Miloš Blagojević Pevac, uz Stanimira Mitrovića i Radenka Jovanovića je bajinobaštanski taksista s najdužim radnim stažom u ovom poslu. U junu će napuniti 32 godine bavljenja taksiranjem, a na jesen sa 63 godine života otići će u penziju. Još kao momčić dobio je nadimak Pevac. Po njemu će kasnije postati mnogo poznatiji nego po imenu i prezimenu. Veoma je omiljen u celom gradu.
– Kad sam bio mlad, oko mene se vrzmalo po nekoliko devojčica, pa su stariji ljudi govorili da po tome ličim na pevčića koji zna da okupi koke i onda me prozvaše Pevac. U početku mi se nadimak nije dopao. Danas mi je neobično ako me neko pozove imenom – kaže Miloš Blagojević.
U mladosti se Pevac oprobao u više poslova. Najpre je radio u Građevinskom preduzeću „Zlatibor“ iz Užica, potom se vratio u rodno selo Pepelj, da bi ubrzo počeo da radi u Drvnom kombinatu „Crni vrh“ iz Bajine Bašte. Ni tu se nije skrasio više od pola godina. Sledi posao seoskog poštara u Pilici i Višesavi.
– Početkom 1970. godine otišao je na rad u Francusku uz pomoć Zavoda za zapošljavanje. Prijavio sam se na oglas, položio radni i zdravstveni test i sa grupom Bajinobaštana otputovao u zemlju o kojoj nisam ništa znao. Nekoliko godina radio sam u jednoj velikoj mlekari i razvozio mleko – priča Blagojević. – Mnogo se radilo, ali i lepo zaradilo. Uspeo sam da uštedim dovoljno novca za gradnju kuće u Pepelji i da kupim nov traktor IMT 533.
Zapamtio Nikšić
Pre desetak godina Pevac je dovezao mušteriju do železničke stanice u Užicu. I taman kad je hteo da se vrati u Bajinu Baštu, pristigao je voz. Dvojica momaka, koji su izašli iz voza, priđu bajinobaštanskom taksisti i zatraže da ih vozi u Nikšić.
– Bez mnogo razmišljanja prihvatio sam. Vožnju mi nisu platili – kaže ovaj omiljeni taksista iz Bajine Bašte.
Kupovinom traktora, počela je njegova taksi karijera u Srbiji. Svako jutro parkirao bi traktor s prikolicom ispred preduzeća „Kadinjača“ ili Crepane „Drina“. Tu bi od jutra do večeri bio na usluzi onima kojima je bio potreban prevoz kupljenog građevinskog materijala. U proleće 1982. godine „Pevac“ kupuje popularnog „keca “ i počinje da taksira. Kad je vozilo dotrajalo, nabavio je novu „ladu“. Sada taksiranje obavlja „pasatom“na kome je uz naziv „Tara taksi“ nacrtan pevac crvene boje.
Majstor za rakiju
Uz taksiranje, Pevac stigne da se bavi proizvodnjom rakije, a pomalo i pčelari. Rakija „zmajevka“ mu je etiketirana i stara od šest do osam godina. U gepeku auta uvek ima po nekoliko litara. Najčešće je proda onima kojima pruža usluge prevoza.
– U to vreme bilo je svega osam taksista. Danas nas je blizu stotinu. Imali smo baš puno mušterija. Dešavalo se da sam za dan pravio dve ture do Beograda. Više puta vozio sam u Tursku, Rumuniju, Mađarsku… Žao mi je što nisam imao priliku da vozim za Francusku i da posetim mesto u kome sam radio. Telefoni su izuzetno pogodovali taksistima. Zahvaljujući mobilnoj telefoniji stalno smo dostupni građanima. Da toga nije, ni pola bajinobaštanskih taksista ne bi moglo da zaradi ni za hleb. Ima posla, ne kao nekad, ali ga ima. Taksirajući traktorom, a potom putničkim automobilom, za protekle 32 godine imao sam puno lepih doživljaja. Nikad nisam imao udes. Otkako su se namnožili mobilni telefoni, učestali su lažni pozivi. Prošlog leta neko je jednog iza drugog zvao pet taksista i tražio od svakog da dođe do kafane „Milošev konak“ u Bušinskom polju. Tek kad smo se sva petorica našla na parkingu ovog ugostiteljskog objekta, shvatili smo da se radi o lažnim pozivima. Sreća, nije ovo bio dalek put. Znam kolege koje su nasedajući lažnim pozivima išle do Užica, Zlatibora i Tare.
