Nakon što je lider SPS-a i tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević odbio da prizna izborne rezultate po kojima ga je još u prvom krugu pobedio kandidata ujedinjene opozicije Vojislav Koštunica krajem septembra 2000. godine širom Srbije izbile su demonstracije.
Organizovani su štrajkovi i blokade puteva, a sve je kulminiralo 5. oktobra kada je održan veliki miting u Beogradu. Prilikom demonstracija na kojima je prema nekim podacima bilo skoro milion ljudi, zapaljene su zgrada Skupštine i RTS-a, a nakon sukoba demonstranata i policije, Slobodan Milošević je i zvanično priznao poraz 6. oktobra.
Danas, 16 godina kasnije, čini se – sve je isto. Od glavnih aktera građanske revolucije neki su i dalje u politici, neki daleko, a ima i onih koji nisu među živima.
Zoran Đinđić (1952-2003)
Nakon 5. oktobra vodio je Demokratsku opoziciju Srbije koju je činilo čak 18 stranaka. Ova koalicija je pobedila na parlamentarnim izborima u decembru 2000. i Đinđić je postao prvi demokratski izabran premijer Srbije. Odigrao je ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.
Smatra se da je Đinđić bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država. Njegovi sastanci sa Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i ostalima su nagoveštavali da je Zapad podržavao njegovu politiku.
Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim saveznikom i tadašnjim predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najveći politički suparnik u Srbiji. Sredinom 2001. godine, u doba Đinđićevog upravljanja Vladom Srbije, ta Vlada je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime tzv. vladine elektronske inicijative.
Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, „reformske ekonomske politike“, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i pokušaja rasformiranja Jedinice za specijalne operacije. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića ispred zgrade Vlade 12. marta 2003. godine.
Vojislav Koštunica
Na funkciji predsednika SR Jugoslavije ostao je sve do februara 2003. godine. Posle vanrednih parlamentarnih izbora, postao je predsednik vlade marta 2004. S tog položaja je otišao nakon izbora u maju 2008. Sve vreme je bio predsednik Demokratske stranke Srbije, a sa te funkcije je odstupio 2012. nakon što ta partija nije prešla cenzus za ulazak u skupštinu. Tada se i povukao iz politike.
Slobodan Milošević (1941-2006)
Nakon što je na jedvite jade priznao poraz na izborima 6. oktobra, Milošević se nije mnogo pojavljivao u javnosti. Nekoliko meseci nakon pada sa vlasti je uhapšen, a 28. juna 2001. pod pritiskom zapadnih diplomata izručen Haškom tribunalu.
Milošević je bio prvi šef države u istoriji koji je izveden pred međunarodni sud za ratne zločine. Optužen je „za genocid; saučesništvo u genocidu; deportacije; ubistvo; progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi; nehumana dela/prisilno premeštanje; istrebljenje; zatočenje; mučenje; hotimično lišavanje života; protivpravno zatočenje; hotimično nanošenje velike patnje; protivpravne deportacije ili premeštanja; uništavanje i oduzimanje imovine širokih razmera koje nije opravdano vojnom nuždom, a izvedeno je protivpravno i bezobzirno; okrutno postupanje; pljačku javne ili privatne imovine; napade na civile; uništavanje ili hotimično nanošenje štete istorijskim spomenicima i ustanovama namenjenim obrazovanju i religiji; protivpravne napade na civilne objekte; hotimično nanošenje velike patnje.”
Suđenje se oteglo na nekoliko godina i na kraju je završeno smrću Slobodana Miloševića koji je preminuo u pritvoru 11. marta 2006. godine.
Mirjana Marković
Predsednica Jugoslavenske levice (JUL) i supruga Slobodana Miloševića posle hapšenja svog muža i definitivnog kraha jedne političke ere, otputovala je u Rusiju gde, prema pisanju medija i navodima izvora upućenih u njen život, i danas živi. Za njom je raspisana Interpolova poternica, ali je zajedno sa sinom Markom dobila politički azil u Rusiji.
Ono što smo poslednje čuli o njoj je da je svoju prepoznatljivu crnu kosu ofarbala u plavo, a prošle godine je izdala i memoare „Bilo je to ovako“. Reč je o dva toma knjige na 1.000 strana i njeno izdavanje bila je navodno poslednja želja njenog supruga.
Nebojša Čović
U vladi Zorana Đinđića, Čović je bio zamenik premijera i šef Koordinacionog centra za jug Srbije, kao i Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Nakon izbora 2003. njegova Demokratska alternativa nije uspela da preće cenzus.
Bio je predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije, a danas je čelnik košarkaškog kluba Crvena Zvezda.
Velimir Ilić
Bio je ministar u većini Vlada nakon 5. oktobra poslednji put u prošlom sazivu kada je bio ministar bez portfelja, a vodio je resore građevine i urbanizma, kapitalnih investicija, kao i infrastrukture.
Čedomir Jovanović
Posle Đinđićevog ubistva bio je na funkciji potpredsednika Vlade. Isključen je iz Demokratske stranke 2005. godine nakon čega je njegova Liberalno-demokratska frakcija prerasla je u stranku sa Jovanovićem na čelu. Na poslednjim izborima je u koaliciji „Čeda-Boris-Čanak“ ponovo ušao u parlament.
Ljubisav Đokić – Džo Bagerista
Jedan od „heroja iz naroda“ 5. oktobra, čuveni bagerista Džo ostaće zapamćen za mnoge buduće generacije. Postao je slavan tako što je na svom bageru predvodio protestante ka zgradi RTS-a.
Međutim, nije mnogo vremena prošlo od čuvene revolucije, kada se i pokajao zbog podrške tada novoj vlasti. Počeo je javno da govori protiv demokrata, tvrdeći da je „sve bilo uzalud“. Svoj legendarni bager rasprodao je u delovima. Kako je ispričao u jednom intervjuu, niko nije želeo da otkupi ovaj simbol petooktobarske revolucije, pa je morao nekako da ga „unovči“, jer svoju funkciju odavno nije vršio.
Poslednje što se o njemu zna je da je, krajem prošle godine, dobio politički azil u Nemačkoj gde sada živi.
Nebojša Pavković
Načelnik Generalštaba koji 5. oktobra nije izveo vojsku na ulice na toj funkciji je ostao sve do 2002. godine. Protiv njega je krajem 2003. podignuta optužnica Haškog tribunala za za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu.
Predao se Tribunalu 2005. a 2009. godine je proglašen krivim po svim tačkama optužnice i osuđen na 22 godine zatvora. Kaznu služi u zatvoru u Finskoj.
Milorad Ulemek Legija
Bivši komandant Crvenih beretki Milorad Ulemek Legija danas je u zatvoru gde služi višegodišnje zatvorske kazne za ubistva više visokih srpskih političara – Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, kao i za organizovanje atentata na Vuka Draškovića u Budvi i zločina na Ibarskoj magistrali.
Otpor!
Omladinski pokret Otpor! bio je jedan od simbola petooktobarske revolucije. Iako je bilo planirano da posle 5. oktobra rade na borbi protiv korupcije, članstvo mu se nakon toga rasulo, pa je 2003. godine prerastao u političku stranku.
Na izborima iste godine nije prešao cenzus, a krajem 2004. je kolektivnim pristupanjem Demokratskoj stranci nestao sa političke scene Srbije.
