Praznik kao da nije praznik i kada se pobeda ne sme da slavi
Kada se jednom narodu iščupa koren sećanja na svoju prošlost, na svoje junake i vojne pobede. Kada mu se iščupa istorijski koren postojanja i bitisanja, on postaje zombi rulja. Takav narod gubi nacionalno dostojanstvo, poimanje državne svesti, prestaje da ima uzore i za njega više ništa nije sveto – pa ni žrtve koje su pale, da bi on danas uopšte postojao.
Na svetskoj političkoj sceni poslednjih godina i meseci sve se više ispoljava ona oštra hladnoratovska terminologija. Zapad sa svojim satelitima po ko zna koji put vođen podlim i pohlepnim ciljevima gleda na istok ka Rusiji – kao ka budućoj žrtvi. Da bi se ti pohlepni ciljevi i ostvarili ništa nije sveto, pa ni istorijske činjenice i žrtve Drugog svetskog rata. I istoriju treba prepraviti u cilju dnevnopolitičkih ili ekspanzionističkih potreba zamenjujući uloge žrtve i agresora.
Odnos Zapada prema Rusiji liči na vekovnu partiju šaha u kojoj se samo pioni menjaju dok pravi igrači ostaju daleko iza scene vešto i mudro smišljajući novi potez po svojim posledicama, po mogućnosti još kobniji i zlonamerniji od prethodnog. Ako pogledamo na geografsku kartu videćemo da su današnji neprijatelji ruske države sa svojom ratnom mašinerijom oličenom u NATO paktu daleko dogurali u svojim ciljevima. Stigavši do same granice Ruske Federacije sa tendencijom daljeg okruživanja Rusije tako da ih od carskog St. Petersburga deli samo nekih 130 kilometara. NATO se Rusiji približava gutajući države i državice bivšeg istočnog bloka kao i novoformirane države samog negdašnjeg SSSR-a kroz formu demokratizacije tih zemalja. Koliko je to uterivanje demokratije bilo i stvarno demokratski, najbolje se vidi kroz prizmu mnogobrojnih obojenih revolucija u ruskom okruženju. Ali pošto cilj opravdava sredstvo, bar u razmišljanjima pohlepnog zapada, obojene revolucije su u ovoj deceniji bile samo meka tehnika za napredovanja NATO-a, iza koga se kretao ešalon multinacionalnih kompanija u svom pljačkaškom pohodu. Sva ta providnost demokratskih promena shvaćena je u tim zemljama, a i ostali deo sveta je stekao jasnu sliku o podlim i suštinskim namerama zapadnih globalista prema Rusiji.
Najskoriji događaji nam pokazuju da Rusija više ne sedi skrštenih ruku čekajući da je američka Anakonda uguši. čak se ni zapadni analitičari ne ustručavaju da skorašnje promene u Ukrajini, i događaje u Kirgistanu, okarakterišu kao geopolitičke trijumfe Vladimira Putina. Začudo, ne predsednika Medvedeva, već Vladimira Vladimiroviča koji im baš nikako ne paše. U Ukrajini je na mesto predsednika u februaru posle pobede na izborima došao Viktor Janukovič pro-ruski orijentisan političar, dok je u Kirgistanu situacija tekla malo drugačije. Kirgistan je u geopolitičkom smislu za SAD od velikog značaja. U Kirgistanu se nalazi velika vojna NATO baza Manas, koja služi kao polazna tačka u nastupanju prema Avganistanu, ali i za destruktivna i špijunska delovanja prema Rusiji i Kini. Baza Manas je severu Kirgistana u neposrednoj blizini glavnog grada Biškeka i uz granicu sa Kazakstanom, mada bi logičnije bilo da je na jugu zemlje ako se želi kontrola Avganistana. Ali u tim NATO strategijama se često koristi neka posebna logika. Aprila meseca posle pobune stanovništva i zahteva opozicije dotadašnji predsednik Kurmanbek Bakijev napušta zemlju, podnosi ostavku a na mesto privremenog premijera dolazi Roza Otunbajeva. Njen prvi potez posle dolaska na vlast bio je odlazak u Moskvu i razgovor sa Vladimirom Putinom. Dovoljno vrelu atmosferu još je više razbuktala njena izjava: …da je sasvim prirodno i da će Kirgistan razvijati bliže odnose sa Rusijom nego sa Amerikom. Da li su ove akcije Rusije usledile kao dobro isplanirani i smišljeni potezi sa ciljem razbijanja obruča koji NATO oko nje sve više steže, ili je sve samo slučajni i krajnje spontani uspeh u kom su iskoristili događaje u čijoj detaljnoj organizaciji i nisu mnogo učestvovali – vreme će pokazati.
