ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

Долазећи у Београд са Косова и Метохије, где је на Видовдан, 28. јуна 1989. године присуствовао великој прослави 600-годишњице чувене Косовске битке, тадашњи патријарх српски Герман задобио је тешке повреде. Пао је и повредио десни кук, због чега је морао одмах да буде оперисан на тада елитној Војно-медицинској академији у Београду. Али, лечење се одужило…

Зато, после готово годину и по дана, највише тело Српске православне цркве, увиђајући да дотадашњи патријарх Герман, услед дуготрајне тешке болести и од лекара доказане немоћи, више није у прилици да обавља ту велику дужност, приступа избору новог српског патријарха.

Изборно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј Српске православне цркве по посвећењу Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Владислав. А заседању су присуствовали сви архијереји, осим епископа средњозападноамеричког Фирмилијана, који је гласао преко посредника. Тако је свих 25 архијереја учествовало у гласању.

Сходно Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата од оних који испуњавају потребне услове, а за које сматра да могу да буду кандидати за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.

У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11 гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова… Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. Требало је добити и трећег кандидата. Приступило се изнова гласању. Опет није било трећег кандидата са натполовичном већином гласова. Понављало се тако, безуспешно, гласање неколико пута. А онда се неко од владика досети: “Ајмо, људи, да бирамо Павла!” На то је Павле журно устао са свог места и учинио метанију, бацивши се на под испред владика: “Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом, нисам достојан, а осим тога имам шећер (у крви)!”[1] Али, молбе његове владике не послушаше. И тако, тек у деветом кругу гласања изабран јe трећи кандидат. Био је то епископ рашко-призренски Павле, са 20 добијених гласова.

Уследио је, потом, избор патријарха међу тројицом кандидата, на апостолски начин, жребом. Дешавало се то у придворном храму Светог Симеона Мироточивог. У општој молитвеној атмосфери, високопреподобни архимандрит Антоније (Ђурђевић), настојатељ манастира Троноше, облачи епитрахиљ, метанише пред целивајућом иконом Спаситеља и Пресвете Богородице, улази у олтар, метанише пред светим Престолом и целива свети Престо и Јеванђеље. Упире поглед према небу, затим са Јевађеља узима три запечаћена истоветна коверта са именима тројице кандидата за патријарха српског, премеће их неколико пута, а онда један од њих предаје начелствујућем Изборног сабора митрополиту дабробосанском Владиславу.

Митрополит Владислав, ставши на свете двери, показује запечаћени коверат, потом га отвара и онда свечано саопштава: “Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле”.

“Чувши речи високопреосвећеног митрополита у току скрушене молитве, преосвећени Павле познаде Вољу Господњу и са страхом Божјим приступи и стаде у трон патријараха. Отпоче благодарење Свесветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу. По окончању Чина благодаренија и славословија новоизабраноме патријарху Павлу, са царских двери патријарху се обратио епископ моравички Иринеј”, записао је у Гласнику, службеном листу Српске православне цркве, хроничар овог догађаја Градимир Станић.[2]

Владика Иринеј, у име председника Изборног сабора, позвао је присутне да, “после изговорених и отпојаних речи благодарења, које су нам свети Оци и Учитељи Цркве наше оставили у наслеђе да њима, тим богонадахнутим речима, благодаримо Богу за свако доброчинство… и ми свом душом, свим срцем, свим умом и свом мишљу заблагодаримо Трисветоме Господу, Јединоме Богу и Спаситељу, Дародавцу живота и свих благодатних сила потребних за спасење, што је нашој светој Цркви и свима нама дао оваквог Првопрестолника човека за каквог реч Божја, реч Светога Писма, каже да нам такав архијереј ‘подобајет’ (што ће рећи: треба, припада, одговара, приличи..,)”[3]

Реч је потом узео Његова Светост:

“Ваша високопреосвештенства, ваша преосвештенства, најпре да се обратимо Богу молитвом за његову помоћ, надајући се, драга у Христу браћо, и у вашу помоћ. Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити.

Моје су снаге слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом Ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.”[4]

Сутрадан – како и налаже члан 53. Устава СПЦ – у свету недељу, 2. децембра 1990. године, у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, патријарх Павле је уведен (устоличен) у трон српског патријарха.

Свету архијерејеку литургију служио је новоизабрани патријарх, уз саслужење 12 отачаствених архијереја, 12 свештеника и 13 ђакона. А присутни су били и други архијереји, бројно свештенство и монаштво, као и мноштво народа, пристиглог из разних крајева.

По увођењу у трон и пријему патријарашких инсигнија, Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле обратио се присутнима, предочавајући како види своју улогу духовног пастира, али и шта очекује од верног народа, у времену у којем су се нашли.

СЛОВО НА УСТОЛИЧЕЊУ
“У дан спасења помогох ти”
(2. Кор. 6, 2)

Ове речи Светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и часни оци и драга браћо и сестре, верни Народе Бога Живога. Ваистину, помоћу Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђелску истину осећамо и Ми на особит начин у овом за нас пресудном часу, када на своја слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу Светога Саве, бреме које -Ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама исповедамо – далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности. Истовремено, међутим, осећамо и исповедамо, заједно са истим Светим Апостолом: “Све могу у Христу који ми даје моћ ” (Филип. 4, 13).

Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба Народа Божјег, сазваног и сабраног у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоноСНОГ православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега света, био свет тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих, апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човековог самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са оним који је Мир наш – Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Али свако историјско време, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, “у време погодно ” и “најпогодније време”, у “дан спасења” сада и овде (2. Кор. 6, 2). То даље значи да смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу спасења нашег и спасења света: ” У свему се показујмо као слуге Божје: у трпљењу у многом, у невољама “… али исто тако, ако не и више, “у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности… ” (2. Кор. 6, 4-7). Јер, само тако ћемо бити они који ништа немају, а све поседују, сиромаси који многе обогаћују Христом (ср. 2. Кор. 6, 10).

