Како из данашње перспективе гледате на своју прву књигу и да ли и даље пишете поезију?
„Иако поезија никада није била више потребнија свету и људима него данас, нажалост све ређе пишем у тој есенцијалној књижевној форми. Спознајом њене вредности и значаја, као и тога да су сва класична дела књижевности старог и античког света исписана у стиху, и да на њима почива читава наша цивилизација, ипак се трудим да поезију свакодневно читам. Како оновремене песнике поменуте епохе, тако и своје савременике, неодричући се песника у себи.
Прошло је шест година од објављивања прве књиге која ме је као песника афирмисала и формално увела у свет књижевних стваралаца. Како време тече, све више постајем свестан колико је она важна за мој даљи рад на пољу књижевности. Песме које су се нашле у тој збирци настајале су дуги низ година и све су одраз најискренијих чувстава једног младог човека који тек открива живот, свет и себе у њима. Данас када читам неке од тих песама насталих петнаест, па и двадесет година раније, чини ми се да више не бих био у стању да их напишем таквима. Детиња радост је можда дубоко у мојој души и бићу остала, али је исконске песничке наивности нестало. Безазленост срца и смерна разборитост били су два основна предуслова за настајање таквих песама“, каже Чваркић.
Од пре неколико година бавите се историјографијом. Плод Вашег рада у тој области најпре је била књига о Светом Теодору Тирону. Зашто баш о њему?
„Свети Теодор Тирон, поред чијих сам светих моштију провео кратак део своје младости, ранохришћански је мученик чији је култ распрострањен од истока и Византије, древне Коптске и Јерменске Цркве, Русије, све до запада и Рима. Овај светитељ веома је присутан у животу Цркве кроз читаву њену историју.
Његов значај за васељену је до те мере велики и немерљив, да на неки начин обликује и богати њену духовну и материјалну заоставштину. Због његовог изузетног доприноса на ширењу и одбрани хришћанства, многи други светитељи и уметници, инспирисани његовим животом, створили су разна уметничка дела међу којима су фреске, иконе, барељефи, скулптуре, витражи, цркве, храмови и капеле. Нека од тих сакралних и уметничких дела издигла су се до најистакнутијих врхова по својој вредности. Истакао бих и нека од књижевних дела насталих из пера Светог Григорија Ниског и Светог Јована Дамаскина, писаца светитељевог житија и канона. Поред материјалних трагова остали су и они нематеријални у виду традиције и обичаја празновања овог светитеља, а које можемо пронаћи, не само унутар Цркве, него и у архивима антропологије, етнографије и фолклористике широм света, као и у сачуваним обичајима од којих су многи живи и данас. Он је био првобитни патрон Венеције, а четрнаест других италијанских градова је и данас. Наша црква, иако чувар светитељевих моштију, на жалост мало је знала о његовом животу.
Књига о Светом великомученику Теодору Тирону, прва је монографија на српском језику. Најпре сам написао акатист овом светитељу, и то веома млад, са свега двадесет и две године. Познаваоци православне химнографије знају колико је то сложена и захтевна поема, строге књижевне форме, у којој од времена Византије где је настала, нема одступања. Увидевши да то није довољно и да се о Светом Теодору не зна готово ништа почео сам и са истраживањем. У почетку је то био прави изазов пошто на српском језику није било никаквих извора, грађе и литературе, сем кратког житија и канона који сам успео да преведем са старословенског на савремени српски језик. У многоме ми је помогла Британска Краљевска библиотека којој сам се обратио за помоћ, а која заиста баштини значајна и вредна документа о Светом Теодору Тирону. Затим сам морао тражити преводиоца за арапски језик, пошто и Коптска црква поседује позамашну грађу из које сазнајемо много, до тада нама потпуно непознатих чињеница. Било је то једно лепо искуство за мене а стваралачки процес у којем сам много научио, испунио ме је, обогатио, и верујем, оплеменио.“
На какав је одјек наишло ово издање у јавности?
