завршили неки факултет, појединци су и докторирали.”[4]

Гојкову пажњу највише привлаче природне науке. Иако се у то доба у њему већ дубоко укоренило религиозно осећање, а био је и добар ђак, из веронауке је имао -двојку!

Али, животни добитак био је изузетно велики, па је, присећајући се тога времена, рекао: “Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис, то је догматика, све је то у питањима и одговорима – врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар али страшно строг човек. И када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени: ‘Седи, један!’ Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он обично каже: ‘Ко зна, добиће два’. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два. Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није више било те треме, мада су ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика.”[5]

По завршетку ниже гимназије у Тузли, Гојко се (1930) уписао на шесторазредну Богословију у Сарајеву. На Богословију се тада уписивало са малом матуром, данашњом осмогодишњом основном школом.

“Утицај родбине је превагнуо да упишем Богословију, мада је остало интересовање за физику, којом ћу се бавити доцније, поготову у слободном времену”[6], испричао је много година касније.

Српска православна богословија у Сарајеву била је на добром гласу, а њеном угледу касније ће додатно доста допринети управо генерација гласовитог српског патријарха Павла.
У току овог школовања, богослов Гојко доспеће у искушење да још једном озбиљно преиспита одлуку да се упише на Богословију. А кренуло је, како предочава, од једне, рекло би се, обичне мисли:

“Тада, у трећем разреду Богословије, то је период већ поодмаклог пубертета, дошла ми је на ум мисао: Ако Бог унапред зна да ћу ја да будем убица, коцкар, или не знам какав покварењак, да ли ја могу то да не будем? Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем – где је ту слобода? Много ме је мучило то питање и требао ми је тај одговор. Али, ако се поверим неком од другара – нисам сигуран да ћу добити одговор, јер њих не интересују та питања; да кажем неком од професора – ни то не иде, рећи ће, овај је неки јеретик, ко зна?
У тим годинама вам свашта пада на памет, те сам дуго носио то питање у себи, док нисам наишао на одговор код блаженог Августина који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једино трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била – ње нема; будућност ће бити – и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема; она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост. Време важи за створена бића, материју, васиону и поготово за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама времена, простора и бројева. Али, за Бога то не важи. За Њега нема ни прошлости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да када ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и Њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде тачка на бављење богословијом.”[7]

Гојко је победио искушење које му се нашло на путу.

После шест година проведених у Богословији и њеном интернату у Сарајеву, Гојко се (1936) уписао на Богословски факултет у Београду. У почетку, док се није снашао, становао је у кући очевих рођака, а потом по разним изнајмљеним собама у Београду.

Посвећен књизи, упоредо са студијама на Богословском факултету завршио је и вишу гимназију (велику матуру) са испитом зрелости, у VI београдској мушкој гимназији.

Потрефило се да завршне испите на оба места полаже у исто време. О томе ми је у једном разговору рекао:

“На факултету сам 1940. апсолвирао и положио све испите, остала ми само Литургика. Пошто ми је пало у исто време полагање у гимназији и овог испита, у гимназији не могу да одгодим а ово могу, кажем себи – ја ћу то на јесен. Али, те 1940. године, августа, одем у војску. Отишао сам на шест месеци. Богослови су имали право на то, ако у року од две године постану свештеници или се замонаше, а у супротном служе пуни рок. Био сам војник у војној болници у Зајечару. У октобру молим капетана да одем на један дан у Београд да положим Литургику. Он ме упути на генерала дивизијског. Овај ме одбио. Онда дође 1941. и онај рат. Тек 1942. створила се прилика да положим тај испит и да дипломирам. Тако је и било.”

По завршетку велике матуре, Гојко је одлучио да се посвети и студијама медицине. Жеља му је била да буде и свештеник и лекар, да лечи и душу и тело. Но, рат и прилике које су наступиле осујетили су те његове намере.

Гојко се вратио у родне Кућанце. Али, у фашистичкој Независној Држави Хрватској, успостављеној само четири дана по избијању Другог светског рата у Југославији, за Србе је наступило време страшног терора. Гојко је са многим својим земљацима Србима побегао према Србији.

Поново је био у Београду, сада као избеглица.

Да би имао од чега да живи, морао је да се прихвати тешког посла на грађевини. Сећајући се тог времена, испричао ми је:
“Када сам 1941. избегао, овде у Београду радио сам на грађевинама. Међутим, при истоварању, једна греда падне и уштине ми овај палац и онда нисам могао да радим… У пролеће 1942. мој школски друг, јеромонах Јелисеј (Поповић) одведе ме у манастир Свете Тројице у Овчару. Манастир је имао своју добру економију, па су могли да ме прехране. Давали су ми лакше послове да радим.

Манастири Српске Свете Горе, како се у народу популарно назива подручје Овчарско-кабларске клисуре, настањено бројним манастирима с обе стране Западне Мораве, поделили су ратну судбину земље и народа којем припадају.

Почетком јесени 1941. године, на Малу Госпојину, Немци су бомбардовали манастир Сретење, а затим истог дана, као и још једном приликом, манастир Свете Тројице. У рату, у којем су се удруживале и сударале разне војске, нису заобилажени ни ови манастири. Мобилисани су, хапшени, прогањани и злостављани овдашњи монаси, али су се овде и склањали монаси из неких угроженијих крајева. У рушевинама манастира Сретења уточиште је нашао и чувени архимандрит др Јустин (Поповић), професор Универзитета, који се крио од Немаца, а потом и од комуниста. Отац Јустин често је силазио и у манастир Свете Тројице да се види са овдашњим братством.

Ове крајеве, до Таре и Златибора, у току рата Немци су предали Бугарима. Једном приликом 1943. године, кренули су у потеру за четницима и партизанима по Овчару. Претресајући терен, упали су и у манастир Свете Тројице. С оружјем на готовс, вичући, наређују: “Излази напоље!” Све су претресли, поготово цивиле. Један набусит подофицир окомио се посебно на Гојка. Дрско му је узео блокчић који је вирио из џепа његове блузе. Сумњичаво га прелистао и иследнички питао какве су то у њему шифре, наређујући грубим гласом Гојку да их све одмах дешифрује. Гојко је покушао да објасни да то нису никакве шифре, већ белешке неких кратких прича. Разгоропађеног бугарског војника то објашњење као да је додатно разбеснело, па је наставио још више да га терорише. А Гојко је заиста искрено говорио. Неко време, пред рат 1941. године, радио је као секретар код тадашњег министра вера Војислава Јанића. У слободном времену читао је збирку Јанићевих веома духовитих анегдота; оне које су му се највише свиделе нотирао је у кратким цртама у тај свој блокчић, које је ратоборни Бугарин истргнуо из његовог џепа, као какав крунски оптужујући доказ. Пошто Гојкова искрена објашњења и убеђивања нису помагала, у два наврата морао је да интервенише и да га спасава старешина јединице која је дошла у манастир. Командант је био разумнији од свог потчињеног подофицира, којег је на крају морао да отера уз строги повик: “Аз сум комендант, отивај!”[8]

