петак, 29.11.2024, 11:41 -> 14:09
Марко Лопушина, новинар и публициста, врсни је познавалац нашег расејања. Ево шта је дознао идући траговима српског народа у Бечу и Аустрији…
„Дошао сам до информације да је Беч Вуков град и да је Беч српски град. Ми смо пет векова присутни у Аустрији и њеном главном граду Бечу, кад је био царевина, и кад је 1918. постао република.
Са 8 милиона становника био је царевина са милион житеља, царство од Истока до Запада. И ми смо тада имали милион војника који су штитили ту монархију од Турака, ми смо били ти који су ослобађали Беч од Турака, ми смо имали војне крајине на просторима Словеније, Хрватске, Мађарске и Румуније, преко којих смо ми као народ добили аутономоју као и наша црква, а преко Цркве смо добили државне привилегије и државност, отворили смо школе.
Ми смо заправо били брана Аустроугарској од опасног Југа и за то су нас њихови владари награђивали, знамо углавном цара Јосифа и Марију Терезију. Они су градили овај северни део Југославије, који је данас препознатљив по аустријским железничким станицама, општинским зградама и судовима, то је тај бечки свет.
Наши владари, међу којима је био и књаз Милош Обреновић, који је био неписмен, потписивао се палцем, послао је две хиљаде младих људи у Беч и друге европске градове да уче и да се школују како би се једног дана вратили као министри, што се и обистинило.
До пре неколико година ми смо имали споразум који нико у медијима није објавио, између бечког двора и књаза Милоша који је гласио да студенти из Србије могу у царском Бечу могу да имају бесплатан интернат за време свог школовања. Зато је деведесетих година нашим родитељима било економичније да пошаљу дете да студира у Бечу него да на пример да дође из Ниша да студира у Београд.
Профескорка Светлана Матић, власница Удружења Мина Караџић у Бечу и ја смо сакупили 57 дестинација српског порекла, које су живе и могу данас да се посећују, што је једна врста водича да кад наш човек дође у Беч може да посети српска места, има бисту Вука Стефановића Караџића који је тамо живео и радио пола века, где је и креирао нашу азбуку.
Имамо бисту Николе Тесле на техничком факултету. Ту су и београдски и сарајевски трг, из времена када је Сарајево било српски град. У музејима су присутне слике Паје Јовановића и Уроша Предића.
Паја Јовановић је 8 пута сликао цара Фрању, а његов најуспешнији рад стоји на централном месту у градској кући у Бечу. С времена на време се његове уметничке слике врло скупо продају, као знаменитости града Беча, без да ико помиње Пајину Србију и његово српско порекло, као што се не помиње да је Паула вон Прерадовић, ауторка стихова аустријске химне која се и данас пева и мало који Србин од 80 хиљада који су узели аустријско држављанство када устане док се свира и пева аустријска химна, мало њих зна да су то стихове једне Српкиње која је опевала аустријске планине, брда и села“, прича велики познавалац наше дијаспоре публициста Марко Лопушина.
