Obilazeći danas posustala hercegovačka sela oko Popovog polja u svakom ćete čuti priče o „Amerikancima“, precima ovih seljana koji su početkom prošlog veka pečalbarili po Severnoj Americi i Kanadi. Vrativši se u stari kraj, između ostalog, otvorili su tridesetak dućana po naseljima oko velikog kraškog polja. Jedan od njih je bio poseban, a vernu priču o njemu još čuva penzionisani poljoprivredni tehničar Risto Oro iz Veličana. Ova priča zanimljiva je i po tome što je jedina preživela u istočnoj Hercegovini a koja govori o Hercegovcima koji su u prošlom veku radili u Južnoj Americi. Od dvadesetak, a možda i više dućana, što su ih otvorili hercegovački „Amerikanci“ oko Popovog polja ostale su danas samo ruševine. Poput maltera u njihovim zidovima, rune se i sećanja na njihove vlasnike. Ipak, ponešto se ne zaboravlja, pa tako Risto Oro uvodeći nas u spavaću sobu, gde mu iznad kreveta, visi uvećana slika oca Stevana, kazuje:
Ni meka duša ne bi pomogla
– Pričalo se kako je neki Nikola Pendo, rodom iz čvaljine, držao veliki dućan u Zavali, selu poznatom po najvećoj evropskoj kraškoj pećini Vjetrenici i manastiru Zavala… Pričalo se da niko iz Amerike nije izneo tolike pare kao taj Nikola i moj otac Stevan. Ja ne znam o kolikim je parama reč, ali znam da su tog Srbina Nikolu Pendu, odmah na početku Drugog svetskog rata uhvatile ustaše. Dućan su mu opljačkale, a njega bacile u jamu na Ržanom dolu. Što se tiče našeg dućana u Buljkovcu, tata je najviše robe prodavao katolicima iz susednih Dubljana. Bio je čovek meka srca, pa je dosta robe otišlo na veresiju. Ali, ni to meko srce mu ne bi mu pomoglo da se na vreme s porodicom nije sakrio. I, eto, šta je život: Pendo je novac zaradio u Severnoj Americi, moj tata u Južnoj, oba s mukom, daleko od zavičaja. A povratak na ognjište za obojicu je bio koban… – priča Risto.
Ni reč španskog
– Kada je tata Stevan 1901. dobio poziv za austrijsku vojsku, nije se odazvao, nego je zajedno sa Lazom Milićem iz Veličana, koga je mučila ista briga, rešio da beži u Ameriku. Priključili su im se Veličanci Sava Šarić, Stanko Derikučka, i Simo Nožica iz Galičića, koji već bjehu odslužili vojni rok… U Dubrovniku su stupili u vezu za poznatim trgovcem Božom Bancem, ujedno i turskim konzulom u gradu pod Srđem. Banac ih je u Gruškoj luci ukrcao na brod „Dubrovnik“ – koji je prevozio konje u Trst… Lozinka, rekao im je, na koju treba da se odazovete u Trstu je – „otomano“. čovek koji je izgovori zna šta će dalje s vama!
Nijedan od petorice Popovaca nije znao ni da čita ni da piše. „Vezu“ su, ipak, lako našli… ćutljivi čovek ih je potom prevezao do đenove, pa trećeg jutra ukrcao na mnogo veći brod „Regina Margareta“. I zaplovili su prema Argentini. Posle 23 dana brod se usidrio u Buenos Ajresu…
Iako nisu znali ni reč španskog jezika, u velikom gradu su nekako pronašli vinara Jovu Šarića, komšiju iz Veličana, koji se tamo ranije doselio. Međutim, Jovo im se nije obradovao, zaposlio je samo rođaka Savu, ostalima nije kazao „ni ćuš magarci“. Ništa…
Poluizgubljena četvorka tri meseca je bazala od radilišta do radilišta oko Buenos Ajresa. Stevan Oro i Simo Nožica u tom bazanju nabasaše na izvesnog Antonija Fabijanija. Predstavivši se kao Italijan sa Rijeke i dobročinitelj – otpremio ih na sever Argentine – na gradnju željezničkog mosta u Ponta Iki kod Mendoze, posle su ih angažovali na gradnji električne centrale. Zarađivali su po pet peča dnevno (po 2,5 dolara), a Stevan se te 1902. razbolio od trbušnog tifusa – i ležao tačno 70 dana!
Onda su otputovali u Rozario. Dve godine nadomak tog, drugog po veličini argentinskog grada, obavljali su poljoprivredne poslove na imanjima Italijana đovanija i Splićanina Antuna Ivankovića, štedeći svaku peču, da bi potom zakupili 900 dunumazemlje od zemljoposednika Tomasa Redisanuma.
Simo se kasnije odvojio, a Stevan Oro uortačio sa Lazom Milićem i Petrom Miočem (rodom iz popovskog sela Dubljani), pa njih trojica pod arendu uzeše više od 1800 dunuma. „Kompanija“ je imala svoja kola, konje, kopačice, sijačice… Radilo se obimno, zarađivalo isto tako… Još 1914. pomišljali su da se vrate kući, ali izbi Prvi svetski rat, planovi o povratku padoše u vodu, ortaci nastaviše posao.
Majčina smrt
– Tata je – priča Risto Oro – slao pare svojim kući u Veličane. A Srpskoj vojsci na Solunskom frontu slao je i pare i kukuruz, preko Ante Trumbića i Pere Ivaniševića. Kad su mu 1917. iz Veličana pisali da mu je umrla majka, pismo je putovalo punih šest meseci – i išlo je preko Kine – te je za njenu smrt saznao tek u 1918, kada je bolovao tri meseca od upale pluća. čim se pridigao, poslao je novac da se majci podigne spomenik.
Tri godine kasnije Stevan Oro definitivno je okončao argentinsku odiseju. Vraćao se brodom prema đenovi, ali kao sasvim drugi čovek. Na odlasku je imao 21 godinu, na povratku 42… Na odlasku nije imao nijedne lične i putne isprave, nije znao da čita i piše, a sad zna mnogo tog: čita, piše, govori španski, služi se engleskim – a, nadasve, nosi je dosta novca u zlatu i dolarima. Razmišljao je da se nastani u Derventi, Loznici, Banji Koviljači, Beogradu ili Skoplju, a kad je ta mesta obišao, promenio je planove – podigao novu kuću i otvorio dućan u veličanskom (zavičajnom) zaseoku Buljkovcu, na polovini puta između Trebinja i LJubinja… I nakon svega dočekao je da vidi kako mu u Drugom svetskom ratu ustaše pljačkaju dućan i pale kuću… Nijedan od tih tridesetak dućana oko Popovog polja odavno više ne postoji.
– Pa, opet – zaključiće Stevanov sin Risto – moj tata s ovog sveta nije otišao tužan. Iz dva braka imao je četiri sina. Ilija je ove godine umro u Dubrovniku, trojica smo živi: Svetozar kao general JNA u penziji; Petar, pravnik u penziji (oba danas u Beogradu) i ja kao poljoprivredni tehničar u penziji – u Veličanima, u Buljkovcu. Tata je umro u 72. godini. Prvi je u Veličanima sahranjen u sanduku, do tad bi pokojnika umotavali u botanu i odnosili na merdevinama do rake. Sahranili smo ga 8. juna 1952, kod crkve Vidovice… I danas mi je milo što smo ga u večnu kuću tako opremili.