Није прошло ни месец дана, а поново се изјутра пронео глас: “Долазе Бугари!” Већина братства избегла је и склонила се по оближњим местима. Старији јеромонах Пахомије (Краљ), избеглица из манастира Сви Свети у Македонији, позвао је Гојка да се склоне негде у планини. Отишли су готово на сами врх Овчара, код једне пећине. Увече, када су се Бугари повукли, вратили су се у свој манастир Свете Тројице. Затекли су језиве призоре. Све на које су наишли и које су стигли, Бугари су свирепо терорисали. Од силничког батинања још пред њима издахнули су искушеници Лука Радојчић и Радосав Кузмановић, а млади монах Теофан (Ђокић) услед такве тортуре је полудео, па је и он кроз две године скончао. Том приликом крвнички је претучен и монах Јован (Радовић).[9]

Кроз мисао и реч упућену посредством доброг духовног старца Пахомија, Господ је сачувао овог свог преданог монаха и будућег српског духовног поглавара.
У то ратно време, уточиште у манастиру Свете Тројице нашли су и отац и син, Срби из Босне, који су преживели тешку породичну трагедију. Посебно лик оца, главе породице, остао је дубоко утиснут у сећање будућег српског патријарха. То што је овај човек доживео и како је то поднео, Гојко, потоњи монах и владика Павле касније је често помињао, па, као патријарх, и у једном разговору са аутором ових редова.

Усташе су упале у село овог човека и побили све Србе које су затекли. Побили су и све његове који су у то време били у кући: мајку, жену, ћерку и млађег сина. И кућу му запалили. Остао је само са старијим сином, богословом друге године. Њих двојица били су на Сави, па су тако избегли да и сами буду жртве.

Да би бар овог сина сачувао, пребегли су у Србију и обрели се у манастиру. Али, кад несрећа хоће, син му је оболео од туберкулозе. Отац, овај несрећни човек, којег су сви звали Чичом, пошто је изгледао старије него што јесте, био је вредан, знао је разне послове, умео је да поправља кровове, да замењује дотрајале греде, али и да прави делове за кола, тако да је стално позиван да ради по околним селима. Све што би зарадио давао је манастиру који му је сина примио. Исто тако, и све најбоље од хране што су му давали у кућама у којима је радио, доносио је у манастир. После сваке вечерње службе, дуго је сам стајао поред четири упаљене свеће… Бол његов био је све већи, јер му је и овај једини преживели син све више копнио. Чинио је све да га спасе. Када је већ сасвим занемоћао, престао је да иде у село. Није се више одвајао од сина. Међутим, после две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Остао је несрећни отац к’о суво дрво.

Патријарх каже да се тада мучио да разуме вољу Божју и да се и сам некако осећао кривим, што Господ није узео њега, а не овог младића. Али, несрећни отац као да је боље од њега разумео вољу Божју. Кад се то десило, отац скамењен, само се прекрстио, а кад су игуман и још двојица старијих монаха пришли упокојеном младићу, изашао је из собице и отишао у цркву. Прихватио је то као вољу Божју. Био је разуман и верујући човек. Сам је сачинио сандук и ископао раку. Остао је да живи у манастиру, стално нешто радећи на пословима које је сам изналазио.

“Е, тај човек, његов став животни, његова издржљивост, остаће ми у великој успомени на снагу коју имамо у нашем народу”, рекао ми је патријарх Павле.
А у једном свом аутобиографском спису записао је: “Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија.

Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа.”[10]

Рат је буктао, поготово у крајевима које је окупирала Независна Држава Хрватска, а то је осим Хрватске, подручје Босне и Херцеговине, па и неких крајева Србије. Реке Срба, стотине хиљада њих, хрватске усташе одвели су у логоре, где су их свирепо поубијали. У борбама са усташама, 1942. године, на Сирачу код Ораховице, у Славонији, погинуо је и Гојков брат Душан. Осим Срба, у Србију беже и припадници других народа…

У дому за децу избеглу из Босне, у Бањи Ковиљачи, Гојко Стојчевић добија посао васпитача и вероучитеља. И управо ту ће се догодити нешто што ће одлучујуће утицати на његово опредељење за даљи животни пут. А, ево, шта и како се десило, о чему ми је казивао патријарх Павле:

“Једног врелог дана у августу 1944, ми васпитачи изведемо децу на Дрину. Покажемо им докле смеју да зађу у воду. Али, знате, деца к’о деца. Гледам, један уђе мало дубље, потону, удари ногама о дно, па изађе, удахну, али не може даље. Онако врућ и знојав скочим и извучем га. Онда, превијем га преко колена и распалим неколико… Кажем му: ‘Синко, из Босне си се избавио, отац и мајка су ти погинули, а сад хоћеш и ти овде да се удавиш на наше очи! Где ти је памет?!’ Одмах потом се разболим, добијем велику температуру. Одем на прегледе, кажу ми – туберкулоза…”

Тешка болест, која у то време није остављала готово никакву наду у оздрављење.

Лекари су Гојку рекли да му је остало још само три месеца живота!

Прихватили су га монаси у манастиру Вујан, али су му рекли да за време Литургије не улази у храм, да не обедује заједно са братством и да са њима избегава било какве друге контакте, да не би и њих заразио опаком болешћу. Тек када би монаси завршили са службом, он би одлазио у храм и молио се орошен сузама.
У манастир су навраћале разне војске. Проверавале су и Гојкову келију. Иако је био видно исцрпљен и болестан, Гојко је свима био сумњив. Тек кад би од монаха чули да је тешко оболео од туберкулозе, војници су одлазили, брзо затварајући врата за собом.

Гојко није клонуо духом. Уз молитву, борио се са болешћу. А онда, неким чудом, почели су да се јављају знаци исцељења. Била је то прилика, да, тако сам у келији, још више размишља о својој будућности. Одраније је планирао да се ожени и да иде у парохију, као свештеник. Али, сада, после прележане туберкулозе, схватио је да су то готово нестварни планови. Посматрајући изблиза живот монаха, пожелео је да се и сам замонаши.

У знак захвалности Богу за чудесно исцељење и манастиру у којем је излечен, сада већ искушеник Гојко, својом бритвицом изрезбарио је крст и на њему Распеће Господње. На полеђини крста урезао је речи на црквенословенском: “Манастиру Вујну, за исцеленија, приложи раб Божји Гојко.”

Овај крст доцније ће бити једна од најчешће помињаних драгоцености манастирске ризнице.

По завршетку Другог светског рата, 1945. године, одлуком тадашњег администратора Епархије жичке епископа Викентија (Проданова), који је замењивао од Немаца заточеног, а потом и у злогласни логор Дахау интернираног епископа Николаја (Велимировића), старешина манастира Вујна, игуман Јулијан (Кнежевић) изненада бива премештен у манастир Благовештење. Одмах за њим из Вујна у Благовештење прелазе и три преостала искушеника: Гојко Стојчевић, који је више третиран као гост него као неко ко припада манастирском братству, затим Миливоје Тоскић из Крушевца и Милисав Радосављевић из Лелића.[11]

После ратног вихора, у манастиру Благовештење остао је био само јеромонах Василије (Домановић). И он тешко нарушеног здравља, пошто су га на крају рата, 1945. године, партизани, из безбожничке обести, терали да трчи испред њиховог џипа од Овчар Бање, преко Јелендола, до Пожеге[12], на путу од 16 километара. Била је ту и једна дивна побожна бака, Миломирка, која је радила у кухињи.

