Tog 24. marta 1999. godine, oko 20 časova, 19 zemalja NATO alijanse se bez dozvole Saveta bezbednosti UN obrušilo na Srbiju. U narednih 78 dana, koliko je agresija trajala, stradalo je 2.500 ljudi, među kojima i 79 dece, a ranjeno više od 12.500 osoba. Infrastruktura i privreda su razorene, a šteta koja je naneta meri se u desetinama milijardi dolara.
– Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost. Isključite struju, zatvorite gas, otvorite prozore, spustite roletne, pomerite zavese. Ponesite pripremljene stvari i lagano se spustite u svoja skloništa.
Tog 24. marta 1999. godine u 19:45 časova oglasile su se prve sirene za opasnost. Sada već dobro poznat, zaglušujući zvuk zaparao je vazduh nad Srbijom. Narednih 78 noći i dana, na tlo naše zemlje NATO avioni ispalili su oko 50.000 raznih projektila.
NATO bombardovanja ne sećaju se samo oni koji tada još uvek nisu bili rođeni. Onima koji jesu, sam pomen “Milosrdnog anđela” izaziva zebnju, ponovno proživljavanje svakog minuta straha koji se u vazduhu osećao, pomešan s mirisom gareži, dima i ljudskom krvlju. Dok su NATO avioni uništavali sve pred sobom, narod se krio u podrumima, spas i skrovište nalazivši i u manjim selima, za koje se smatralo da nisu vidljiva na mapi NATO agresora.
Te 1999. godine 19 zemalja Alijanse, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, obrušilo se, najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije, a zatim i na čitavu zemlju. Razorena je infrastruktura, privreda, škole, bolnice, spomenici kulture, medijske kuće… U pamćenju su i prizori slomljenih novosadskih mostova. Sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog “Krušika”. Čačanske “Slobode”. Niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće, ubijena Ljiljana Spasić, student završne godine medicine. Od gradova, najviše su stradali Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija… Pod ruševinama su ostale čitave porodice.
Bombardovanje je obustavljeno 10. juna, kada je potpisan sporazum o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije.
Milica Rakić, trogodišnja devojčica iz Batajnice
Da tog kobnog, 17. aprila 1999. godine raketa NATO aviona nije pogodila njenu kuću u beogradskom naselju Batajnica, Milica Rakić danas bi imala 22 godine. Išla bi na fakultet i brinula mladalačke brige. Ovako, zauvek trogodišnja devojčica, postala je večiti simbol stradanja nevinih žrtava u bombardovanju Srbije i Crne Gore.
Te aprilske večeri, oko 21 sat, dobro poznat zvuk sirena nadvio se nad Beogradom. Preplašenom narodu, taj razarajući zvuk koji ulazi u svaku poru kože, značio je samo jedno – počela je vazdušna opasnost. U kući porodice Rakić, nadomak batajničkog aerodroma, mala Milica spremala se za spavanje. Ne sluteći ništa, majka ju je stavila na nošu i otišla za čas u sobu da svojoj ćerkici pripremi krevet za spavanje. U istom času, nebom nad Batajnicom, u svojoj genocidnoj nameri, krstarili su avioni. Jedan od njih, ispustio je rasprskavajuću bombu, čiji geleri lome staklo od kupatila u kome je sedela Milica.
pročitajte i…
Prasak i lomnjava stakla i kupatilskih pločica, Miličinim roditeljima Dušici i Žarku zaparali su uši i srce gore od svake sirene. Kako je ranije pričao Žarko, tata stradale devojčice, odmah po eksploziji utrčao je u kupatilo. Dete mu je ležalo mrtvo na podu, oko nje je svuda bila krv, ali se ovaj otac ipak nadao da je njegova ćerka i dalje živa… Uzeo ju je u ruke, sjurio se niz stepenice, odneo u auto i prevezao u bolnicu. Međutim, tamo su mogli samo da konstatuju smrt.
