DRAGOLJUB PETROVIć – SRBIJA DO TOKIJA
48 SATI SVAŠTA
Između menjačnice, banke i Suzane Mančić postoji samo jedna sličnost – sva tri objekta su pod video-nadzorom. Ako upadnete u menjačnicu ili banku, oglasiće se alarm. Međutim, ako upadnete u treći objekat na ovom spisku, oglasiće se Suzana Mančić, alarm s alarmantnim moralom. Oglašavanje Suzane Mančić je “izvanredna sociopsihološka analiza“, česta pojava u emisiji “48 sati svadba“. Kod nje je, naime, problematika problematična – Suzana je dosad snimila dva filma zabranjena za mlade ispod 18 godina, a da je na to niko nije ter’o. Prvi film je bio bezazlen – ništa se nije videlo, pa ni to da li je u kadru bio jedan od Sedmorice mladih, ili jedno od Sedam svetskih čuda, a najprikladniji bi bio Kolos sa Rodosa. Koji se pojavljuje u drugom filmu, B produkcije, iako nije ni Kolos, ni sa Rodosa, ali bi se mogao nazvati Jorgos sa Odnosa. Kvaka je u tome što Suzana Mančić nije bila porno-glumica. Akcenat je na ovom “bila“.
S uzana je najpre bila plakala. Onda je bila ljuta na voajersku Srbiju, dakle svekoliku. A sve je to bila jer je svojeručno bila, uz jednog svedoka, radoznala po pitanju – čemu služi ono crveno dugmence na onom aparatu za brijanje. Ali nije bila radoznala po pitanju- zašto ovaj aparat za brijanje ima objektiv. I onda je okrivila svekoliku Srbiju, dakle voajersku, da hoće da joj uništi život – zato što ta Srbija nije emitovala snimak njenog ispraćaja u vojsku, nije emitovala snimak njene svadbe, nije emitovala snimak njene nominacije za Nobelovu nagradu, nego je odštampala snimak njenog seksa, gde “ružne reči“ najpre izgovara na srpskom, a onda na engleskom. Simultani prevod, dakle: Suzana Mančić. Glavna uloga: Suzana Mančić. Režija: Suzana Mančić. Po scenariju Suzane Mančić. Distributerska kuća je, doduše, bila – Srbija. Ni ta Suzana Mančić ne postizava baš sve. Ona uglavnom plače. čudno za reditelja najgledanijeg filma. Ko o čemu, vojska o skraćenju.
č ovek zvani “48 sati Saša“, distributer “filmova“ koji se završavaju dva minuta pre prve bračne noći, dakle, dva minuta pre početka filma Suzane Mančić, dakle, dva minuta pre nego što bi Javni servis postao najgledanija TV u voajerskoj i svekolikoj Srbiji, nikad ne snima svoj seks. On je specijalista za peting. Tuđi. Peting, tuđi, počinje šamarom. Završava se nokautom. Tu emisiju ne gleda niko ozbiljan osim vazda zaludnih poslanika LDP. Oni to rade utorkom i sredom uveče, dok petkom pre podne slušaju “Peščanik“, koji na Radiju B92 počinje otprilike kad na TV B92 bude ukućane “Velikog Brata“, jednu eksstriptizetu, jednu plesačicu na šipci, jednog bivšeg kockara i jednog Srbina s Kosmeta koga je sa svete srpske zemlje proterala produkcijska kuća “Emoušn“. LDP tu parira, paralelno gleda bunovne striptizete, seoske siledžije i sluša “Peščanik“, emisiju koja je glavni dokaz da u Srbiji najteže živi Biljana Srbljanović. Koja živi u Parizu.
Poslanica LDP, koja nije poslanica patrijarha Pavla, ni uskršnja, ni božićna, nego je narodna poslanica, gledala je tu “sociopsihološku emisiju“ i zgranula se. Suština zgražanja je prosta – neki Srbin, za koga se ne bi udala nijedna normalna Srpkinja, priznao je da je više puta udario tu nenormalnu Srpkinju, “nije je baš ubij’o“, ali nikad nije kasno, a voditeljka je rekla: “Gde se žene tuku, Miroslave, čoveče“. Posle je “Miroslave, čoveče“ žalio ko Suzana Mančić, te neću da je bijem nikad više, dok ne isključite kamere, te neću da je bijem nikad više, ali videće ona svoga boga samo da stignemo kući, i slično… Seljačka posla. E, onda je to Javni serviser proglasio za “sociopsihološku analizu“. čime su seljačka posla dobila svoju naučnu definiciju, nerazumnu za LDP, SRS, SPS i ostale ujedinjene članove skupštinskog Odbora za ravnopravnost polova, osobito Južnog i Severnog, koji učestvuju u celodnevnom programu zvanom “48 sati svađa“, jednoj izvanrednoj psihijatrijskoj analizi na drugom kanalu. Dok na prvom ide ostatak programa pod nazivom “48 sati svašta“.
Srbija, da nije puna onih koji biju žene, ne bi ni verovala da je Srbija. Žene se u Srbiji plaši jedino Legija. Izjavio je to u svom, negde, 141. odgovoru na 400 pitanja. I Boga se plaši. Što bi isto rekla i Suzana Mančić da joj postavite 400 pitanja. Bar u 401. odgovoru. “Plašim se samo sebe i Boga“ – bio bi, izvesno je, Suzanin odgovor. “Ali, Suzana, čoveče, gde se morališe, uz nemoral“ – napala bi je ona voditeljka-emoušn, sociolog-psiholog. “Bog vidi sve“ – opravdala bi se Suzana, računajući da je Bog video i više od ona dva filma. “Pa, koliko si, Suzana, čoveče, intimna s Bogom“ – dodala bi sociolog-emoušn provodadžika. “Nemam pojma. Crkla kamera.“
Odnosi i sa ženom i sa Bogom su stvar intime. Pristojni o tome ne pričaju, nit se hvale, nit snimaju kamerom. Pristojni se ne hvale ni da biju ženu. Tačnije, ne biju je, pa se ni ne hvale. Ali, da nema nepristojnih, ne bi bilo ni voajera. A da nema voajera, ne bi bilo ni sociologije, ni psihologije. Ni pornića, ni “48 sati svadbe“, ni J. servisa, ni “B(rata) 92“… Ni Srbije, verovatno.