Доласком оца Јулијана и тројице искушеника, живнуло је у Благовештењу.

Василије и Јулијан држали су богослужења у манастирском храму и опслуживали две оближње парохије (јелендолску и дљинску), а искушеници су певали у цркви, послуживали и радили све друге послове у манастиру[13]. Гојко је био болешљив, па је радио оно што је могао. А знао је свашта да ради посведочио је тадашњи искушеник Милисав, потоњи архимандрит Јован (Радосављевић). “Изрезивао је од дрвета лепе крстове за целивајућу икону или за параман (монашку схиму), умео је свашта да поправи у оно послератно оскудно време, па је чак и сат знао да расклопи и поправи.

Обућа се у то време није могла лако наћи; он се за то није секирао, већ нађе где било пар старих ципела без ђона, са још добрим лицем, и од тога, користећи гуму од точка, изради себи лепе ципеле. А ако нема гуме, он изради ђон од дрвета и поткује га. Тако има за зиму топле ципеле. Због стално повишене температуре, која му је досађивала око две године, морао је да лежи и мирује, да не оболи на плућима, за шта тада није било лека. Да би дисциплиновано користио време у постељи, он направи налоњ са покретном ручицом коју закачи за кревет и тако би лежећи могао да чита. Читао је брзо и много. Имао је читаву хрпу књижевних гласника одабраних из манастирске библиотеке, као и много других вредних књига.”[14]

Оно што је од прочитаног сматрао посебно важним, причао би другима. А братство је волело са Гојком да разговара, пошто је он међу њима једини био факултетски образован.

Гојко је имао много шта да им каже, како о разним животним, тако и о монашким проблемима, иако се још није био замонашио. Пратио је сва кретања и дешавања у друштву. Тако, неком приликом, 1946. године, у манастир Благовештење дошао један милиционер и почео Гојку да прича о Марксу, Енгелсу и комунизму “као новом открићу за друштвени живот и поредак”. Гојко га је саслушао, па онда почео он њему да прича, много стручније и вештије. Милиционер је схватио да се Гојко кудикамо боље разуме у марксизам од њега, услед чега му се разјарено обратио: “Па, тебе треба убити! Ја видим да ти то све боље знаш од мене, али нећеш тако да спроводиш и у живот…”[15]

Још тада Гојко је волео често да цитира Светог апостола Павла, а како је био духовит, отац Василије, са којим се највише шалио, понекад би га називао Шавле. Волео и ценио је отац Василије искушеника Гојка, па ће му у шали рећи: “Ти, Шавле, налазиш се међу нама као број међу нулама. Па као што нуле без броја не значе ништа, а тек са бројем имају своју вредност, тако и ми, као нуле, без тебе немамо много вредности, и тек заједно са тобом чини нам се да смо образованији и паметнији.”[16] А некад би и да обрне: “Знаш, Шавлино, иако смо ми као нуле, али нуле повећавају вредност броју; што више нула, то број има већу вредност”[17]

После годину дана од доласка из манастира Вујна, искушеник Миливоје се уписао у Богословију у манастиру Раковици. Искушеници Гојко и Милисав остају у Благовештењу. У међувремену овај манастир је већ био оформио солидну економију. Од крупне стоке имао је волове, две краве, једну стеону расну јуницу и једног магарца.

Новим, комунистичким властима за око су посебно запали манастирски волови, тешки око 14 товара (1.400 килограма). Зато су овом манастиру, у склопу тадашњих принудних административних мера, “нарезали” обавезу да преда баш толико меса – 1.400 килограма! Избора није било, морали су да предају волове.[18] А кућа која тада није имала сточну запрегу, била је осуђена на пропадање.

Законима и другим мерама, које су комунистичке власти доносиле после Другог светског рата, Српска православна црква доведена је готово сасвим до просјачког штапа. Законом о аграрној реформи и колонизацији из 1946. године Српској цркви одузето је чак око 70.000 хектара земље и шума. Црквама је допуштено да имају само по десет хектара, а једино црквама и манастирима од веће историјске важности – који су као такви прихваћени – дозвољавано је да у поседу имају по 30 хектара земље и 30 хектара шуме.[19]
Манастир Благовештење, до доношења овог закона, имао је 214 хектара земље и шума, а од тада – десет хектара укупно.

Са истом величином поседа остало је и више других манастира који су имали и по неколико пута веће имање.

Ни то није било све: другим законом, Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1958. године, Српској православној цркви национализовано је 1.180 црквених зграда, у вредности тадашњих осам милијарди динара. А поред тога, у то време, Црква је остала и без многих прихода које је пре тога имала и новчаних средстава којима је располагала.[20]

Свештенству, монаштву и уопште верујућим људима остало је да се боре не само за душу, него и за голи живог.

За време рата, овчарско-кабларски манастири, иако и сами на удару разних војски, били су оаза за монаштво из других угрожених крајева. Међу њима је био и велики духовник јеромонах Макарије (Миловановић) из манастира Свети Наум на Охридском језеру, којем је духовни отац био владика Николај, без чијег благослова ништа није предузимао.[21]

Почетком Другог светског рата, Бугари су протерали све Србе монахе из Македоније у Србију. Остао је некако само отац Макарије. Вероватно из страхопоштовања, јер је и прогонитељима Српске цркве из Македоније отац Макарије био познат као велики духовник и подвижник. Ипак, почетком 1944. године и њега су прогнали. Отац Макарије дошао је у тадашњу епархију свог духовног оца. Администратор Епархије жичке, епископ Викентије, поставио га је за духовника женског манастира Јовање. Повремено отац Макарије послом је одлазио и у друге овчарско-кабларске манастире; долазио је и у Благовештење. Са њим се овде упознао и искушеник Гојко, који започиње, а затим и води дуге разговоре о монашком и духовном животу. Гојко у њему види истинског монаха, па управо њега узима за свог духовника који ће га привести на монашење[22].

Отац Макарије био је такав духовник да је тачно предвидео и час свога уснућа, дан по Видовдану 1949. године. Када је после пет година отворен гроб његов, услед рушења и пресељења манастира Јовање, због предвиђене градње хидроцентрале у Међувршју, тело његово било је цело и нетрулежно.[23]

Искушеник Гојко замонашио се уочи Благовести 1948. године у манастиру Благовештењу. Добио је монашко име Павле. Име које је потом на сваки начин настојао да оправда, следећи мисионарски пут, речи и дело онога по коме га је добио – Светог апостола Павла.

Сродио се са именом својим, и по самом етимолошком значењу имена Павле: латински Paulus и грчки Paulos у преводу – мали човек, према хришћанском значењу -мали пред Богом. А ко је мали пред Богом, тај је, у ствари велики.