Umesto da popije toplo mleko i zagrljena s plišanim medom utone u najlepši san, trogodišnja Milica ležala je mrtva na podu kupatila. Rasečene arterije na nozi, sa bezbrojnim povredama i rasekotinama po telu, mala, nevina nevojčica postala je žrtva NATO agresora. Milica, koja ni nije znala da je rat u toku, niti znala šta bombardovanje znači, stradala je na najnepravedniji način.
Milica nije dočekala prvo školsko zvono. Ni prvu simpatiju. Nije dočekala maturu. Ni prvi ples. Nije dočekala ništa, a trebalo je sve.
Prva žrtva bombardovanja
Oleg Nasov (29) prva je žrtva NATO bombardovanja u našoj zemlji. Život su mu prekinuli ekplozivi koji su prvog aprila 1999. godine srušili Varadinski most u Novom Sadu.
Iza sebe je ostavio trudnu suprugu koja je nakon tri meseca donela na svet dečaka – Olega Nasova. Taj momak koji je dobio ime po poginulom ocu, uskoro će napuniti 19 godina. Kako kažu u njegovoj porodici, on je razlog zbog kojeg su nastavili da žive, jedina uteha. Divna je osoba i odličan učenik.
– Uspomene će biti zauvek žive i tuga koja je razorila moju porodicu. Jedini razlog zašto tada nisam umro jeste taj što mi je nekoliko dana pre smrti Oleg rekao da ću postati deda. Moj unuk je postao divan mladić, odličan učenik. Naš ponos i naš spas –rekao je Milivoje Nasov otac poginulog Olega.
Bombarderi NATO pakta raketnim projektilima su, u 5.05 ujutro, srušili Varadinski most. Nažalost, u tom trenutku na njemu se našao i Oleg Nasov. Išao je iz Petrovaradina u Rafineriju na radno dežurstvo. Jedini se tog trenutka našao na mostu i nije imao sreće. Kao i svi civili, pogođen je ni kriv ni dužan.
I danas u njegovoj porodici ne mogu da izbrišu sećanje na tragični dan kada su iščekivali vesti i nadali se da je Oleg živ, da je ranije prešao most, ali srećne vesti nikada nisu stigle.
– Izgubila sam dete i uvek ću se osećati isto dok sam živa. Tužno. Kad se rodio mali unuk kao da mi je bog vratio sina. Dok ga gledam, kao da je tu Oleg, on je naša sreća – izjavila je Gospa Nasov, majka Olega Nasova.
U znak sećanja na Olega Nasova kod Varadinskog mosta podignuto je spomen obeležje.
Napad na putnički voz u Grdeličkoj klisuri
Tokom agresije na SR Jugoslaviju, avion NATO gađao je raketama putnički voz 393 dok je prelazio preko železničkog mosta na Južnoj Moravi.
Tačan broj žrtava u međunarodnom vozu, koji se kretao ka Solunu, nikada nije utvrđen. Voz su pogodila dva projektila, pri čemu je prvi odvojio lokomotivu i prvi vagon od ostatka kompozicije. Sledeći projektil, ispaljen nešto kasnije, uništio je treći vagon, dok je četvrti, zbog visoke temperature od vatre, ostao zalepljen za šine. U napadu koji se tog dana dogodio oko 11.40 časova, u neopisivim mukama, stradalo je mnogo žrtava. Prema zvaničnim podacima, u smrskanim i izgorelim vagonima život je izgubilo petnaest, a povređeno pedeset osoba, među kojima je bilo i dece, ali je izvesno da je poginulo više ljudi, jer ostaci nekih nikada nisu pronađeni. Poginula su i dva radnika železnice – kondukter Zoran Jovanović, koji je radio svoj posao, i njegov kolega Petar Mladenović, koji je išao na posao. Među poginulima su bili i tek venčani Ana Bjeletić i Ivan Marković, istraživači u oblasti hemije.
Avioni NATO ispalili su u tom incidentu ukupno četiri rakete, od kojih su dve pale na susedni drumski, Sarajevski most, koji je ošetćen a nekoliko sati kasnije novim napadom potpuno uništen. Iako je cilj napada na železnički most bio da se on sruši, to se nije dogodilo. Samo su stradali ljudi.
