U selu Šetići, mojoj prvoj stanici kroz Republiku Srpsku, zatekla me je noć, pa sam odlučio da putovanje nastavim sutradan. Vreme je bilo lepo i podsećalo na Miholjsko leto. Sa domaćinima – porodicom Dušana Jokića, uz vatru i kazan u kome se pekla rakija, razgovarao sam do duboko u noć. čuo sam dosta interesantnih priča. LJudi iz ovog sela ostavljaju snažan utisak na sagovornika, otvoreni su i gostoprimljivi, a naročito baka Draginja Jokić koja je i u svojim poznim godinama još vedrog duha i neiscrpne energije. Kada je njen sin Dule tokom dana bio zauzet drugim poslovima, ona je stajala pored kazana i pekla rakiju. Kao da joj je 20 godina, a dobro je zagazila u osmu deceniju života. Priča o baki Draginji je i svedočanstvo o teškom životu srpskog narodu u ovom delu Republike Srpske.
I sveštenik na mobi
Mladi sveštenik Bojan Lazić je svoju prvu parohiju dobio u selu Šetići i tu je sa narodom već pet godina. On savesno obavlja svešteničke poslova, ali je spreman da se uključi u svaku akciju koja je od koristi meštanima. Kako se u selu često organizuju mobe i pop Lazić se uključuje u ta zbivanja. Sada je bio na mobi dok se pekla rakija. Pomogao je u loženju vatre, pribavljanju drva, obezbeđivanju posuda za pretakanje rakije. Omiljen je među meštanima.
Sveštenik Lazić je rođen u Zenici, kao dečak je otišao u Bogosloviju u manastir Krka gde ga je zatekao rat. Sa porodicom je otišao u Derventu. NJegov otac je poginuo kao dobrovoljac na ratištu u Gospiću. NJegove kosti su pronašli posle 15 godina, u Rijeci, ali još uvek nisu izručene porodici, da ga dostojanstveno sahrani. Sveštenik Lazić ima dvoje slatke dece, trogodišnju devojčicu Milicu i jednogodišnjeg sina Strahinju.
– Rođena sam na Majevici u selu Rožanj, od oca Lazara Todića i majke Save. Bilo nas je sedmoro dece, ja sam četvrto dete. Oca su odmah na početku Drugog svetskog rata odveli u zarobljeništvo u Nemačku gde je ostao četiri i po godine. Kada su Rusi ušli u Nemačku, oslobodili su zarobljenike među kojima je bio i moj otac. Kada se rat završio, vratio se kući i pričao nam o teškim danima zarobljeništva. Radio je najteže poslove u poljoprivredi i iako je bilo hrane u izobilju zarobljenici su dobijali samo po jedan krompir za tri dana. Otac je bio mlad i čelične volje, uvek je razmišljao o kući, o svojoj deci i to ga je održalo, prisećala se baka Draginja.
Kada su joj oca odveli u zarobljeništvo u Nemačku, četnici su na Majevici pokupili 30 golobradih mladića i odveli ih u rat.
Draginjina majka Sava morala je kroz ratni vihor da vodi ostalu decu. Bila je to njihova prava golgota koju Draginja nije zaboravila – i ne može:
– Majka nas je pokupila na Majevici i odvela u selo Završe gde smo prenoćili. Odvela nas je zatim u selo Priboj i tu smo ostali tri godine. U naše selo smo se vratili pre nego je iz zarobljeništva stigao otac. Mi smo bili izgubili svaku nadu da ćemo ga ikada videti. Majka je pravila kuću od drveta i blata da bismo se smestili. Bilo je teško, ali ja sam bila dete i lakše sam to podnosila. Najteže nam je bilo kada smo čuli da je OZNA ubila moga najstarijeg brata u Srbu. Sa njim je pobijeno 30 mladića koji su imali od 18 do 22 godine. Borili su se u kraljevoj vojsci, služili su narodu, nikome nisu ništa loše učinili da bi ih nevine, na prevaru, OZNA „pokupila“ i na svirep način pobila.