После Гојка, замонашио се и искушеник Милисав Радосављевић, добивши монашко име Јован.

Године 1949. – цело благовештењско братство којем се у међувремену, по изласку из заробљеништва у Аустрији, где је провео све ратне године, придружио и јеромонах Антоније (Ђурђевић) – прешао је у манастир Рачу украј Дрине, а дотадашњи рачански игуман, отац Платон (Милојевић) био је премештен у манастир Благовештење.
То је време када комунистичке власти отворено заговарају атеизам, а Српску православну цркву смештају у оно мало имања што јој је остављено после аграрне реформе, али и ту, како ће се у пракси показати, под строгим надзором да не буде “гласна”.

До доношења Закона о аграрној реформи манастир Рача имао је 1.032 хектара своје земље, а од тада – 15 хектара ораница и исто толико шуме, у шта је урачунато и имање унутар манастирске порте.

“Док сам био у Рачи”, записао је касније патријарх Павле, “ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече, не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Тад се сав сведе само на сушти чин молитве: да се избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи зашто нас, после велике несреће од туђинских окупација, сада сустиже неко непојамно уклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа који прети Јеврејима да ће им за казну послати цара вавилонског Навуходоносора.”[24]

Наступило је време у коме, како каже, “као да се нешто неприродно, усиљено ради и неком расцепу води, не само међу људима, него и у самом себи”.
“Тешко ми је било ту нову суданију схватити као Божју вољу или се, можда, нисам мирио са тим. Чинило ми се да живимо у великим искушењима којима ваља одолети духовном снагом. Ничег другог није било, нити је отада могло бити, да би нешто изменило у поретку који је надзирао читав јавни, а у много чему и лични живот људи. Под Таром и низ Дрину народ је у тим првим послератним годинама остао веран Цркви; у манастир је свет долазио не само о празницима и не само старији, него, у много већем броју, млађи људи. Тако је било све док се није почело са подизањем фабрика, а млађима постало примамљиво да се домогну града и оставе село. Мислим да тиме почиње крупан преокрет у животу, обичајима, па и духовним вредностима нашег сеоског народа.”[25]

И поред тога што се тада с ниподаштавањем гледало и агитовало против Цркве, ново рачанско братство, предвођено игуманом Јулијаном (Кнежевићем), било је на добром гласу у народу. Отуда се њима, монасима пристиглим из манастира Благовештење, придружило се и десетак младића из Раче, који су постали искушеници. Била је то за манастир нова, велика нада у ситуацији када је често много шта изгледало безнадежно.

Да би младо братство од петнаестак чланова што више напредовало у монашком животу и образовању, управа манастира ангажовала је јерођакона Павла, као јединог факултетски образованог теолога, да искушеницима и младим монасима незванично држи наставу из Светог писма, Литургике, Црквеног појања и других предмета, што је била својеврсна монашка школа.

“Отац Павле био нам је душа у кући, за многе ствари. Када он говори, као да нам говори сами апостол Павле. Веровали смо му као да слушамо Јеванђеље”, испричао ми је архимандрит Јован (Радосављевић).

Братство манастира Раче умножило се и узнапредовало, како у духовном, тако и у економском погледу. Комунистичким властима то није било по ВОЉИ, па су настојале да сузбију такву црквену активност.

У Бајину Башту, на саслушање у Озну, позвани су игуман Јулијан и предавач Павле, да објасне зашто “противно закону” окупљају толике младе људе у манастиру и “израбљују њихову радну снагу, а нису плаћени, ни осигурани”.[26]

Игуман и јерођакон одговорили су да су то манастирски ђаци искушеници. Али, иследници су били упорни у настојању да то спрече, па су инсистирали: “А где вам је школа, програм, наставници, као и дозвола од државе?”

На то рачански духовници узвратише, са ништа мање упорности: “А где је та школа била Хаџи-Мелентију и многим другим монасима кроз векове? Њихова је школа била будак и Часловац. Из Часловца се учило основној писмености и молитви, а с будаком и мотиком морало се радити да би се живело. Такав систем манастирског школовања био је кроз векове, што је и Вуку Караџићу било врло добро познато.”[27]

Пошто нису успеле на други начин да сузбију манастирску активност, државне власти намећу несразмерно велики порез на манастирско имање. Уместо дотадашњих 75.000 динара, порез су повећали на чак 350.000 динара. Због тога се братство морало латити и неких додатних послова како би успело да намири од државе наметнуте обавезе. Бавили су се занатством, па и плетењем корпи, столица и других предмета од куваног и огуљеног прућа. Одгајали су расну стоку и живину и производили хибридни кукуруз, чије узгајање је тада тек почињало…[28]

И поред толико обавеза, настојало се да се нађе времена за часове које је Павле држао младим монасима и искушеницима.

“Држао нам је часове и из Старог и из Новог завета. Напамет смо морали да знамо месијанска места и све догађаје, морали смо да знамо и тумачења Светог писма. Затим, многе ствари из Литургике, шта и како треба на богослужењу. Онда из Црквене и народне историје… Исто као у школи, и још више од тога морали смо да учимо…” причао ми је архимандрит Јован (Радосављевић). “Отац Јулијан понекад би се љутио: ‘Много ми ту читате, а ја не знам куд ћемо са толико посла. Облачи се, сено ће да нам покисне… ‘ Онда прекинемо, па у поље. Кад уграбимо прилику, опет организујемо часове. То нам је много значило…”

Павле се ни по чему није одвајао од других монаха. Настојао је да предњачи у раду, али су га други монаси поштеђивали тежих послова, пошто је био крхке грађе. Но, он је увек изналазио неки посао: поправљао је струју, водовод, био хаузмајстор… Правио је обућу осталој братији, али и некима другима у селу којима је то било неопходно.. .[29]
За образованог и преданог монаха Павла из манастира Раче чуло се и у седишту Српске православне патријаршије у Београду, одакле бива ангажован за суплента Призренске богословије, у школској 1950/51. години. Управо оне године у којој је прва послератна генерација стигла до богословског испита зрелости.
У чин јеромонаха Павле рукоположен је 1954. године, а у току исте те године бива одликован и чином протосинђела.

Свети архијерејски синод одлучује да јеромонаха Павла, као перспективног теолога, пошаље на постдипломске студије у Атину, где ће се на тамошњем Богословском факултету усавршавати у новозаветним студијама и студијама литургике.[30]

Павле одлази у Атину за Божић 1955. године.

И у Грчкој брзо се прочуло за српског протосинђела Павла: његово у свему смерно држање и ревност у испуњавању обавеза нису могли остати незапажени. Отуда ће грчки архиепископ Доротеј, приликом посете Српској патријаршији у Београду 1956. године, својим домаћинима рећи: “За нове епископе не треба да бринете док имате кандидата као што је отац Павле!” Била је то, у ствари, јасна и непристрасна препорука са високог места, за највећи црквени чин.