На том путу сарадње са Спаситељем, Господом Христом, и делањем на своме и спасењу ближњих својих, Ми видимо и своје скромно место. Да бисмо њиме ишли и да Наше патријарашко служење на трону Светог Саве не би било на штету и срамоту Цркве, Нама је неопходна, драга браћо и сестре, и молитвена помоћ свију вас, свију верних, па је, ево, смерно и иштемо од вас.

Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон Светога Саве, Ми немамо никакав свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама – уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим, својом светом дужношћу, да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас данас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.

У Православној Цркви Христовој сви људи су једно Тело и један дух у Господу (ср. 1. Кор. 10, 17 и 12, 12-27; Еф. 1, 23 и 4, 4 Кол. 1, 18 и 3, 14 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, засновано на богочовечанској љубави, Ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном “братству и јединству”, утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво јединомислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље. – На то свето, човека и народа једино достојно дело, позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању; сву нашу браћу и сестре по вери у православној Васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потомство Светог Саве, ма где били, све хришћане и све људе без разлике.

Као Патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу људима, схватамо као првенство служења, жртве и крста. Нису наше него Христове речи које кажу: “Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!” Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова. На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша света Црква молитвено обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941-1991), али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо: на смирењу и узајамној жртвености свију, Бог гради истинску величину и достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика! Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!

Трудићемо се да пред Богом овим светим Сабором и свима људима оправдамо поверење и наде које се полажу у нашу смерност. На крају, који није завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу у Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима крста Христова и покајницима, у многоме, за све Србе: да Наше нове одговорности нипошто не значе растанак, него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у слави Јединог истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.

Патријарх Павле изабран је у духу апостолске традиције, према којој људски фактор нема одлучујућу реч. Апостоли су избор својих наследника препуштали вољи Светога Духа, према еванђелском геслу: “Изволе се Духу Светоме и нама”. Тим путем 1990. године приступило се и избору српског патријарха. Учињено је то на основу одредбе унете у Устав Српске православне цркве, 1967. године, да би се на тај начин потоњи патријарси заштитили од државних власти, које су често настојале да се мешају у избор патријарха.
Због таквог избора, Његова Светост патријарх Павле дочекан је на трону Светог Саве са још већом радошћу.

Један од тадашњих кандидата за патријарха српског епископ жички Стефан, по избору Павла, рекао је: “Ми смо први пут у историји Српске православне цркве применили апостолски метод у избору патријарха. То се, као што видите, показало јако корисним. Заплакао сам од радости, јер је најсветији, најбољи, најмолитвенији међу нама дошао на трон Светог Саве. Његов долазак на чело Српске православне цркве у ово време када су молитве ретке, а најпотребније, израз је воље Светог Духа да се Светосавска црква још више духовно оснажи”.[5]

Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је у међувремену замењивао оболелог патријарха Германа, дао је овакву изјаву: “Избор патријарха Павла најбоље је решење за садашње црквене прилике. Он је наш најугледнији епископ у погледу монашког, подвижничког живота. За ову прилику највише одговарају речи из Јеванђеља у Химни Пресветој Богородици: ‘Низложи силнија са престола и вознесе смиренија’.”[6]

А владика Амфилохије, потоњи митрополит црногорско-приморски, такође један од кандидата за патријарха, касније је написао[7] да “једини који истински није желео да буде патријарх” јесте управо патријарх Павле.

Обичај је у Српској православној цркви да се њен новоизабрани првојерарх накнадно устоличава и у ставропигијалној лаври Пећкој патријаршији.
Сходно тој древној пракси, Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле, свечано је устоличен у историјски трон пећких патријарха у недељу 22. маја 1994. године.

За ту прилику, у Пећкој патријаршији сабрало се више од десет хиљада верника из Пећи и других крајева Косова и Метохије[8]. А био је обезбеђен и директан телевизијски пренос.

У цркви Светих апостола патријарх Павле одслужио је Свету архијерејску литургију, а затим су Његову Светост, у присуству свих митрополита и епископа Српске православне цркве, у трон свечано увела двојица најстаријих архијереја по старешинству, митрополити загребачко-љубљански Јован и црногорско-приморски Амфилохије.

Са трона пећких патријараха Његова Светост патријарх Павле, осврћући се на тадашње прилике грађанског рата на просторима бивше Југославије, позвао је:

“У ово тешко време будимо сведоци, вером и животом, свима онима који имају очи да виде и уши да чују по речима Господњим: ‘Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима ‘ (Мт. 5, 16). То ће бити уједно и најбољи начин да помогнемо народу нашем у овим несрећама грађанскога рата. А биће и начин да помогнемо и непријатељу нашем, да сагледа истину Божју и свето Еванђеље, и да престану да гоне и муче недужни народ; и да не руше светиње и наше и туђе.”[9]
НАПОМЕНЕ:

1. Према казивању владике Лаврентија аутору овог дела.
2. Гласник СПЦ, бр. 12. децембар 1990.
3. Исто
4. Исто
5. “Православље”, 15. децембар 1990. године.
6. Исто
7. “Црква”, календар Српске православне патријаршије за просту 2005. годину, Београд.
8. М. Б., Устоличен 44. патријарх српски, “Гласник СПЦ”, бр. 8. август 1994.
9. “Црква”, календар Српске православне патријаршије за просту 1995. годину.

ПРЕУЗЕТО ИЗ КЊИГЕ ЈОВАНА ЈАЊИЋА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Извор: БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА – Page 3 – Светосавље (svetosavlje.org)