Bilo kako bilo Zapad ne odustaje od svojih namera, i borbu protiv Rusije nastavlja kroz verbalno omalovažavanje ruske prošlosti, kulture i civilizacije. Posebno je na udaru bliža istorija, odnosno istorija i činjenice iz Drugog svetskog rata. Po već proverenim i isprobanim metodama veštom propagandom stvara se ambijent u kom se od najvećih žrtava prave dželati. Evo o čemu je reč.
Rusija od 1946. svake godine proslavljaju 9. maj kao Dan pobede nad fašizmom. Istorijske fakte po tom pitanju su izuzetno jasne i precizne. Ruski narod je na svojim plećima izneo najteži teret borbe protiv Hitlera i neoboriva je istorijska istina da su Rusi dali ubedljivo najveći doprinos u pobedi nacizama i fašizma. Nije Hitler pao iskrcavanjem u Normandiji, ne, on je zaustavljen pod Moskvom, i Staljingradom, razbijen u velikoj Kurskoj bitki a na kraju dokrajčen osvajanjem Berlina. Ruski vojnici su noseći ikone svetog Aleksandra Nevskog nezadrživo jurišali u borbu za spas svoje otadžbine, njihove majčice Rusije. To je prizor vredan svakog divljenja, to je slavna ruska prošlost u kojoj je bilo čast poginuti za slavu i slobodu otadžbine. To je velika žrtva, velikog naroda, koji je celo čovečanstvo zadužio svojim herojskim delima. Zamislimo samo prizore velikih bitaka pod Moskvom koju svaki put neko želi da osvoji i zapali, zamislimo junaštvo običnijeg ruskog vojnika za koga sloboda i pobeda nemaju cenu. To su istorijski momenti u kojima i najobičnije sudbine postaju tako velike, herojske i u kojima veliki narodi postaju još veći. To Rusija slavi svakog 9. maja, i to niko u Rusiji ne zaboravlja.
I ono što zadivljuje, svake godine se na Crvenom trgu organizuje parada u čast svih onih koji su svoje živote večno uzidali u temelj slobode njihove majke Rusije. Hiljade vojnika svakog 9. maja maršira u čast onih koji su pali da bi oni živeli. Stotine hiljada ljudi, vojnika, generali, političari, narodni heroji, veterani rata, svi se skupe i slave sećanje na svoje saborce, na svoje očeve i dedove, koji su svojoj naciji doneli veliku pobedu – a Svet oslobodili od nacizma. Sve ove činjenice tako su jake, postojane i istinite da ih niko ne bi smeo i trebao negirati. Ali zapadnim globalistima i njihovim glasnogovornicima je upravo cilj da udare na tako sveto i jako sećanje, udarajući u srce svakog Rusa. Mnogi smatraju da takvim ponašanjem moralan Zapad samo nisko padne i podlegne pred sujetom i ljubomorom – ali suština je mnogo dublja. Kada se jednom narodu iščupa taj koren sećanja na svoju slavnu prošlost, na svoje junake i uzore, kada mu se iščupa istorijski koren postojanja i bitisanja, on postaje zombi rulja. Takav narod gubi nacionalno dostojanstvo, poimanje državne svesti, za njega više ništa nije sveto – a jedini cilj mu je novac i udobnost življenja. Sa zombiranim narodom su sve manipulacije moguće, što je i krajnji cilj zapadnih globalista.
Svake godine da li na proslavi dana D ili prilikom 8. maja kada ostatak tadašnjih saveznika iz drugog svetskog rata slavi pobedu nad fašizmom, čuju se glasovi omalogvažavanja uloge Crvene armije i još gore, minimiziranje i negiranje žrtve koju su Rusi podneli. Ima li šta sramnije što se može učiniti. Na obeležavanju godišnjice iskrcavanja saveznika u Normandiju 6. juna prošle godine nijedan od lidera Velike Britanije, Francuske, Kanade i SAD nije ukazao čast ruskim žrtvama. Zar je to ponašanje koje dolikuje tako civilizacijski naprednim nacijama. Po principu najprljavije zamene teza i prekrajanja prošlosti zapadni demagozi bacaju blato po ruskoj istoriji, po svim žrtvama, po svim suzama i rekama krvi koje su tekle, po svim majkama koje su ostale bez sinova i muževa. Gazeći po istini i pravdi, gazeći po mrtvima, oni na kraju gaze i po živima. Koliko je takvo ponašanje bestidno, koliko se ono kosi sa zdravom logikom i zdravim razumom, najbolje govore brojke.