До тога је дошло већ следећег пролећа. Почетком 1957. године Павле добија чин архимандрита, а потом, на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 29. маја 1957. године, бива изабран и за владику, с повереном дужношћу епископа Рашко-призренске епархије.

У то време Павле је био у Светој земљи. Са групом поклоника отишао је да Васкрс прослави у Јерусалиму. Овом приликом десиће се и једно важно знамење, које ће, како су многи протумачили, најавити избор Светог архијерејског сабора у Београду: Чувајући успомену на догађај када је Господ Исус Христос прао ноге дванаесторици апостола, Јерусалимска патријаршија усталила је праксу да на Велики четвртак њен патријарх символично опере ноге дванаесторици свештеника и монаха; један од дванаесторице одабраних којима ће јерусалимски патријарх опрати ноге био је потоњи српски патријарх Павле.[31]

Када се вратио у Грчку, архимандрит Павле добија телеграм да је изабран за епископа рашкопризренског. Био је изненађен вешћу коју је добио. Из скромности, то никоме није говорио. Повериће се тек само свом најбољем грчком пријатељу са студија Кирилу. Отац Кирило то јави архиепископу Доротеју. У Грчком синоду приреде пригодну свечаност поводом Павловог избора за владику; и потом бива свечано испраћен за Београд.[32]

На дужности епископа рашко-призренског, на Косову и Метохији, одакле се старао и о Рашкој области, остаће више од 33 године. У том времену, када је много шта против Цркве од државе било допуштено или пак толерисано, морао је да се супротставља разним насртајима. Штитио је светиње, цркве и манастире, и њихову имовину. Бринуо о свом монаштву, свештенству и верном народу… Обнављао је старе и порушене, али и градио нове храмове; рукополагао и монашио себи нове сараднике у служби Божјој… Надасве, старао се да његова служба увек и свуда буде у славу Божју и на корист свих људи.

Био је истински духовни пастир. А, утолико више, нашао се и сам на мети напада албанских хулигана и свих других који су “ратовали” против хришћанских и српских знамења на Косову и Метохији. Добацивали су му на улици, вређали и малтретирали, гуран је и избациван из аутобуса…

Десио се и један овакав случај: Била је зима, 25. јануар 1977. године, око 17,30 часова. Владика Павле, као и обично, кренуо је да лично преда писма на пошту у Призрену. Пролазећи поред хотела “Теранде”, зачуо је како неко трчи за њим, али није се окретао; дечко од 15-16 година у трку га је ухватио за браду, изговарајући с мржњом “попе”. Владика га сажаљиво погледа и настави својим путем. На улазу у пошту исти младић поново му притрча слеђа и удари га песницом у главу. Павле је пријавио овај случај полицији. Приведено је неколико младића. Потом је и сам позван да препозна нападача. Препознао га је одмах, али није хтео да покаже на њега – оставио му је да се сам пред собом постиди.

Владика Павле избегавао је да прича о својим невољама, али је зато црквене и државне власти редовно извештавао о тортури коју су преживљавали његови монаси, свештеници и верни народ. Тако, рецимо, у једном извештају Светом архијерејском синоду, у јануару 1981. године, пише: “У Призрену када свештеници пролазе у пратњи при сахрани покојника, поред школе усмереног образовања, особито поред Више педагошке, ђаци и не само појединачно, него и у хору, добацују погрдне речи и псовке, а понекад их гађају и камењем.”[33]
Извештаји које је епископ Павле писао о нападима на Србе и имовину Српске цркве на Косову и Метохији били су трн у оку онима који су то зло чинили или га допуштали. “Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буде српско”, посведочиће о тим својим мукама тек накнадно[34], као патријарх.

Све је подносио стоички, без негодовања, бринући неупоредиво више о Епархији и о другима, него о себи. Журио је да стигне свуда где би чуо за какву невољу: да помогне, ублажи патњу, охрабри… Ишао је “без својих кола и кочија”, записује познати историчар уметности Живорад Стојковић[35], “најпространијом српском епархијом путовао је и ходао сам, како ни сељак-домаћин не иде по тој бесудној земљи данас… Од Призрена до Београда не једном је одседао у вагонима без прозора, са снегом по седиштима… Тог владику, високоученог теолога, виђали смо и како са вратоломних мердевина поправља кровове цркава или конаке монахиња, а у седишту своје Епархије нема двор, већ ћелију, без телефона и личног секретара, са писаћом машином на столу, на којој сам куца извештаје, акта, писма…”

Посебну бригу показивао је за Призренску богословију, где је повремено држао предавања. О њеним ученицима у свему је бринуо родитељски. Пре школских послужитеља долазио је у учионице и подлагао ватру, да ђацима кад устану буде топло. У годинама после Другог светског рата свако од наставника Богословије добијао је по тачно одређену количину дрва за огрев; Павле је своје следовање раздељивао по учионицама… Са истом бригом наставио је и када је постао епископ: од своје плате давао је сиромашним ђацима, многима је крпио ципеле и одећу, коричио књиге… А надасве, настојао је да у свакој прилици пружи по какву поуку. Сваком ученику посебно је прилазио. Ако не би имао времена за коју реч више, макар би упитао: “Како си, ђаче?”[36]

Ученике је редовно поучавао у школским учионицама, за црквеном певницом, али и у ђачкој трпезарији. Често је долазио у ђачку трпезарију, за време вечере. Али, то никада нису били случајни доласци, како су некоме можда изгледали, него увек с јасно одређеним циљем: на почетку, средином и крајем сваког полугодишта, пред почетак Божићног и Васкршњег поста, о Светом Сави, а када је било потребе и неком другом приликом.[37]

Епархијски двор углавном је сам одржавао. Такође, често сам, а некад и са ђацима Богословије, рибао је Саборну цркву… Имао је своју радионицу са алатом за разне врсте послова: столарске, лимарске, обућарске, електричарске, књиговезачке…

Научио је да ради све послове који су човеку, посебно монаху, потребни за самосталан живот. И ништа му није било тешко. Многима је било непојмљиво да све то ради владика, поготово када је зашао у позније године. А он је на то, једном приликом, по повратку из манастира Гориоча, док су у Истоку чекали аутобус за Пећ, јеромонаху Атанасију (Ракити), свом потоњем – на патријаршијској дужности епископу викарном – рекао: “Неки кажу да владика не треба да поправља цреп на кући, да не треба да ради… Као да рад понижава! Не понижава човека рад, него рђав живот, грех. Уосталом, ако је Спаситсљ могао да ради својим рукама, да буде дрводеља, зашто не бих могао и ја? Ако Њега није понижавао рад, неће онда ни мене.”[38]

И поред таквог његовог богопреданог рада и живота, многе је изненадило кад је владика Павле, крајем 1990. године, изабран за патријарха српског. Било је изненађење, јер до тада он није био експониран у медијима, па отуда, у јавности (а у први мах ни међу самим владикама) није важио за главног кандидата који ће ступити на трон српског првојерарха. Све што је радио, радио је у монашкој тишини; чинио је оно што је сматрао за потребно и што је богоугодно, али ништа ради некакве тобожње земаљске славе.
Услед таквог свог животног става, и сам је био затечен кад је избор за патријарха српског пао управо на њега. “Прибрао сам се кад сам схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и старању, а не у старешинству”, записао је неколико година касније.[39]

По избору на највећу црквену дужност, у свом Слову на устоличењу, на најједноставнији, а уједно и на најсадржајнији начин изнео је свој патријарашки програм, али и уопште своје животно опредељење. Казао је тада Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле: “Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон Светога Саве, Ми немамо никакав свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама уколико га, вером и љубављу, прихватамо.”

