Udbina je mesto u centralnoj Lici, smešteno negde na pola puta između Zagreba i Splita. Danas u njoj živi između sedam i osam stotina stanovnika, dok je na području čitave opštine, bar prema podacima sa poslednjeg popisa, taj broj veći za još tri do četiri stotine. Površina same opštine iznosi oko sedam stotina kvadratnih kilometara pa zamenik načelnika Udbine Milan Uzelac, često voli istaći da je to veće i od površine sedam evropskih zemalja.
– Kada me pitaju: “Kako to, Milane?“, onda im ja nabrojim San Marino, Vatikan, Gibraltar, Kneževinu Monako, Maltu, Lihtenštajn i Andoru, a eto, nažalost, imamo svega oko hiljadu i dve stotine stanovnika – tvrdi Uzelac.
Do pre nekih osam decenija, ovaj deo Like imao je neuporedivo više stanovnika nego danas, a posle Drugog svetskog rata započeo je demografski sunovrat ličkih sela.
– Pre Drugog svetskog rata, područje Udbine imalo je preko dvadeset hiljada stanovnika što je, iz sa današnje perspektive, gotovo nezamislivo. Drugi svetski rat je učinio svoje, kolonizacija svoje, ekonomske migracije svoje pa je pre ovog poslednjeg rata ovde ostalo oko 4.600 stanovnika od čega su 4.300 činili Srbi, a tri stotine Hrvati. Danas nas je, ako gledamo odnos stanovništva, ovde pola-pola, a ako gledamo brojnost onda volim istaći kako je ovo samo pokazatelj da niko nije u prednosti i da smo svi izgubili. Četiri godine više od jednog veka, posle Kosovskog boja, ovde se desila čuvena Krbavska bitka tokom koje je turska vojska zaustavljena na putu do Beča – samo su neke od značajnih činjenica sa kojima nas upoznaje zamenik načelnika Udbine.
Udbina i sela oko nje danas su gotovo pusta. Ni traga od nekadašnjeg života, ali ga još uvek ima tek toliko da bi se moglo reći da je udbinski kraj još uvek na mapi života.
– Naroda nema i iz godine u godinu ga je sve manje, a to je ono što nam je osnovni i najvažniji problem. Što se ekonomskog stanja tiče, tu možemo reći da je situacija solidna. Ovo što nas ima, opet nađe kakvog-takvog posla. Kada sam, pre dvadesetak godina, završavao Osnovnu školu, nju je pohađalo tada oko četiri stotine đaka, dok ih je danas, u toj istoj školi, svega sedamdesetak. Uzevši u obzir činjenicu da radim u lokalnoj samoupravi, suludo bi bilo da sam pesimista, a želim se baviti time ovde. Optimista sam po pitanju mogućnosti razvoja ovog kraja i to u oblastima poljoprivredne i drvne industrije, seoskog i lovnog turizma, ali i oblasti obnovljivih izvora energije – ističe Uzelac dodajući kako ne treba zanemariti činjenicu da se radi o ogromnim prostranstvima, površinama bogate i rodne zemlje, potencijalima koji se sve manje koriste samo zato što nema ljudi, nema onih koji su spremni na rad i odricanje kada se radi o ruralnim krajevima.
Nostalgija i pokretač i kočnica
Lika je i dalje simbol za nezagađenost, čist vazduh i pitke reke, šume i sve ono što takvi resursi sa sobom nose. Iako je i sam pripadnik neke mlađe generacije, naročito ako se uzme u obzir starosna dob povratnika u Liku, i Uzelca su rodnom kraju vratili sentiment, ljubav prema dedovini i sve ono što danas ponosno ističe kao prednost života u svom kraju. Tu se oženio, stvorio porodicu, i zajedno sa suprugom i dve ćerkice nastoji biti primer drugima da i u Udbini čovek može stvoriti sve uslove za život, samo ako je volje, želje i ljubavi, voleći svoje i poštujući tuđe. No, i pored toga, razume i one koji su svoj život zasnovali daleko od Like i teško da mogu i razmišljati o povratku.
– Neko ko je sve ove godine u Beogradu, Novom Sadu ili bilo gde drugo u Srbiji ili svetu, teško bi se sada prilagodio i navikao na ove naše uslove, način života. Meni je, i kao čoveku i kao roditelju, to sasvim jasno i razumljivo, iz mnogo razloga. Prvenstveno zbog nekog sigurnog posla, školovanja dece, nezahvalno je bilo kome govoriti da je dobro ili za njega bolje da se vrati ovamo – iskreno će Uzelac.
U rodnu Udbinu, zajedno sa suprugom, pre petnaest godina vratila se i Tatjana Čanković. Danas radi u opštini, živi tamo gde je odrasla, gde je prvi put ugledala Sunce. Na pitanje šta njoj znači Udbina odgovara jednostavno.