Najviše žrtava bilo je u drugom i trećem vagonu koji su direktno pogođeni. Jezive slike iz Grdeličke klisure obišle su ceo svet, dok su komandanti NATO-a kvalifikovali pogibiju nevinih ljudi kao kolateralnu štetu. Tvrdili su da je meta bio most, dok je glavnokomandujući NATO snaga, general Vesli Klark, zaključio da je “voz išao previše brzo”.
Blizanci poginuli na Kosovu, treći sin umro od tuge
Na kraljevačkom groblju, Barutani, jedan do drugoga, leže trojica braće Milića. Blizanci Srđan i Boban Milić, oficiri VJ, poginuli su pre 19 godina na Kosovu u NATO bombardovanju, a njihov treći brat Goran umro je od tuge za njima, godinu dana kasnije.
Njima se pre sedam godina pridružio i otac Dragoljub, kome srce nije moglo više da izdrži. Ostala je samo majka Nada, sa uspomenama na njene najmilije i bolom koji je, kako kaže, iz dana u dan sve veći.
Blizanci Srđan i Boban su aprila 1999. godine poginuli kao pripadnici Vojske Jugoslavije braneći Kosovo, i Prištinu u kojoj su živeli. Obojica su poginula u razmaku od svega deset dana, i na samom početku bombardovanja.
Najpre je poginuo Srđan. Sa vozačem i još tri vojnika krenuo je vozilom na zadatak. Stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo je naišlo na minu. Sva tri vojnika su poginula na licu mesta, Srđan je teško ranjen, prebačen u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici, a potom na VMA. Sve vreme je održavan na aparatima, ali je preminuo 4. aprila 1999. godine.
Samo tri dana nakon što je u Prištini sahranjen Srđan, Miliće je zadesila nova tragedija. Na ratnom zadatku poginuo je i Boban. On se nalazio u oklopnom vozilu sa još sedmoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje pogodile su vozilo i pretvorile ga u pepeo.
Posle bombardovanja, Dragoljub, Nada i njihov najstariji sin Goran odselili su u Kraljevo. Ali tuga za Srđanom i Bobanom je bila tolika da Goran to nije izdržao. Srce mu je prepuklo od tuge za braćom. Sahranjen je u grobnici
pored braće, godinu dana nakon njihove pogibije. Otac Dragoljub je umro 2011. godine.
U porodičnoj kući majka Nada je napravila mali muzej i u njemu su svi vredni predmeti i fotografije Milića. Ona svakog dana zagleda fotografije, trofeje, stvari i odlikovanja svojih sinova.
– Sve mi je teže. Danju i nekako izdržim, ali kada padne noć, plaćem, prisećam se, počinje da mi bude teško, imam košmare. Ali nekada imam i lepe snove. Pričam sa sinovima kao da su tu. Nažalost, njihova pogibija je
bila uzaludna jer je rodna gruda izgubljena, a oni su dali živote za nju – kaže Nada.
pročitajte i…
„Noge su mi se tresle kada sam prvi put pustio sirenu“
– Kada je 24. marta 1999.godine u 19.58 časova došlo do napada na našu zemlju i kada sam dobio depešu da oglasim prvu vazdušnu opasnost u Nišu, nisam mogao da verujem da je moguće da u 21. veku izbije rat na ovim prostojima. Noge su mi se tresle dok sam išao ka sireni. Kolege koje su došle u 20 časova da me zamene u smeni, pitale su me treba li mi voda jer sam bio beo kao kreč.
Ovim rečima počinje ispovest za „Blic“ Zoran Stojiljković (66), nekadašnji operativac Službe osmatranja obaveštavanja i uzbunjivanja i čovek koji je Nišlijama tokom 78 dana rata 1999. godine, sirenom oglašavao vazdušnu opasnost.