Част и дужност првојерарха, првенства међу једнакима, иако није желео, патријарх Павле је прихватио као послушање, “као првенство служења, жртве и крста”.
И управо тако је наставио да ради, да служи.

А дужност патријарха припала му је у једном од најтежих периода српске историје: у времену ратова, притисака и ултиматума моћног спољног света, унутрашњих превирања и немаштине, у времену када су готово све светиње нападнуте…

У таквим ситуацијама патријарх је – молитвама, молбама, поукама, апелима и свуда где је могуће својим личним ангажовањем – чинио оно што до њега стоји, позивајући и све друге да учине само онолико колико до њих стоји. Супротстављао се злу ма са чије стране долазило, позивао на разум и домаће и иностране актере драме. Истицао да “под сунцем има довољно места за све људе” и да је “мир подједнако потребан свим људима, како нама, тако и непријатељима нашим”. Често је цитирао речи мајке Јевросиме, из српске народне песме: “Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. Али и оваквим речима својим опомиње: “Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тога интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди”.

Његове често понављане речи “Будимо људи”, ушле су у уши и деци, која су га од милоште прозвала “Патријарх Павле – Будимо људи”!

Сви су чули, а многи нису хтели да чују! Међу њима и они који су у његовом родном селу, одмах на почетку рата 1991. године, срушили цркву Светих апостола Петра и Павла, само зато што је у њој крштен српски патријарх! “Као да село може да бира где ће се ко родити или као да сам и ја могао бирати где ћу се родити”[40], рекао је тим поводом Његова Светост. Иначе, у време када се то десило, у том делу Хрватске, у кругу 40 километара од цркве, није било никаквих ратних дејстава!
Патријарх Павле је неуморан у обављању своје пастирске дужности. Попут апостола чије име носи, предузима велика и ризична мисионарска путовања, да би окупио, охрабрио и поучио паству расуту по свету. Пропутовао је више него свих 43 српска патријарха пре њега заједно.[41] И све то у позним годинама живота, с обзиром на то да је на дужност патријарха дошао када је већ имао 76 година. Носила га је његова велика вера, онако како је рекао и приликом избора за српског првојерарха уз помоћ Божју. Тако, у јесен 2004, у својој 91. години одлучује да крене у Аустралију, да посети тамошњу паству и да освешта земљиште од 87 хектара које је Српска православна црква купила да би на њему подигла колеџ “Светог Саве”, у којем ће заједно са српском, учити руска, грчка и друга деца. Неки од владика покушавали су да га одврате, говорећи да је тешко издржати толики пут. А патријарх ће на то, духовито:

– За мене није, него како ће ови моји…

Отишао је у Аустралију, настојећи да ову своју двонедељну посету учини мисионарски што садржајнијом. Када се вратио у Београд, после 22 сата проведена у авиону, одмах је отишао на бденије у Саборну цркву. Затим је око два сата ручно поправљао своју дотрајалу мантију, да би већ ујутру, око шест сати, 14. новембра 2004, кренуо на тродневни пут у Москву.

Патријарх московски и целе Русије Алексиј II, госте је дочекивао у својој резиденцији, најчешће у Даниловском манастиру у Москви, а када је у посету долазио патријарх српски Павле, онда је знао да направи изузетак: кретао би му у сусрет, да га сачека још на аеродрому. Тако је било и овога пута, дочекао га је на самој аеродромској писти.
Касније, после званичног пријема у резиденцији, којем су присуствовали и неки од највиших државних функционера Русије и Србије, да би се мало нашалили, руски патријарх, знајући да је његов драги гост до јуче био на другом континенту, упитао је патријарха Павла:

– Ваша Светости, били сте на том далеком путу, а ево сад сте већ овде. Да нисте којим случајем били и на Новом Зеланду, знате, и тамо има нашег, православног света?
– Ваша Светости, нисам овога пута, то ћу свакако учинити у следећих 90 година! одговорио је у истом духу патријарх српски.

Доласком на дужност поглавара Српске православне цркве, патријарх Павле постао је познат многим људима широм света, као врсни богослов и литургичар, и у теоријском и у практичном смислу. Руци његовој, с поклоњењем за благослов, прилазили су председници држава и влада, генерали, академици, светски познати научници, писци, уметници…

Цењен и омиљен је код свих који су упознати с његовим делима и његовим животом. Видело се то и у Јерусалиму, на прослави 2000. година хришћанства. Дан је био испуњен богослужењима и разним другим програмима у славу великог јубилеја. Касно увече, патријарх Павле и његова пратња вратили су се у хотел у којем су имали конак. У холу хотела маса народа. Како се патријарх српски Павле појавио на вратима, сви падоше ничице, на колена. И почеше да прилазе за благослов Његове Светости. Били су то верници из Грузије…

По свом животном путу, почев од места рођења и места у којима се школовао, па до оних у којима је све службовао и мисионарио, а надасве својом личношћу, патријарх Павле постао је символ саборности Српске православне цркве. И то у времену многих неспоразума и подела. А по свом мисионарењу и улози у православном свегу, исто тако, и један од символа саборности васељенске Православне цркве.

Одмах по преузимању патријарашке дужности, кренуо је у зацељивање до тада најтеже ране[42] Српске православне цркве раскола у српској дијаспори. И зацелио је. Јер, у његову реч се веровало. Мирио је Србе, као што је Свети Сава мирио браћу своју. А посредоваће патријарх српски Павле и у успостављању канонског јединства између Московске патријаршије (Руске православне цркве) и Руске заграничне православне цркве, са седиштем у Њујорку, после осам деценија њиховог одвојеног рада…[43]

Патријарх Павле никуд не креће, ниједно јутро, ма које доба било, док не одслужи Литургију и док се не причести.

Празником Свету литургију служи у неком од храмова посвећених свецу који се тога дана слави.

Блага је реч Његове Светости, али строга у чистоти вере. Тако, примера ради, новине су забележиле и један случај када је одбио да причести неке вернике. На Светој архијерејској литургији, за Савиндан 2004. године, на Богословском факултету у Београду, патријарх је једног по једног верника који су прилазили Светој Чаши питао: “Када сте се последњи пут исповедили?” Како неки нису могли ни да се сете када су то последњи пут учинили, упозорио их је, помало повишеним тоном, да више не долазе неприпремљени: “Купате се и перете да будете споља чисти, а не водите рачуна да вас греси духовно прљају. Ово очишћење важно је колико и купање.”[44]

Патријарху Павлу живот по Јеванђељу одзвања јасним јеванђељским гласом и великим мисионарским одјеком. Вера његова је као камен, од који се разбија све што није богоугодно. Али камен живи који се зида у дом духовни (1. Петр. 2, 5).