Navijači
Iako su daleko od matice, Srbi u Šetićima žive za Srbiju i sa Srbijom. Jokići su po opredeljenju četnici, a u fudbalu svi navijaju za Partizan. Vatreni su „grobari“! U selu ima mnogo i zvezdaša. U stvari, selo je navijački podeljeno – pola „grobari“ , pola „delije“.
U Šetićima se čita beogradska štampa, prati radio i TV program iz Srbije. U Šetićima sam upoznao i Vesnu Tomić sa juga Srbije (iz Medveđe) koja je u Austriji upoznala svoga supruga sa kojim ima dva sina i jednu kćerku. Ovo nije kraj priče o vezama Šetića sa Srbijom. U ovom selu svi koriste mobilnu mrežu 064 jer je jedina u funkciji, iako selo nije u neposrednoj granici sa rekom Drinom.
Baka Draginja ima tri brata živa: u Puli je Todo i javlja joj se često, u Bijeljini je Branko, u Beogradu – Ilija, sestra Zorka je umrla, a mlađa sestra Živana je u Bijeljini.
Draginja je preživela dva rata. Upitao sam je kada joj je bilo teže, 1941. ili 1992. godine.
– U aprilu 1941. kao dete nisam ništa razumela, u aprilu 1992. bilo mi je jasno da nas čeka pakao, bila sam svega svesna i zato mi je ovaj poslednji rat teže pao. U aprilu 1992. zavladao je pravi haos koji se pretvorio u građanski rat. Moja dva sina su bila u borbi, snaja i mala deca u izbeglištvu. Ja sam se vratila u naše selo gde je bilo još starijih ljudi. Moj dever Antonije Jokić poginuo je od snajpera, poginula je i Stana Jokić, pa komšija Nedeljko Spasojević… Prvo je pogođena crkva, zatim naša kuća. Moj sin Dušan i ja smo ranjeni…
• Gde ste ranjeni?
– Vidiš gore one kuće, na oko 300 metara na brdu, okružene šumom – pokazuje rukom baka Draginja. Odozgo je snajper sejao smrt. To su naše bivše komšije, jedan od njih me je pogodio iz snajpera, tu ispred kuće, 1993. godine. U tom teškom trenutku prvi mi je pomogao Stevo Jokić, sin moga devera. Krvarenje je bilo jako, podvezali su mi nogu da ga smanje, na sreću nije bila pogođena arterija. Prebacili su me u Zvornik, u bolnicu. Tamo sam operisana i lečena, a zatim sam se vratila u selo.
• Šta Vam je posebno ostalo u sećanju?
– U bolnici je bilo jako teško, mnogo ranjenih, povređenih, poginulih… Meni su stalno pred očima bili moji sinovi koji su se nalazili u rovovima, zatim njihova mala deca u izbeglištvu. Raspoloženje je bilo sumorno. Ali jednog dana dogodilo se nešto neočekivano: u posetu ranjenicima došao je general Ratko Mladić, bilo nam je drago što brine o ranjenicima. Prišao je mome krevetu i toplo me pozdravio. „Kako si?“ – pitao me i sa svoje obe tople ruke drži moju hladnu ruku u kojoj cirkulacije gotovo i da nije bilo. „Gde si ranjena?“ – pitao je general Mladić. -“ Pred svojom kućom u selu“, odgovorila sam tiho. „A zašto nisi bila u rovu?“ – opet će general. „Pa, moja oba sina su u rovu, a šta ću ja u rovu?“ Pogleda me još jednom blago i reče: „NJihove su sve u rovovima, i naše žene moraju u rovove sa puškama u odbranu svojih sela. Kad ozdraviš, uzmi pušku i u rov, tamo te neće pogoditi snajper“. Kasnije sam često razmišljala o ovom susretu i shvatila da u ratu nema izbora i da smo svi morali u rovove. Mene je taj susret ohrabrio, videla sam da smo u nevolji složni i da general Mladić brine o svojim borcima i svome narodu.