Po popisu pre drugog svetskog rata na teritoriji SSSR-a živelo je 196 miliona ljudi. Po završetku rata 1945. godine popisom je utvrđeno da u SSSR-u živi 170 miliona ljudi. Ako oduzmemo ova dva broja dolazimo do cifre koju Rusija i iznosi kao neoborivu istinitu da su u drugom svetskom ratu imali žrtve od 26 miliona ljudi!!! Od tog broja oko 10 miliona su vojnici Crvene armije, dok je ostatak civilno stanovništvo stradalo u ratu. Upoređujući ove cifre sa gubicima Francuske, Velike Britanije i SAD koje zajedno jedva premašuju cifru od milion i četiristo hiljada žrtava, daju jasnu sliku ko je podneo ubedljivo najveći teret za slom Trećeg Rajha. U situaciji nemoći i inferiornosti pred neoborivim istorijskim činjenicama Zapad dnevno političkim smicalicama iz gore navedenih razloga pokušava da promeni prošlost – ne shvatajući koliko je uzaludno, u ruskom slučaju, koračati tim putem. Niko nikada neće moći da porekne večnu istinu, da su ruski vojnici svojom hrabrošću porazivši najbolje jedinice Vermahta zaustavili i zauzdali a na kraju i uništili nacizam.
U ovakvoj atmosferi stalne zategnutosti ni najmanje ne čudi najnoviji diplomatski incident. Naime pred paradu koja će danas biti održana u Moskvi a koja treba da nadmašiti sve dosadašnje, i u kojoj će pored Ruskih marširati i pojedine jedinice britanske, francuske i američke vojske zvanično je potvrdilo svoj dolazak više od 25 stranih lidera i najviših državnih predstavnika iz Sveta. Zemlje saveznice iz Drugog svetskog rata po protokolu treba da predstavljaju lideri tih država pa tako će u ime Francuske doći predsednik Nikola Sarkozi. čak će i Nemačka delegacija biti na najvišem nivou i predvodiće je kancelarka Merkel dok su samo lideri Velike Britanije i SAD tiho bojkotovali manifestaciju. Britanski premijer je navodno zauzet predstojećim izborima, a Barak Obama je iz nepoznatih razloga otkazao svoje učešće. Ako se za Britanskog premijera razlog donekle može i prihvatiti, nedolazak Obame nema opravdanja osim ako se ne radi o nameri da se poigraju sa značajem predstojeće parade i onim što ona predstavlja. Rusiji je ponuđeno da na svečanost dođu princ čarls i potpredsednik Džozef Bajden. čekao se odgovor Moskve i Vladimir Putin se lično usprotivio da oni predstavljau svoje zemlje na tako važnoj manifestaciji. Na takav način o svom dostojanstvu i o dostojanstvu svoje države, vode računa veliki državnici.
Dolazi 9. maj, dan kada celo čovečanstvo treba da slavi 65 godina od velike pobede slobode nad ropstvom, pobedu pravde nad silom, pobedu istine nad prevarom. Svaki pojedinac treba u sebi da nosi svest o velikim pobedama ruskih vojnika o velikim žrtvama kojima su nas sve zadužili – i najmanje što možemo da im kažemo jeste jedno veliko HVALA. Hvala vam što ste se borili kada je sve bilo izgubljeno, hvala vam što ste nam vratili nadu u slobodu, hvala vam što ste davali svoje živote za oslobađanje i naše zemlje.
Mi 9. maj i dan pobede ne slavimo. Valjda zato što se ne osećamo pobednicima, ili možda pre, da ne bi uvredili tvorce Novog svetskog poretka kojima ta proslava bode oči. Prema njihovim instrukcijama treba napisati novu istoriju u kojoj su Rusi u mnogim zemljama bili okupatori a ne oslobodioci, gde žrtve baš i nisu bile žrtve, a Jasenovac možda i nije postojao. One činjenice koje je baš teško falsifikovati i ne pominjati. Kako ćemo mi Srbi u EU ako jasno kažemo ko nas je ubijao i klao, a da se Hrvati, Muslimani, Šiptari… baš nešto bratski i nisu poneli. Kako ćemo u EU ako kažemo da su nam Rusi a ne Amerikanci odlučujuće pomogli da oslobodimo Beograd i ostatak zemlje, ili kako da sad Nemcima podvlačimo da su u Kragujevcu streljali 7.000 đaka. Pa nije to Srebrenica da se o tome usvajaju rezolucije i svaki dan to pominje. Kragujevac treba zaboraviti zauvek, a srebrenički lažni genocid stalno isticati. Naše državno rukovodstvo bi da sve to ko je koga ubijao zaboravimo i da se okrenemo EU i svetloj budućnosti.
Ali ja neću. Neću da zaboravim ko sam, neću da mi prekrajaju ni našu ni svetsku istoriju. Neću da prihvatim nametnute rezolucije o medijsko isfabrikovanom genocidu. Hoću da gledam otvorenih očiju makar u tu svetlu budućnost zombija, nikad i ne ušao. Hoću na glas da kažem velikom ruskom narodu veliko hvala, i da im čestitam 9. maj dan pobede. Hoću da im kažem: HVALA VAM ŠTO STE POBEDILI!!!
Piše: Stefan Kosmajac