Iako je od januara 2016. godine u penziji, Stojiljković, svojevremeno najstariji pripadnik ove službe, i danas se kao i te ratne 1999. seća trenutaka kada je prvi put pustio sirenu kojom je alarmirana javnost na vazdušnu opasnost…
– Mi smo bili pripremani za tu situaciju, ali nisam mogao da verujem da počinje rat. U početku nije bilo čestih oglašavanja vazdušne opansosti, ali kada su NATO avioni dobili koridor preko Bugarske, postale su učestale i sirene za vazdušnu opasnost. Sigurno sam je aktivirao i odjavio oko 400 puta – seća se Stojiljković.
Sa svojim kolegama iz službe gotovo neprekidno je bio na dežuran. Tek na svaki peti dan dobijali su slobodno vreme da odu kući da se okupaju pa odmah natrag na posao gde su bdili nad niškim nebom kako bi pravovremeno upozorili Nišlije na dolazak aviona.
-Neposredno pre nego što su prvi put bacili kasetne bombe na prostoroko Tvrđavske pijace, ja sam se zadesio na pijaci. Bio je prestanak vazdušne opasnosti, međutim dok sam se vraćao u štab data je uzbuna i negde na pola puta dočekala me je vest o poginbiju ljudi u okolini mesta pijace gde sam prethodno bio. Bili smo pod velikim pritiskom. Posle mesec dana počeli smo da gubimo živce, jer smo se brinuli i za naše porodice. Kada su gađali Trupalski most, a moja kuća se nalazi nedaleko odatle, bilo mi je posebno teško. Strahovao sam za život jer sam na putu do kuće u Trupalu prolazio pored kasarne, aerodroma – seća se tih dana Stojiljković.
Sudbina je htela da Zoran, koji je dao prvu vazdušnu opasnost u Nišu, posle 78 dana bude u smeni kada je stigla naredba da se oglasi poslenja sirena za vazdušnu opasnost.
-Kolege su mi rekle, kako si počeo tako si i završio. Bio sam srećan jer smo svi preživeli ali još nisam verovao da se rat završio. Sada ako čujem sirenu, ne reagujem – veli Stojiljković.
Napad na zgradu RTS-a
U noći 23. aprila 1999. u 2.06 časova NATO je u napadu na zgradu televizije usmrtio 16 radnika RTS-a, što je bio prvi slučaj u istoriji da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
U trenutku bombarovanja, u zgradi je bilo 150 radnika koji su tu noć dežurali.
Bivši direktor RTS Dragoljub Milanović osuđen je, 2002. godine, na 10 godina zatvora zbog teškog krivičnog dela protiv opšte bezbednosti zato što nije preduzeo sve mere da se zaposleni i oprema zaštite i evakuišu, a postojali su dokazi da su čelnici RTS, državni i vojni vrh znali da će zgrada biti bombardovana.
U znak sećanja na poginule, u beogradskom Tašmajdanskom parku, kod zgrade RTS-a, podignut je spomenik “Zašto?”, kojim porodice i prijatelji stradalih postavljaju pitanje zašto su novinari poginuli.
Marko Simić (2), najmlađa žrtva bombardovanja
U naručju svog oca Vladana, 31. maja 1999. godine, oko pola dva popodne, u bombardovanju stambene zgrade R-74 u Novom Pazaru nastradao je dvogodišnji Marko Simić.
Posle šetnje gradom, Vladan i Marko su svratili do prodavnice u toj zgradi kada je počeo napad. U trenutku kada je pala bomba, Vladan je Marka držao u naručju, pokušavajući da ga zaštiti, ali su zajedno nastradali
Bombardovanje u brojkama
- 78 dana bombardovanja
Stradalo:
- 2.500 ljudi500 civila79 dece
Ranjeno:
- 12.500 ljudi
Uništeno:
- 25.000 objekata 470 kilometara puteva 595 kilometara pruge
Oštećeno:
- 14 aerodroma19 bolnica20 domova zdravlja18 vrtića69 škola176 spomenika44 mostra
Lansirano:
- 1.300 krstarećih raketa
Izručeno:
- 37.000 kasetnih bombi
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/da-se-ne-zaboravi-19-godina-od-nato-bombardovanja-jugoslavije/mxn3wx6