Са собом увек носи Свето писмо и Молитвеник.

Он све чини да ублажи патње и страдања људи. Где год може, прискаче у помоћ. Тако, када је једном у току ратних година, из свог стана у Патријаршијском двору угледао на улици групу избеглица како кисну, сишао је, отворио велика храстова врата и позвао их да се склоне унутра. На примедбе његових најближих сарадника да је тако могао да уђе и неко ко није добронамеран, он је благо и простодушно одговорио: “А како сам ја могао да спавам горе, у топлом, а да та деца кисну напољу?”

Прихватајући увек на себе део терета, па и онда када то бреме припада неком другом, запитао је: “Пасивним, чак пословним односом свештенства према пастви, не одбијамо ли од себе народ који све види, уместо да га окупљамо?”[45] А онда је записао и ово: “Да могу стићи, васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за страдалну нашу браћу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.”[46]

За себе никада ништа није тражио. Нити се када на своју плату жалио. Међу српским владикама остала је упамћена његова реакција из 1962. године, на тадашњи захтев неких од епископа да им се повећају поприлично мале плате:

– А зашто, кад не можемо ни ово што смо досад имали да потрошимо?!

Као патријарх одрекао се плате која му припада. Прима само скромну пензију коју је стекао још као епископ рашко-призренски. Од ње купује оно што му је потребно. А његови захтеви сасвим су скромни, пошто сам себи шије мантију, сам ципеле поправља… тако да остане и од те мале пензије, што потом даје сиротињи и у друге хуманитарне потребе (у Фонд за Косово и Метохију, чији је почасни председник, за куповину инкубатора у породилиштима, за објављивање неких корисних књига…).

Примера ради, уобичајавао је да скупи одређену суму новца, па да је приложи избегличкој или некој другој сиромашној породици са више деце, да купе краву. “Важно је да кућа с нечим почне, и да деца имају млека”, каже.[47]

На исти начин поступа и са оним што добије на дар. Тако, рецимо, кад добије платно за мантију, он то пажљиво чува док се не појави неко од монаха или свештеника који нису у прилици да га набаве.

“Иако више живи о Небу него о хлебу, наш патријарх је веома практичан човек…” записао је епископ шабачко-ваљевски Лаврентије.[48]
И као патријарх има своју приручну радионицу. Сам отклања многе кварове на инсталацијама у Патријаршији, поправља браве на вратима и разна друга оштећења… После радног времена, када радници оду својим кућама, иде и гаси светло ако је где остало упаљено, заврће славине, затвара прозоре…
Брине, свуда где је потребно, и о земаљским стварима, иако истиче да је наша права отаџбина Горе, и зато опомиње да треба пазити “кад једног дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас”.

Све што чини патријарх Павле чини само ради једног циља – да буде Богу угодно и људима корисно. Тако су настале и изузетно вредне књиге са именом његовим.

Својевремено ђаци Богословије у Призрену и верни из Епархије рашко-призренске, тражили су од свог епископа Павла одговоре на разна питања и недоумице. Владика је свима приљежно одговарао. А онда, 1972. године, Свети архијерејски синод свом члану епископу Павлу даје у дужност да одговара на писмена питања из широке области Литургике, Типика, канонских и других прописа која су упућивана Цркви. На поједина питања епископ Павле је у почетку писмено одговарао онима који су их постављали. А на питања од општијег значаја одговарао је преко Гласника, службеног листа Српске православне цркве.

Били су то јеванђељски, светоотачки одговори, примерени потребама душа које их траже.

Исписао је на тај начин, у форми питања и одговора, својеврсне – студије из Литургике. Ови одговори привукли су пажњу врхунских стручњака: литургичара, медиевиста, византолога, филолога и историчара уметности.[49] Али и уопште верника, јер реч је о оријентирима духовног живота.

Зато, и по истеку дужности члана Светог архијерејског синода, епископ Павле наставља у Гласнику, из броја у број, да одговара на стално нова питања. Наставио је то да ради, повремено, и по избору на дужност патријарха.

После много захтева, 1998. године, ови одговори поново су објављени на једном месту, у три књиге, под насловом ненаметљивог тона, који је у духу његовог аутора – Да нам буду јаснија нека питања наше вере. У њима је студиозно обрађено 120 различитих тема. Књиге су за кратко време распродате, па се одмах јавила потреба и за доштампавањем…
Док је био епископ рашко-призренски, објавио је монографију Девич, о чувеном манастиру Светог Јоаникија Девичког, из своје епархије; приредио је допуњено издање Србљака, а његовим трудом објављени су и Требник и први пут на српском језику Служебник, Молитвеник, Дополнитељни требник Великог типика, као и друге богослужбене књиге у издању Светог архијерејског синода.

Владика Павле био је и председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета Светог писма, објављеног 1984. године, а знатно је допринео да се прво издање тог превода, исправљено и допуњено, појави још два пута. Као председник Уређивачког одбора, велики труд уложио је и у издавање монументалне монографије Задужбине Косова.

Касније, као патријарх, дао се у посао и да сачини Типик, са општим правилима.

Доста његових дела објављено је и по разним новинама, часописима, књигама…

За теолошки рад, Православни богословски факултет у Београду, 1988. године доделио му је звање почасног доктора богословља. Такво признање касније је добио и од Академије Светог Владимира у Њујорку.

А у народу он је – узор духовне узвишености. Али и – свенародни брижни родитељ. И не само у духовном смислу.
Зато, када у храму Српске православне цркве свештеник у молитвама помене патријарха Павла, тада се многи с посебним осећањем прекрсте.

А када се Његова Светост патријарх Павле негде лично појави – био сам сведок – међу окупљеним народом настаје неко посебно одушевљење, велика духовна радост, услед које многи почињу да плачу!

Својом светошћу обасјава свет око себе!

Заиста, изгледало је: Светац који по земљи хода!

Много шта се дешавало у овом времену, по чему ће оно бити вођено у историји, али ће, и поред тога, ово доба бити упамћено и као – време патријарха Павла!

