Uspešnih Srba ima u celom svetu i u raznim branšama, ali ih je malo tako neobičnih kao što je vajar Mile Prerad, koji je pre pet decenija s putnom torbom iz svojih Niševića krenuo put obećane zemlje Nemačke.
Imao je tamo oca koji je u tu zemlju stigao u vreme kada se na Zapad na privremeni rad nije išlo organizovano i kada tadašnja Jugoslavija s Nemačkom nije imala ni diplomatske odnose.
I Mile je stigao u „svojoj režiji“, preko Italije. On kaže da u Nemačku i nije pošao da traži zaposlenje, već je želeo da radi tek toliko da može da nastavi obrazovanje koje je započeo na Umetničkoj akademiji u Zagrebu. Sanjao je o likovnoj umetnosti, pa čak i o baletu jer je kao baletan već imao nekoliko nastupa u Hrvatskom narodnom kazalištu.
Put je bio teži nego što je Mile mislio. Počeo je da se baviumetnošću u Marksovom rodnom Triru, ali od toga nije moglo da se živi. Pored umetničkog doškolovavanja završio je za mašinbravara i krovopokrivača. Uzgred se amaterski bavio vajarstvom, a posle završenog stručnog obrazovanja osnovao je krovopokrivačku firmu.
– Od umetnosti se nije moglo živeti – kaže Prerad koji će kasnije firmu predati sinu, a on se potpuno posvetiti umetnosti.
Gnezdo s Mari-Ane
Gnezdo je svio u Mendenu, mestašcu kod Dortmunda. Tu se zaljubio u lepu Nemicu Mari-Ane. Venčali su se i kasnije dobili sina. Iz jednog lova na istočnonemačkom ostrvu Rigen Mile se u Menden nije vratio samo s bogatim ulovom, već i s ljubavlju prema lepom ostrvu s bujnom prirodom i puno srna i divljih svinja.
– Mari-Ane me podržala jer se ostrvo i njoj dopalo. Počeli smo gradnju i danas imamo to što imamo. Sve sam to uz podršku moje Mari-Ane uglavnom zaradio dletom i čekićem – kazuje umetnik koji je pre dvadesetak godina napustio drvo i počeo da vaja u granitu, najtvrđem kamenu koji nalazi na ovom ostrvu povezanom s kopnom, gotovo tri kilometra dugim mostom.
Prerad je u Nemačkoj poznat kao srpsko-bosansko-nemački vajar, ali njegov stvaralački opus i umetnička snaga može da se spozna tek dolaskom na ovo ostrvo u Istočnom moru. Prerad živi u Lobekvicu, delu mesta Glove (5.000 stanovnika). Na četiri hektara zemlje ima tri kuće, atelje i dva poligona na kojima priprema kamenje za obradu. Prava umetnička kolonija!
Glove, kome pripada Lobekvic , ljupki je primorski gradić s plažom dugom devet kilometara i pristaništem za jahte što ga čini pravim turističkim mestom, u koje se dolazi automobilima ili brodom preko pristaništa u obližnjem Viku.
Glove kao galerija
U eko-parku koji se nalazi između centra i obale pridružio nam se i gradonačelnik Glovea Tomas Milke, čovek koji svakim gestom pokazuje koliko voli svoj grad i Mila Prerada koji je ovaj park doslovno napunio svojim granitnim skulpturama.
Na početku parka je velika vrhunski urađena jahačica, a devojka na konju je gradonačelnikova unuka. Dugo se zadržavamo gledajući to Preradovo ostvarenje jer gradonačelnik počinje priču o parku i njihovom sugrađaninu Milu Preradu.
– Prerad je naš ponos, a njegove figure koje su postavljene, ne samo ovde u parku, već i pred svim značajnijim ustanovama i pred privatnim kućama pravo su bogatstvo našega grada. Mile je svojim figurama, uglavnom morskih životinja, od našeg mesta napravio pravu galeriju, koju turisti rado posećuju i po odlasku dugo pamte – objašnjava gradonačelnik.
