Eto, to je priča i sudbina Parižanina Dragana Živkovića iz sela Sedlara kod Svilajnca, 40 godina žitelja pariskog predgrađa Sen Deni, koji je, srećom, ostao živ, kao i njegova porodica, ali – bez ičega, sve se u pepeo pretvorilo.
– Zapalio se stan, gorelo je kao da je benzinom poliveno. Zapalile se električne instalacije ispod krova i vatra je buknula, do neba. Ali Bog postoji. Tu je prolazio i gradski gas, sve je moglo da eksplodira. Plamen se nemilosrdno raspojasao, sve je obuhvatio, samo su ikone Svetog Nikole i Majke Božje, kao i fotografija vladike Luke, ostale netaknute. Neverovatno! – priča Dragan.
Kad prepričava taj svoj pakao, Dragan se istovremeno trese od doživljenih užasa i blista od novostečenog saznanja:
– Nijedna od tih ikona i slika vladike nisu ni liznute plamenom, što je potvrda da postoji neka sila koja u najtežim situacijama može da spasi. Penjao sam se na drugi sprat, da gasim vatru. Tada je pored mene pala jedna velika zapaljena greda. Pao sam i ja. Ležao sam15 minuta, sve oko mene u plamenu, i u tom času sam rekao: „Bože, ako sam zgrešio, uzmi me!“ Potom sam nekako uspeo da se dovučem do blindiranih vrata, usijana, otvorim ih golim rukama. Sav sam bio u opekotinama, ruke i lice najviše. Supruzi su strašno izgorele noge i ruke. Bili smo u bolnici, previjali su nas i ništa više, ostalo je uradio Bog.
Vladikin blagoslov
Kako bi istakao sve izrečeno, Dragan <đŽ>ivković je u pomoć pozvao vladiku Luku. I vladika Luka sve potvrđuje: i da je blagoslovio ikonu Sv. Nikole, i da je video ikonu koju je vatra zaobišla, i da je video svoju potpuno sačuvanu fotografiju. Tu, pred vladikom, Dragan govori:
– I supruga Ružica, i kćerka Elena, svi smo iz vatre izašli živi i svi smo se još više srodili sa verom.
Pokazuje Dragan ožiljke na rukama i to bez osećaja užasa ili straha, bez jeze ili bola. Bez bežanja u zaborav. Jednostavno, dogodilo se, dobro je prošlo, pa ponavlja: „Bože, hvala ti“.
A dok traju svakojake formalnosti i obnova potpuno izgorelog stana, porodica Živković se nastanila u Noazi l Seku. Složni. I, srećni.
– Zato što smo se osvedočili da postoji nešto sveto, nešto uzvišeno. Redovno idemo u crkvu, godinama za Vaskrs mesimo velike hlebove, prota ih osveštava i delimo ih vernicima. Kad to namenim, uvek kažem: „Neka živi naš narod, neka ga Bog čuva, neka čuva moje i mene“.
Dobili unuka Nikolu
– Ružica i ja smo penzioneri. Nameštaj i sve ostalo nam je izgorelo. Ali, ne treba nama mnogo, imamo za hleb, za život, prijatelji mogu da nam dođu, mi možemo da idemo u crkvu. Bože, koliko smo srećni. Pre nekoliko dana obogaćeni smo za unuka, kćerka Elena dobila je sina, naravno, Nikola smo ga nazvali – radosno nabraja Dragan.
A danas, nakon oporavka, Dragan bi sunarodnicima ovo poručio:
– Kupujte ikone i slike u crkvi, sve što je osveštano – sveto je i nikakvo mu zlo ne može nauditi, ostaje nedirnuto, čisto. I to prenosi na vas. Ne sumnjajte u postojanje Boga. Postoji neka sila, postoji Bog koji nam na zemlju šalje svoje anđele, a na koje mi ne obraćamo pažnju. Kad god idem u crkvu, ja dobijem neku snagu, posle sam lagan, letim. Zadovoljan sam sobom, jer verujem u Gospoda. Bog ne može da da novac, ali može da nekom svojom silom pošalje mir u kuću, slobodu i sreću. Bog se ne može promeniti, ne može ni zaustaviti, a stvoren je od stvarnosti, od onoga šta se dešava. I da naglasim: Bog ne voli crne magiju, sklanjajte se od toga. Ikone su sa nama i gde god budemo išli, nosićemo ih. A i pokazujem ih ljudima, dođu, pitaju, proveravaju. Krste se. Osete, anđeli su među nama.
