Tužna sudbina braće Dikić, 13-godišnjeg Svetozara i 11-godišnjeg Dejana Dikića iz planinskog sela Tirince kod Kosovske Kamenice, koju su „Vesti“ još pre dve godine prenele, još uvek potresa mnoge ljude plemenitog srca u dijaspori. Poslednja novčana donacija, vredna 650 evra parohijana Srpske pravoslavne crkvene opštine iz Vizbadena uručena je mališanima u njihovom novom domu u selu Moravac u blizini Aleksinca, u čijoj su gradnji učestvovali i čitaoci našeg lista. Ovde su od pre dva meseca.
– Mnogo para smo dobili majko, majko – pokazuje Svetozar novčanice gluvonemoj i bolesnoj majci 53-godišnjoj LJubici koja se sporo kreće na natečenim nogama, gleda u novac i čudi se.
Nova montažna kuća od 80 kvadrata postavljena je na placu, do stare, trošne kućice koju je svojevremeno kupio njihov počivši otac Živko. Nisu se uselili jer još nema vode ni osnovnog nameštaja.
– Ovo je prvi Vidovdan, naš veliki praznik, prvi koji smo proslavili van Kosova. Rano smo otišli u crkvu da upalimo ocu sveću. Skoro će dve godine kako je umro. Bio je vezan za krevet, dugo je bolovao. Oči su mu stalno bile pune suza, molio je Boga da nas sačuva. Evo, želja mu se ispunila – priča Svetozar.
I reči bole
– Ovde nas neka deca pa i odrasli zovu Šiptari. Ali, mi ne obraćamo pažnju. Važno je da smo mi otišli sa Kosova. Sada možemo slobodno da idemo u Aleksinac, ne plašeći se da će neko zapucati na autobus. Više ne moramo da čekamo odobrenje i pratnju Kfora bilo gde da krenemo – priča Svetozar zamišljeno i nastavlja: – Bole i reči. Sa komšilukom imamo zajedničku pumpu za vodu. Krišom punimo kofe jer kad nas vide kažu da je to njihova voda, da idemo tamo odakle smo došli, a znaju i kamenicu da bace.
Mlađem Dejanu oči se pune suzama. Nevešto, rukom briše lice, stidi se.
– Ovde je mnogo lepo. Više se ničeg ne bojimo. Nema vukova, mraka, straha da će neko da nam uđe u kuću i nanese zlo – kažu u glas mali Dikići.
U novo mesto prebivališta ove kosmetske porodice, reporteri „Vesti“ krenuli su prvi put. Sastanak je dogovoren na autobuskoj stanici u Aleksincu. Tu su čekali Svetozar i Dejan i njihov brat po ocu, 43-godišnji Radovan. Dečaci nam trče u susret. Nastalo je grljenje, ljubljenje. Sećaju se ranijih poseta novinara koji su im donosili u Tirince novac i pisma ljudi iz celog sveta.
– Proći ćemo kroz Žitkovac, a onda stižemo u Moravac. Deca su stigla u selo krajem aprila. Hvala vam što ste došli. Znate, mnogo je pisano o njima, a onda svi ih odjednom zaboraviše, čak i ovde u Aleksincu. Hvala čitaocima „Vesti“, veliko srce imaju naši zemljaci u dijaspori, oni nikog ne zaboravljaju – kaže Radovan.
Putem, priča da je on Živkov sin od prve žene koja ih je ostavila i pobegla kada jeimao četiri meseci. On je u Moravac došao još 1992. godine.
Umalo požar
– Pre nedelju dana zamalo da se zapali nova kuća. Kablovi su povezani na kablove u staroj kući. Govorio sam: „LJudi, ne povezujte preko starih kablova, propali su, ogoljeni. Opasno je“. Ali nije vredelo. Srećom svi se dižemo rano, tako smo navikli, čim svane i odmah trčimo da nahranimo koze i kokoške. Bilo je pet ujutru kada je počelo da se dimi ispod krova. Dejan i Svetozar su dotrčali po mene. Da sam koji minut zakasnio izgorele bi obe kuće. Za nepunih 400 evra može sve to da se promeni, ali nikako da stigne na red – ističe Radovan.
– Zato je otac u ovom selu kupio plac sa starom kućicom za braću. Kada je umro, Svetozar i Dejan nisu mogli da se presele. To je blatnjara, trebalo je novca da se koliko-toliko dotera u red. Onda je krenula akcija, stigla je montažna kuća. I tu se naglo stalo, onako kako se i počelo. Mi smo od donacija koje smo na ruke dobijali uspeli da staru malo sredimo i sada su tu – priča Živko.
Dejan i Svetozar blistaju od zadovoljstva, za razliku od starijeg brata u kome je briga, a pomalo i gorčina što posao nije završen onako kako su pokretači akcije u otadžbini, uključujući i lokalne vlasti, obećavali.
– Radosni smo zbog nove kuće! Svakog dana uđemo, legnemo na pod, gledamo u prozore, vrata u čist, beo plafon i uživamo. Sve miriše na novo. Gledamo i od miline zaspimo. Nema vode, ali ima struje, da imamo dušeke tu bi prespavali. U staroj kući imamo dva stara kreveta, ne smemo da ih pomerimo, raspašće se. A i nisu za ove nove sobe. Mesto im je u staroj kući, koja strašno liči na onu u Tirincu – kaže Svetozar.
Od donacije iz Vizbadena, mali Dikići žele da se obezbede hranom. Dogovaraju se sa bratom da na vašaru kupe dve svinje. Jednu da zakolju odmah, a jednu da hrane do zime.
– Bojimo se gladi. Ni ovde nemamo mnogo više nego na Kosovu. Najviše jedemo proizvode od kozjeg mleka i hleb. To majka sama sprema. Brat nas snabdeva brašnom i kukuruzom da hranimo kokoške. Imamo desetak, svakog dana snesu po tri jaja. Iz Tirinca smo doneli tri koze i dva jareta. Daju mleko i majka pravi sir – priča Dejan.
Radovan kaže mlađoj braći da će od dobijenog novca, pored svinja, moći da kupi i pločice za kujnu.
– Znam sve da radim, samo treba materijal. Sve su to sitnice. čovek se na sve privikne, može se i bez vode i pločica. Žao mi, međutim, da ovako lepa kuća spolja bude nagrđena iznutra. S druge strane, teško se živi. Dejan ne prima dečji dodatak. Pored njih dvojice, otac je sa maćehom LJubicom imao još tri ćerke koje su znatno starije. Udate su i žive na Kosovu. Pošto je Dejan peto dete, nema pravo na dečji dodatak. Sestre su teška sirotinja. Žive u enklavama, muče se da prehrane svoju decu – priča Radovan.
Vreme je za polazak. Na kapiji se rastajemo, Dejanu, opet, naviru suze.
– Pozdravite sve koji su nas se setili. Kažite da nećemo gladni čekati da se uselimo u ovu lepu kuću s koje od jutra do mraka ne skidamo pogled – kažu u glas braća Dikić na rastanku.