– Ja sam Udbinjanka, rođena sam ovde. Značila mi je oduvek, a danas, što sam starija, znači mi sve više. Ovde su moji koreni, ovde mi je dedovina. Pre povratka živeli smo na jugu Srbije, blizu Pirota, potom u Beogradu, i ne mogu reći da nije bilo dileme pri odluci o povratku. Najiskrenije da vam priznam, suprug i ja nemamo decu pa je to možda prevagnulo. Da smo imali decu, verujem da bi o toj odluci više razmišljali i ne znam kako bi bilo. Nismo se najbolje snašli ni u Srbiji, u smislu da smo nešto stekli, pa je i to bila neka olakšavajuća okolnost u korist povratka. Po povratku ovamo, suprug je dobio posao u Šumariji, a čim imate posao, onda je to opet drugačije- svoje iskrene dileme i odluke odaje Tanja.
Nikada nije bila sporna ni želja ni potreba da opet, bar na trenutak, ugledaju vrhove Plješevice, Ozeblina, prošetaju znanim ulicama Udbine, ali ih je, baš kao i mnoge tada ili kasnije, taj racionalni momenat razmišljanja stavljao u težak položaj i dileme. Nostalgija ume biti i pokretač, ali i kočnica na životnom putu čoveka, a nostalgijom su bili obojeni gotovo svi Tanjini dani daleko od Udbine.
– Teško je bilo porediti lep život koji smo imali ovde pre rata, sa onim u izbeglištvu koji se ne može nazvati lepim. Svaka pomisao na Udbinu daleko od Udbine bila je i lepa i bolna istovremeno. Ali opet, ne može se živeti samo od uspomena i ljubavi, zato ne mogu reći da nije bilo iskušenja, životnih situacija kada se čovek preispituje, kada sam sebe pita da li je uradio pravu stvar, kada se čak i pokaje zbog odluke o povratku – priznaje Tanja.
I ona je, baš kao i mnogi, često razmišljala o tome da bi se trebalo maknuti što dalje od Balkana, dalje od onoga što su ratovi za sobom ostavili, dalje od mržnje, ratova, neimaštine, dalje od gotovo svakodnevne borbe za najosnovnija prava, dokazivanja i sličnih stvari koje prerastu u sumornu svakodnevicu. Možda bi je, kaže, i u nekoj drugoj zemlji mučila nostalgija, ali bi se lakše suočavala sa drugim od nabrojanih situacija, problema. No, sve u svemu, ipak na kraju kaže da nije zažalila što je danas tu gde jeste, što radi sa svojim ljudima i sa zadovoljstvom brine o očuvanju tradicije i kulture svog naroda i svojih predaka.
Pamteći prošlo žive za buduće
U Udbini aktivno deluje Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ koje Tanja sa ljubavlju vodi. Njen, ali i svih članova Društva, trud, ljubav i entuzijazam prepoznati su i van okvira Like, tako da ovo srpsko prosvetno društvo okuplja preostale udbinske Srbe, čuvajući od zaborava tradiciju ličkih Srba.
Jedan od najvažnijih ciljeva udbinske „Prosvjete“ ogleda se u prenošenju narodnog bogatstva na najmlađe, kako se spona sa tradicijom predaka ne bi izgubila u vremenu koje poništava svaku različitost.
– Naš pododbor aktivan je šesnaest godina i u okviru njega imamo mešovitu pevačku grupu, a odnedavno, i mlađu folklornu grupu. Imamo i etno sekciju koja radi na prikupljanju starih, upotrebnih predmeta Like, ali i recitatorsku i dramsku sekciju sa kojima radimo koreografije starih ličkih običaja. Svi zajedno trudimo se oživeti stare običaje, nošnje, divan-govor, pevanje, i sve ono što je slika nekadašnjeg života naroda u Lici. Učestvujemo na gotovo svim verskim manifestacijama u Lici, Dalmaciji, gde god nas pozovu, ali i brojnim folklornim manifestacijama u regionu pa i šire – pojašnjava Tanja.
Da ništa više u Lici nije kao pre, pa čak ni zime, koje su danas blaže nego u minulim vremenima, kažu nam Udbinjani. No ipak, ni Tatjana ni Milan ne nameravaju nikud iz svoje Like, iz Udbine.
Prelepi krajolici danas gotovo pustih sela bude nadu da će života, neznano kako, biti i dalje, jer se oduvek govorilo da „Lika sav svet naseli, a sebe ne raseli“. Živeće Udbina, kažu, makar u srcima Ličana ma gde se danas nalazili, da bar kroz priču ožive minula vremena, ali i ljude kojih više nema. U tome je valjda usud srpskog postojanja – da pamteći prošlo žive za buduće, za ono što će tek doći. I kad mine sve, ostaće grobovi da ćutanjem pričaju o ovdašnjim Srbima, da su bili i trajali, uprkos svima i svemu.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
The post U Udbini nije lako opstati, ali bez nje je teško živeti appeared first on srbi hr.