U parku je više figura, ali gradonačelnik najviše priča o „Poslednjem ribaru „koji će uskoro biti postavljen na već pripremljeni veliki kamen. Prerad je „Poslednjeg ribara“ isklesao u znak protesta protiv zabrane ribolova, koji je pored turizma i poljoprivrede na ovom ostrvu bio jedna od glavnih privrednih grana.
– Zabranili su ribolov, a ribare plaćaju da ne love iako ovde ribe ima dovoljno i za nas i za EU i za kamarana (pticu koja dnevno pojede i sedam kilograma ribe) kojeg su počeli da istrebljuju – prekorno kazuje gradonačelnik, veleposednik koji se bavi poljoprivredom.
Malo dalje u šipražju postavljen je još jedan, 30 tona težak kamen. On je rezervisan za statue gradonačelnika i Mile Prerada. One će, kako se planira, biti podignute na dan svečanosti povodom imenovanja parka u „Park Mila Prerada“. Gradonačelnik Milke i Mile zajedno su pre pet godina počeli da podižu ovaj za grad značajan park, koji zahvaljujući Preradovim skulpturama za turiste postaje sve atraktivniji.
Glancanje orla
Prolazimo pored „Morskog psa“ i „Ždralova“, spomenika pticama koje ovde nazivaju pticama sreće je rpovratkom s juga donose sunce i proleće.
Gradonačelnik se saginje, uzima komadić papira koji je neko izgubio, baca ga u korpu za smeće, na dečjem igralištu rukuje se s vapitačicom i posle kratkog razgovora s „najmlađim građanima“ zaustavljamo se pored velelepnog „Pogleda orla“, najvećeg orla u Evropi, koji je glavom okrenut prema Kap Arkopnu, najsevernijem gradu Rigena, u kome je, naglašava Prerad, u 12. veku bio izgrađen Dvorac Starih Slovena. Retko prođe koji posetilac a da ne pomiluje orla.
-Ja sam ga polirao, a sad ga oni glancaju – ponosno primećuje Prerad, a to klimajući glavom potvrđuje gradonačelnik.
Prolazimo pored „Tuljana“, „Morskog psa“ i „Morskog zeca“, a posle umetnikovog objašnjenja da su dva kamena u sredini parka pripremljena za kućne ljubimce psa i mačku, opraštamo se od ljubaznog gradonačelnika, koji nam preporučuje da ne odemo a da ne vidimo Grb grada na galiji koji stoji u centru, koji je po njemu kruna Milovog umetničkog rada u njihovom gradu.
Grb na galiji
Srpski umetnik ga je uradio i poklonio povodom proslave 700. godišnjice grada.
– Mile, da si samo ovo uradio, imao si se rašta roditi – ocenjuje njegov prijatelj Pane posle pažljivog razgledanja granitnog grba na granitnoj galiji.
Ne zadržavamo se dugo jer su već počele da prže velike popodnevne vrućine. Upućujemo se prema pristaništu jahti na kome su postavljeni „Riba u mreži“ i „Sidro“, čija kamena užad izgledaju prirodno namotana kao da su od jute, a ne od granita.
Vozeći se prema desetak kilometara udaljenom Viku, Mile nam priča o svom 300 hektara lovištu, koje je zbog nedostatka vremena „zajedno sa čekama, srnama i veprovima“ predao mlađem lovcu. Vik je pristanišna luka u koju pristaju putnički brodovi koji ostrvo povezuju s kopnom i ostrvskim lukama zapadne obale Rigena
Raspoloženo društvo iz debelog hlada srdčno pozdrvlja Mila, a on im po konobaru šalje nekoliko flaša piva. Očevidno, Mile je i ovde domaći.
Brod je upravo stigao, pa i deca napustiše Miletovog „Morskog zeca“, koji je postavljen na samom pristaništu.