„Књига је објављена у издању „Прометеја“, са благословом епископа сремског, господина Василија. Подршка једног од најбољих издавача у Србији, као и признање Српске православне цркве, потврдили су да сам, уз Божју помоћ, урадио једну велику и вредну ствар, чијег значаја у том тренутку нисам ни сам био свестан. Топли пријем код читалаца пријатно ме је изненадила. Показатељ да сте створили лепо и квалитетно дело је када вам неко каже да по други пут чита вашу књигу. Јавност је, захваљујући телевизији Српске Православне Цркве на којој смо промовисали књигу, упозната са њеним настанком и постојањем. Радује ме најава штампања другог издања, којем се надам.“
Из штампе ускоро излази Ваше ново историографско дело. Овога пута бавите се оптацијом Срба из Угарске у Краљевину СХС. Шта је све обухваћено овом књигом?
„Књига „Срби у будимској вароши Табан“, чију промоцију очекујемо за Видовдан, богато је илустрована монографија, која са преко стотину фотографија које сам прикупио и од којих ће већина по први пут бити објављена, сведочи о животу Срба у Будиму. Она је управо једно присећање и подсећање на то како је изгледала бурна и узбудљива прошлост Срба у Табану. Ова монографија један народ са макроисторијског смешта на микроисторијски план. Настала је поводом стогодишњице оптирања Срба и нестанка српске вароши Табана, о којој у Србији још увек није објављена нити једна монографија.
У процесу настанка ове књиге трудио сам се да што јасније сагледам природу старог града Будима и свих његових културних, етничких и верских специфичности које су га красиле, као и откривању бројних књижевних, уметничких, политичких и економских домета које је током свог постојања досегао, захваљујући српској заједници која је у њему живела.
Пажљиво прикупљена и забележена сва сазнања, заснована на темељу неспорних чињеница, предочио сам у овој монографији, како бих нашем народу приближио изузетно важну страницу наше богате историје, а о којој се ван оквира стручне јавности и литературе мало писало и говорило. Српска варош Табан је, уз Сентандреју, била духовни, културни, просветни, политички и економски центар Срба у Угарској. Бројна српска заједница у Табану, одвојена од своје матице, била је свесна своје историјске улоге. Богате трговачке везе које су створили и неговали од Беча до Истанбула, а преко Дубровника, Венеције и Трста, Срби из Табана вешто су користили у својим политичким деловањима и утицајима. Захваљујући томе могли су да негују духовне и емотивне везе са својим народом у матици, и сами одржавајући српску традицију у Угарској живом и постојаном. У једном тренутку, почетком деветнаестог века, српско грађанство из Табана најпросвећенија је српска заједница у читавом српству и окупља најзначајнија имена из српске културе, уметности и књижевности.
Вођен стеченим искуством из рада на претходној књизи а сматрајући врло важним постојање књиге о Табану, и овог пута сам покушао да будем пионир у стварању нечега што се још увек нико није сетио и усудио, бар не овде у Србији и на српском језику.“
Колико су лични моменти утицали на избор теме, имајући у виду порекло Ваше породице?
„Они су били пресудни. Осећај припадности српској заједници у Мађарској, иако физички одвојен од ње, одавно су ми били усађени од стране предака уз које сам растао и упијао љубав према пределима из којих су дошли. Жива и постојана сећања и успомене на Сентандреју, Табан и Батању из којих су се током оптације иселили, до краја њихових живота у породици бивају помињана често и са сетом. Временом се у мени развила емпатија и интересовање који су ме вратили тамо одакле су они отишли, и све што сам успео сакупити преточио сам у неколико прича и најзад у монографији о насељу у којој је прабака провела део младости.
Трагична судбина, најпре проузрокована Првим светским ратом, након тога доводи до великог исељавања српског становништва из Мађарске у Краљевину СХС. Сви ти догађаји не заобилазе ни моје претке који деле судбину са већином својих сународника опредељених за оптацију. Био је то болан и трагичан процес за све њих, од којег се нису никада више у потпуности опоравили. Живот је текао даље, али ране и ожиљци на њиховим душама су остале. Сва та сазнања навела су ме да бар у виду монографије документујем и материјализујем своје саучесништво са њиховим судбинама које су им биле намењене. Стварањем ове књиге даћу скромни допринос сећању на тај важан сегмент историје, како своје породице, тако и великог броја Срба из Мађарске који су се определили да заувек напусте своја вековна огњишта и остатке својих живота проведу у матици.“
Како су се на терену одвијала истраживања о оптацији?
