U ponedeljak, 26. jan. Svetom arhijerejskom Liturgijom koju je sluzio Njegovo Preosvestenstvo Episkop australijsko – novozelandski G. Milutin, uz sasluzenje svestenstva, otpocela je svecanost proslave 55. godisnjice ove Crkveno skolska opstina. U nadahnutoj besedi Episkop Milutin je kroz primer Svetog Save, upozorio na prolaznost zemaljskih blaga i pozvao sve verne na slogu i prastanje, radi vecnosti u ljubavi Bozijoj.
U ime Crkvene opstine i Parohije Sveti Sava, goste je pozdravio administrator ove Crkveno skolska opstina protojerej Srboljub Miletic, koji je u svojoj besedi posebno istakao privrzenost veri i Crkvi, koju su mnogi Srbi, na celu sa svojim svestenicima, pokazali kroz svoj rad i aktivno ucesce u ovoj parohiji.
Sekretar Crkveno skolske opstine, Nikola Lukic je veoma lepo izneo istorijat nastanka i zivota ove ustanove do danas, ilustrujuci svoje izlaganje projekcijama fotografija iz njene arhive. Posebno je istakao istorijske okolnosti u kojima je ona nastala: „Ratna emigracija, koja je od 1946. god. zapljusnula obale Australije, udarila je pecat svetosavlja na ovom kontinentu. Nakon Drugog svetskog rata, Australja je bila drugacija od danasnje etnicki brojne sredine i tolerantnog drustva. Pritisci na porodicni zivot su bili ogromni. Zamislite kako je bilo doci u stranu zemlju, bez znanja jezika, bez ikakve pomoci, uz to pod pritiskom tadasnje komunisticke Jugoslavije. Sve te nevolje su tadasnji Srbi izdrzali, stvorivsi crkvenu zajednicu u duhu svetosavlja, izgradili su crkve i sale, i sacuvali ono istinsko u nama – veru pradedovsku… Sticajem okolnosti – naveo je gospodin Lukic – crkva na danasnjem mestu je osvecena 1991. godine, a bas u to vreme, nasa braca u Otadzbini vodili su rat za odbranu ognjista. Mnogi su doziveli sudbinu da budu proterani, posebno iz Krajine i Zapadne Republike Srpske. Veliki broj tih prognanika se nasao ovde, u Australiji. Od 1990. mnogo Srba je doslo i u ovu nasu parohiju, i mnogi su vec ukljuceni u crkveni zivot. Iako ja nisam bio u toj koloni, moj otac je doziveo slicnu sudbinu 1945. godine, i ja sam takodje dete izbeglica.”
Goste je pozdravio i domacin, gospodin Gojko Rakic, koji je istakao prosvetiteljski rad Svetog Save, i to kako je on podizao skole. Rakic je potseto da se upravo sada radi na osnivanju i gradnji prvog srpskog koledza u Australiji pod imenom Svetog Save i pozvao sve da ovaj projekat pomognu.
Nakon Drugog svetskog rata, prvi veliki talas Srba doseljenika, od oko 4000-5000, dosao je 1948. godine. Iz te grupe doseljenika nastala je Crkvena opstina „Sveti Sava”. Ta generacija, od kojih vecine vise nema medju zivima, nije zasluzna samo za hram na Elanori, ona je, naime postavila kamen temeljac citavoj Srpskoj crkvi u Australiji, i utkala sebe u gotovo sve vredno sto danas Srbi imaju u ovoj zemlji.
Inicijativni odbor je formiran 26. januara, a snivacka skupstina je odrzana mesec dana kasnije, 26. februara 1949. u Bafalo holu u centru Sidneja. O tome, u prvom broju „Svetosavlja”, biltena ove crkvene opstine, Kosta Kapetanovic pise:”Iako bacani od nemila do nedraga i rasturani na sve strane sveta, ipak se, evo, nadjose u tudjini, i u ovoj dalekoj zemlji nadjose svoju bracu koja ih pozivaju da zajedno rade i saradjuju, da grade poput svojih pradedova. Kako je bilo divno gledati ta vesela lica starosedelaca… osecali su da ce se njihova davno ocekivana zelja ostvariti.”
Ovaj dogadjaj je zapazen i od strane sire australijske javnosti. Izvestac vodeceg Sidnejskog dnevnog lista Sandej Herald, napravio je nekoliko fotografija i povodom toga 6. marta 1949. objavio kratki clanak u kome se izmedju ostalog kaze: „Nekoliko stotina Srba koji su iz logora za raseljena lica u Evropi nedavno stigli u Australiju po drzavnom planu za useljavanje… sastali su se u Sidneju i odlucili da ovde podignu crkvu posvecenu Sv. Savi.
Clan Odbora srpske zajednice, g. Z. J. Niketic, objasnjava: na hiljade pravoslavnih Srba su radije odabrali da ostanu u kampovima za raseljena lica, nego da se vrate u Jugoslaviju koja je pod komunistickom kontrolom. Ocekujemo da cemo za nekoliko godina postati velika zajednica.”
Prvi posleratni doseljenici su radili tesko na plantazama secera i duvana, u staklenim bastama s povrcem, na australijskom gradjevinskom poduhvatu veka – centrali u Sneznim planinama. Sa njima su bila i dva svestenika – prote Svetozar Sekulic i Ilija Bulovan. Prota Svetozar Sekulic u svojim memoarima ovako opisuje svoj dolazak i prve susrete:
„U Australiju sam stigao 6. septembra 1948. godine, kao prvi srpski svestenik. Na pristanistu nas je docekao voz u koji smo odmah presli i odvezli se u Batrst, Novi Juzni Vels, u prijemni logor iz koga smo bili rasporedjivani na razne poslove u Australiji. U ovom logoru sam proveo oko sest nedelja i za to vreme, zahvaljujuci dobroti G. Gavrila Bulica, sa njim sam obisao nase starosedeoce koji su ziveli u Mona Vejlu i Varivudu, u blizini Sidneja. U to vreme, to je bila nasa jedina naseobina u Sidneju u kojoj su ziveli Srbi, uglavnom licani, dalmatinci i bokelji koji su se u Australiju doselili izmedju dva svetska rata. Bavili su se gajenjem paradajza i bili su prilicno imucni. Sa Stevom Vukobratovicem sam ih gotovo sve obisao…”
Bas tu, na visinama iznad Severnih plaza, nici ce Hram Svetog Save. Kamen temeljac prve crkve u Mona Vejlu osvecen je decembra 1951. godine. Cetiri decenije kasnije, izgradjen je i osvecen hram na danasnjem mestu.