НАПОМЕНЕ:

1. Интервју за магазин “Профил”, бр. 8, Београд, 1997.
2. Исто
3. Исто
4. Према “Недељном телеграфу”, Београд, 26. фебруар 2003.
5. Интервју за магазин “Профил”, бр. 8. Београд, 1997. (Разговарала Љиљана Стојковић)
6. Исто
7. Исто
8. Архимандрит Јован Радосављевић, Овчарско-кабларски манастири – монашки живот и страдања у 19. и 20. веку, друго издање, Нови Сад, 2002, стр. 429-430.
9. Исто, 430-431.
10. Патријарх српски Павле Без осуда, отворено, очински, “Сербиа и коментари” за 1993/1995, стр. 360.
11. Архимандрит Јован Радосављевић, Овчарско-кабларски манастири, стр. 249.
12. Исто, 54.
13. Исто, 249.
14. Исто
15. Исто, 250.
16. Исто
17. Исто
18. Исто, 250-251.
19. Ристо Грђић, Општа обнова Црквеног живота и устројства, у споменици Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, стр. 243.
20. Исто
21. Архимандрит Јован Радосављевић, Овчарско-кабларски манастири – монашки живот и страдања у 19. и 20. веку, стр. 80-81.
22. Исто, 82-84.
23. Исто, 85.
24. Исто, 359
25. Исто, 360-361.
26. Исто, 309.
27. Исто, 309-310.
28. Исто, 310.
29. Док је био у манастиру Рача, Павла су многи упознали и запамтили као смерног монаха. Добро га је запамтио и потоњи шумар Димитрије Благојевић. А упознао га је још док је ишао у основну школу у селу Рача. О томе ми је, после више од пола века, по одласку у пензију, Димитрије лично причао. Пошто му је родна кућа изнад манастира, под стенама изнад Лађевца, монаха Павла виђао је готово сваког дана по одласку и повратку из школе. Павле је често радио у воденици, која се налази уз сами манастир, па када ђаци наиђу путем који туда води, он изађе да са њима мало поприча. Извади из џепа и да по коцку шећера, пита их имају ли каквих проблема, како је у школи, а онда их упозори да што више уче… Једне зиме, већ су били почели мразеви, Димитрије иде бос у школу. Види то Павле, па га упита: “Зашто идеш бос, кад је овако хладно, мраз…? Зар баш ништа немаш да обујеш…?” Димитрије објасни да га од куће спреме у неке старе очеве гумењаке, али да у њима не сме да иде у школу, јер га деца из имућнијих кућа зафркавају, пошто су ти опанци за њега много велики… Онда их он, кад одмакне од куће, сакрије у неку шупљу букву, па у школу настави бос… “Ја ћу теби да направим ципеле…” обећа Павле. И, тако и уради, док је у воденици млео жито. Као и обично, пошто другог материјала није било, за ђон је узео дрвену дашчицу а за горњи део ципеле каишеве од аутомобилске гуме. Димитрије није више ишао бос. У школу је одлазио у Павловим дрвењацима, а кући се враћао у очевим гумењацима. Замењивао их је код шупље букве… И многи други упознали су Павла док је био воденичар. Запамтили су га с књигом у руци. Заспе жито у воденични кош, а онда узима књигу и чита… Манастирска воденица тада је млела и за село, па су многи желели да баш овде мељу жито, да би причали са монасима и манастиру дали ушур…
30. Архимандрит Јован (Радосављeвић) причао ми је како је дошло до тога да његов тадашњи сабрат Павле (Стојчевић) буде упућен на постдипломске студије у Атину. Једном приликом, каже, узео Павле да направи стазу између конака, да се не би стварало блато када падне киша. Док он калдрмише, остало братство се одмара испод трешње. Из правца Бајине Баште указа се како, с отежалим коферчетом у руци, долази један прота дуге и седе браде… “Ено га професор!” викну Павле. И објасни да је то чувени прота Стева Димитријевић, некадашњи ректор Призренске богословије и први декан Богословског факултета у Београду. Сви кренуше на капију да га сачекају.
    Прота је у Рачи остао недељу дана. За то време видео је шта све ради његов бивши студент, па ће при повратку да му каже: “Оче Павле, знам какав си био студент, сви смо очекивали да будеш на неком одговорнијем месту. А ово што ти радиш, може свако…” “Шта ћете, калуђер мора све да ради, не треба да се издваја.. поче да се правда Павле. На то ће прота Стева, поучно и помало прекорно: “Кад домаћин човек има три ексера – гвоздени, сребрени и златни, сигурно ће да пази где ће који да укуца. Гвоздени ће укуцати тамо где је једино важно да нешто придржи. Сребрни ће укуцати тамо где је битно да не рђа, на неко боље, деликатније место. А златни ће укуцати на најлепше место, тамо где су највредније ствари. А шта си ти урадио?! Ти си се као златан ексер закуцао овде где може да послужи и гвоздени ексер!” И тако га припреми да крене за Београд. Прими га патријарх Викентије и објасни зашто је важно да настави са усавршавањем… Павле се врати у Рачу да се спреми за пут и да се поздрави са братством. Настао је проблем шта да обуче. Имао је само једну летњу мантију за цркву, али како у њој у зимско доба, о Божићу, да крене на пут! Сам је преправио неку стару мантију. Испод је имао неке зелене панталоне, какве су војници носили преко лета. Ципеле су биле црвене боје, јер других није било да се купи. Други монаси му помогну да их некако офарба црном бојом, али чим их обује, боја се обрише, па се врхови зацрвене… Преко мантије обуче неки црни капут, копоран, какав се носио у ужичком крају… “У Грчкој га преодену. Одмах по доласку пошаље нам писмо, мислим да нам је том приликом послао и фотографију, у новој грчкој мантији…” присетиће се после више од пола века архимандрит Јован (Радосављевић).
31. Према сведочењу архимандрита Јована (Радосављевића) аутору овог дела.
32. Исто
33. Задужбине Косова, Призрен – Београд, 1987, стр. 835.
34. Патријарх српски Павле, Без осуда, отворено, очински, “Сербиа и коментари” за 1993/1995, стр. 361.
35. “Православље” Београд, 15. децембар 1990. године.
36. Јеромонах Атанасије Ракита, Духовни дародавац Призренске богословије – предговор за књигу: Патријарх српски Павле, Живот по Јеванђељу, Приштина – Београд, 1996, стр. 12.
37. Исто
38. Исто, 38.
39. Патријарх српски Павле, Без осуда, отворено, очински, “Сербиа и коментари” за 1993/1995, стр. 368.
40. Патријарх српски Павле, Молитве и молбе, Београд, 1996, стр. 413.
41. Владика Лаврентије, Громобран Цркве и народа, НИН, Београд, 15. децембар 2005.
42. Владика Лаврентије, нав. дело.
43. До раскола у Руској православној цркви дошло је након што су бољшевици насилно освојили власт, после чега се велики број Руса нашао у избеглиштву. Руска православна црква основана је, привремено, 1924. године, указом патријарха Тихона. А када је 1927. године митрополит Сергеј, који је у то време руководио Руском православном црквом у земљи, исказао лојалност тадашњој совјетској власти, руски епископи и свештенство у емиграцији одлучили су да се одвоје и организују у посебну, самосталну цркву.
44. “Вечерње новости”, Београд, 28. јануар 2004.
45. Без осуда, отворено, очински, “Сербиа и коментари” за 1993/1995, стр. 374.
46. Исто
47. Владика Лаврентије, нав. дело.
48. Исто
49. Патријарх српски Павле, Молитве и молбе – Беседе, разговори, проповеди, писма и изјаве – текстове изабрао и приредио Радослав Братић, Београд, 1996, стр. 560.

ПРЕУЗЕТО ИЗ КЊИГЕ ЈОВАНА ЈАЊИЋА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Извор: БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА – Page 3 – Светосавље (svetosavlje.org)