U lokalnu crkvu Alten Kirehe gde je Mile locirao „Luterovu Ružu“, „Isusovo raspeće“ i kip sveštenika i pesnika Koze Gartena iz 17. veka, nismo mogli da uđemo. Nažalost, isto smo doživeli i u Pomorskom muzeju. Vrata su i tu bila zaključana, iakoje Mile rado hteo da pokaže „Ljubav Robena“ i „Dva morska konja“.
Pingvin za Angelu Merkel
Angelini pingvini prve komšije Preradovih riba
Iako umorni i iscrpljeni, nismo želeli da propustimo posetu, od Vika tridesetak kilometara udaljenom, okeanskom muzeju Ozeaneum, u priobalnom Stralsundu, koji je 2012. proglašen najboljim evropskim muzejom. Naš umetnik imao je čast da u stalnu postavku uvrsti osam figura u muzej i dve ispred njega. Jednu ispred glavnog ulaza, a drugu ispred ulaza koji se nalazi na trgu uz obalu plovnog kanala.
Iz muzeja su upravo izlazili posledenji posetioci, ali su devojke iza pulta prepoznale Mila i pred nama su se otvorila vrata na kojima je pisalo: „Bez ulaznica.“
Jedna od njih odvela nas je na treći sprat, gde se nekoliko Preradovih figura nalazi u auli, a nekoliko na terasi na kojoj je i čudno postrojenje za decu i odrasle. U taj uređaj ugrađene si i tri Milove ribe, koje daruju vodu potrebnu za igrarije.
– Ovom muzeju Angela Merkel je poklonila stanište za žive pingvine, a ja ću za nju, u dogovoru sa muzejom, u znak zahvalnosti isklesati granitnog pingvina – objašnjava Prerad.
Sidro za Kalemegdan
Sidro koje je Prerad posavio na pristanistu jahti u mestu Glove, svojom lepotom privlači naročito turiste, koji ga redovno fotografišu.
– Već odavno imam ideju da takvo sidro postavim na Kalamegdan i da ga okrenem u pravcu Dunava. Bila bi to poruka našim ljudima koj žive svuda po svetu, a glasila bi: „Ne plovite dalje, usidrite se na Dunavu. Beograd i Srbija vaš su dom“, otkriva nam Mile svoju želju i poziva naše ljude da na čašicu razgovora navrate i kod njega na Rigenu.
Ciklusi s porukama
– U početku sam radio u drvetu jer je u Mendenu bilo drveta. Kad sam došao na Rigen, prešao sam na kamen jer tu ima dovoljno granita. Moj prvi ciklus odnosio se na dijasporu i veru koju su oni doneli (sakralni ciklus), drugi na mir u mojoj zaraćenoj Jugoslaviji i treći je posvećen lepoti života i životinjama – kaže Mile koji trenutno radi „Vepra“za Lovački savez Rigena, a priprema materijal za „Kitov rep“, monument koji će biti težak 20 tona, 3,8 metara visok i tri metra širok.
Nagrade i pokloni
Nije moguće nabrojati brojna priznanja koje je Prerad dobio za svoj rad, a isto tako, nebrojeno je dela poklonio crkvama, muzejima, pojedincima širom Evrope. Tako je skulpture poklonio svom Mendenu, Dortmundu, rodnim Nisevićima, Muzeju „Mladen Stojanović“ u Prijedoru, crkvi u Prokuplju i manastiru Hilandar na Svetoj Gori.
Za ciklus kojim se zalagao za međusobni religijski dijlog Prerad je 2000. godine, u Nemačkoj dobio nagradu Intra projekt, a bio je i dobitnik Godišnje nagrade grada Dortmunda. Izložbe je između ostalog priređivao i u Novom Sadu, Liverpulu, Minhenu i Zagrebu.
Чланак Granitom osvaja Istočno more се појављује прво на Vesti online.
