Covek u toku zivota prolazi razlicite periode svog sazrevanja, posle
prvih koraka i iskustava dozivljava i prva razocaranja, ali se i sprema za
najveca dostignuca. Kasnije dozivljava zlatno doba, posle toga dolazi
red i na starost koja moze ali i ne mora da bude puko prezivljavanje, jer
ostaje kao posebna vrednost prethodno steceno iskustvo, znanje, mudrost.
Sa novinama je slicno sve do njihove zrelosti. Ovisno o organizaciji i
ekipi koja stoji iza njihova imena (i sadrzaja), novine odrastaju brze,
uz manje „razlupanih kolena„ i prolivenih suza. Kad prebole detinje
bolesti, novine dozivljavaju zrelost koja moze da traje mnogo duze od
prosecnog ljudskog veka, ovisno o tome ima li onih koji su spremni da ih
stvaraju uz sve zrtve koje je neminovno prineti u takvom poslu, ima li
onih koji im ostaju verni citaoci.
Deset godina je mnogo i malo, ali bez obzira kako je ko doziveo i
preziveo poslednju deceniju, danas kad u rukama drzite upravo ovaj broj
„SVETSKOG SRPSKOG GLASA„, pogledajte svoj list na poseban nacin,
budite bar malo blazi kriticar za svaku eventualnu gresku koju ste
primetili, pogledajte ga ocima najblizeg rocaka i prijatelja. Zato sto je
vas list danas veliki slavljenik, zato sto je na danasnji dan pre tacno
deset godina iz stamparije izasao njegov prvi broj. Namenjen prevashodno
srpskoj citalackoj publici, pisan srpskim jezikom i srpskim cirilicnim
pismom, rocen je u plemenitoj nameri da Srbima sirom Australije bude
njihov prozor u svet, mesto okupljanja, prostor na kome ce moci da
progovore o svojim uspesima, nadama, da traze put pronalazenja resenja za
svoje brojne probleme koji su ih snasli poslednjih godina; napokon, da se
u zajednistvu, upuceni jedni na druge, lakse odupiru teskom teretu
stranog okruzenja cija je zavrsna faza toliko dobro poznata asimilacija.
Deset godina vec traje borba u teznji da se pomiri jaz izmecu ocekivanja
koja su neretko prevelika i mogucnosti u okviru posla koji zahteva mnogo
vise do puke radne discipline, organizovanosti i profesionalizma. Trazi
preda-nosti i – ljubav!
Nas narod zna da kaze „ako je zlo – i deset minuta je dugo, ako je
dobro – deset godina proce kao sekund„. Prva decenija postojanja
„SVETSKOG SRPSKOG GLASA„ prosla je ne samo u pracenju novije srpske, pa
i australijske istorije, vec delomicno i u njenom stvaranju. Ovim ne
zelimo sugerisati da je u slavljenickom raspolozenju pocelo hvalisanje, jer
u etnickom novinarstvu nema vremena ni za slavlje, jos manje za uzivanje u
ostvarenom. Prethodnom konstatacijom hteli smo samo da se priblizimo
objektivnoj oceni sta je „SVETSKI SRPSKI GLAS„ postigao, u kakvom je
vremenu rastao i izrastao, u kakvoj se „vodi zivota„ kupao. List kome
je bilo suceno da bude rocen i stasa u vreme raspada nekadasnje drzave u
cije su stvaranje Srbi najvise ulo-zili, njen raspad preskupo platili, a
razocaranje jos nisu preboleli. „SVETSKI SPRSKI GLAS„ rocen je u
Australiji da se nace kao jedan od tako dragocenih prijatelja cije
poverenje i topla rec ulivaju novu snagu i znace vise nego i neka mnogo
konkretnija pomoc upravo u vreme kada je to bilo najpotrebnije.
Sve ove godine „SVETSKI SRPSKI GLAS„ pokusavao je ne samo srpski da
pise, vec i sprski da misli i deluje, da bude vise od pukog „sabirnog
mesta„ za informacije koje Srbe interesuju, probleme koji srpsku
zajednicu muce. Pocev od nje same. Od prvog broja „SVETSKI SRPSKI GLAS„
moralno je i materijalno pomagao svoju zajednicu, pokusavao da sluzi kao
primer drugima. Redakcija je danas, posle punih deset godina, ne samo
mesto za rad, vec i svojevrsna izlozba plaketa i zahvalnica primljenih od
brojnih srpskih klubova, organizacija i pojedinaca u Australiji, Srbiji
i svetu na ciji se poziv za pomoc „SVETSKI SRPSKI GLAS„ i njegov
izdavac nisu oglusili.
Pitanje pisma, srpskog cirilicnog, bilo je i ostalo jedna od vecnih tema
za raspravu. Do sada ne i za promenu davno donesene odluke. Mnogi vrlo
dobronamerni, svesni da se ne zivi od lepote stvaranja i ljubavi prema
svome, cak ni kad je rec o nekim od najvecih nacionalnih svetinja srpskog
naroda, jos su u prvim danima savetovali da bi zbog komercijalnih
efekata bilo mudrije srpske novine pisati – latinicom. Da ne pominjemo
pomalo bizarne slucajeve kada „SVETSKI SRPSKI GLAS„ ne kupuju, ne
citaju, ali zato glasno kude oni koji se javno deklarisu srpskim
patriotama, a u stvari ne znaju cirilicu! Prilika je da upravo povodom
prvog velikog jubileja ovog srpskog lista podsetimo da niko pametan,
pretpostavljamo bar, ne moze da spori da se srpski moze razmisljati a da
se ne pise, kad se napise da to ne bude na srpskoj cirilici, ali i da je
to dvosekli mac upustanja u rizik „negovanja guje u nedrima„.
