„FIćOM“ NA URANAK
Prvi maj ili Međunarodni praznik rada rođen je posle odluke američkih sindikata da zatraže donošenje zakona kojim bi se preciziralo osmočasovno radno vreme. Taj zakon trebalo je američki kongres da usvoji 1. maja 1886. godine. Pošto se to nije dogodilo, došlo je do velikog štrajka širom SAD, a u čikagu i do krvoprolića. Od tada se u SAD 1. maj obeležavao velikim paradama i demonstracijama, čiji su organizatori bili socijalistički, komunistički, anarhistički i drugi pokreti.
U komunističkoj Jugoslaviji sve do njenog raspada, 1. maj je bio praznik nad praznicima. Sve je proticalo u znaku petokrake, srpa i čekića, trobojke druga Tita i njegovih drugova. Preko upregnute i besprekorno osmišljene ikonografije samoupravljaču, porodici kao ćeliji društva, svakom preduzeću, narodima i narodnostima nudila se preko slika, plakata, tekstova, govora – srećnija budućnost.
Svako selo, opština i grad provodili su svoje kulturne programe, koji su bili strogo kontrolisani. Obavezno bi se održavali mitinzi podrške, naravno „onima gore“, obavezno se posećivale priredbe, pozorišne predstave, organizovale bi se sportske manifestacije, moto trke, matine igranke, gimnastička takmičenja, čitali rezultati uspeha privrede zemlje, imenovani udarnici rada. Nezaobilazno, na svim vrhovima okolnih brda i planina palile bi se logorske vatre koje su simbolizovale neuništivi plamen komunističke ideologije. Dok nije bilo televizora kolektivno bi se preko radija slušali prenosi vojnih parada iz Beograda, a kasnije gledali i televizijski prenosi. Potom obavezno, spremali bi se svečani ručkovi.
Amerika odustala
Nakon Oktobarske revolucije 1. maj je postao državni praznik SSSR, a potom i svih komunističkih država, a od 1934. godine i Hitlerove Nemačke. Međutim, zbog komunističkih konotacija, radnički pokreti SAD odrekli su se 1. maja, i kao Praznik rada označili prvi ponedeljak u septembru koji se i danas obeležava. Inače, radnički pokreti SAD bili su inspirisani događajima iz Kanada čiji su sindikalni pokreti uspeli da 1884. godine izdejstvuju zakon koji je strogo propisivao osmočasovno radno vreme.
Bio je to i najveći i najsrećniji porodični praznik kome su se deca iskreno radovala. Tada bi se obnavljala garderoba, kupovale nove cipele, pantalone, džemperi, nove titovke sa petokrakom, crvene marame. Sa tom novom odećom odlazilo bi se na matinea, priredbe…
Uranci su bili nešto najsvečanije, i izazivali najviše uzbuđenja i sreće. Još kad se pojavila „fića“, ushićenjima nije bilo kraja. Familije postrojene, fića pretrpan raznom hranom, plate legle knap pred taj blagdan… Ustajalo se rano da bi se zauzela što bolja mesta na izletištima koja su maltene podsećala na šumske požare. Roštilji na sve strane, tresla bi se planina od kozaračkih kola, orile pesme o drugu Titu, padala bi nova upoznavanja, a bogami i okolno žbunje svedočilo je o brojnim bračnim prevarama.
Bilo je tu zaista i iskrenih uživanja i sreće. Građani bi se vraćali kućama bezbrižno, ne misleći da će biti otpuštanja. Danas toga nema. Umesto sećanja, najveća briga nam je potrošačka korpa.