„Највише времена сам провео истраживајући у Матици српској и архиву, где сам поставио основу рада на рукопису. За изворе, грађу и литературу сам се обратио на неколико адреса у Мађарској и Србији са којих сам добио позитивне одговоре за све затражено, на чему сам им много захвалан. Захваљујући Архиву града Будимпеште, Националној библиотеци Сечењи, Мађарском Војном музеју, Музеју града Будимпеште, Епархијском музеју Српске Православне Цркве у Сентандреји и Народном музеју Србије, успео сам у реализацији, верујем квалитетне и вредне монографије.
У свим поменутим установама и институцијама ће будућим истраживачима и љубитељима историје ова књига бити на располагању, до душе за сада само на српском језику. За настанак монографије су заслужни и појединци, међу којима су др Ференц Немет и проф. др Борис Стојковски, који су својим доприносом несебично помогли у њеном обликовању и стварању.“
Издавач књиге је „Прометеј“, а не нека од институција Срба у Мађарској. Због чега?
„Иако је првобитно било планирано да издавач буде Српски институт из Будимпеште, због њихових раније преузетих послова и немогућности да се у догледно време крене са штампањем књиге, пронашли смо другу могућност и рукопис поверили издавачкој кући „Прометеј“ у Србији, са којом већ имам остварену лепу сарадњу са својом претходном књигом. Ипак, највећи део тиража првог издања одлази у Српски институт, који је већ откупио контигент књига за српску заједницу у Мађарској. Радује ме одлука Српског института, који је тим чином недвосмислено и конкретно помогао и подржао објављивање ове монографије.“
У ком правцу се тренутно крећу Ваша интересовања? Да ли је и даље актуелна историјографија?
„Историја културе, уметности и религије су, поред поезије, моје највеће љубави. Успео сам да их кроз своје последње две књиге објединим, интерпретирам на себи својствен поетски начин, и пружим читаоцима своје виђење историјских догађаја о којима говорим и пишем. Загледан у највећа имена поменутих наука, који су иза себе оставили томове предивних књига, а вођен нагоном за ескпериментисањем у писању, верујем да ћу врло брзо пронаћи инспирацију за неку наредну књигу, чији садржај на неки начин најпре и сам морам да проживим да бих је створио. Могу се посветити истраживању само онога што ме прожима лепим и јаким емоцијама. Доживети искуство потпуне спонтане радости и самозаборава најбољи је знак да радите праву ствар.
Иако тренутно радим у видео продукцији, односно стварању серијала документарне емисије, чији сам аутор, а која ће за тему имати процес оптације српског народа из Мађарске у Краљевину СХС, верујем да ћу се након завршетка тог пројекта ипак вратити писаној речи и књижевности.“
Да ли, осим истраживачких, има још неких разлога због којих сте прилично често у Мађарској?
„Прелепа Мађарска са својом отменом Будимпештом у срцу, кажу негде на дну несталог Панонског мора, чији таласи запљускују обале само још са језера Балатон, мој је други дом. Враћам јој се изнова са толиком радошћу као да одлазим први пут. У њој не видим само оно што данас потоји, већ и оно што је нестало и чега, на велику жалост свих нас, више нема. Само можемо наслутити како би данас изгледала, да је сачувана, нестали драгуљ, будимска варош српски Табан. Ту је и Сентандреја, као и преко стотину ситних насеља, расутих широм Мађарске у којима су некада живели Срби.
La Belle Epoque није изнедрила само нека од најлепших дела архитектуре у Мађарској, него је створила један амбијент културе који и данас, до душе окрњен савременим токовима, одише Будимпештом у великој мери. Допринос духовно, интелектуално и материјално веома богате српске заједнице која у њој живи вековима у назад, немерљив је. Све то, и много више овде наведеног, разлози су који ме стално враћају делом и мојој Мађарској“, каже Чваркић.
