Selo Vraneševci nalazi se u Virovitičko-podravskoj županiji i u sastavu je opštine Čađavica. Do rata su ga većinom naseljavali Srbi kojih je prema popisu iz 1991. godine bilo 69,9 procenata dok je sada mešovito. Selo datira od prve polovine 17. veka i bilo je naseljeno Srbima. Samo ime, pretpostavlja se, dobilo je po jednom kovaču čije prezime je bilo Vranješ i koji je bio njegov prvi stanovnik.
U novije vreme selo je bilo prepoznatljivo po proizvodnji lubenica, ali i po sportu. U Vraneševcu je postojao fudbalski klub koji se zvao „Partizan“ i koji je ostvarivao zapažene rezultate u rangu u kom se takmičio.
Tokom rata devedesetih, deo naroda je otišao u izbeglištvo zbog straha od ratnih sukoba, a deo je ostao. U jednom periodu stanovništvo je bilo u opadanju, a onda je naseljeno hrvatskim življem koje je naseljavalo obližnju pustaru i život u njemu se nastavio. Sada u Vraneševcima živi podjednak broj Hrvata i Srba koji žive u veoma dobrim odnosima, bez ikakvih međusobnih trzavica.
– Živimo zaista jednim skladnim životom, iako to nekom možda zvuči neverovatno. Ne dotičemo se politike i nemamo međusobnih problema. Posećujemo jedni druge za slave i druge praznike i mislim da taj narod ovde živi životom na kom im mnogi mogu pozavideti – priča Zlato Uglješić koji je u selu veoma cenjen domaćin.
Uglješić i njegova porodica bave se proizvodnjom mleka. Pre rata radio je u jednom preduzeću, a kada je rat započeo vratio se radu na zemlji od čega i danas živi.
– Imao sam negde oko 20 jutara zemlje na kojoj sam počeo proizvodnju povrća. Proizvodili smo papriku i to nam je bila polazna tačka, a kada je ovde došlo do raspada PIK-a zemlja je podeljena i tako sam i ja došao do određene površine na kojoj sam započeo ozbiljniju proizvodnju, i ratarsku i stočarsku. Sada obrađujem otprilike 160 hektara zemlje. Stariji sin drži porodično poljoprivredno gazdinstvo, a ja se vodim kao obrtnik – objašnjava Uglješić.
Proizvodnja je mešovita. Soja, kukuruz i pšenica su, uz detelinu i lucernu, njihova vlastita delatnost od koje jedan deo proizvedenog zadržavaju za sebe radi prehrane stoke.
Bazirani na proizvodnju mleka
U dvorište Uglješića svaki drugi dan dolazi kamion mlekare Dukat da od njih preuzme oko 1.200 litara mleka, ali mleko nije jedino što ovi vredni domaćini rade.
– Imamo i junadi koja su za tov i nešto junica za podmladak koje se hrane na slobodi, ali i teladi, sveukupno oko 70 grla. Što se tiče otkupne cene mleka ne mogu da kažem da sam baš zadovoljan, ali ranije smo ga predavali privatnoj mlekari od koje nismo dobijali nikakvu pomoć ni u repromaterijalu, tako da sam prelaskom u Dukat zadovoljniji. Povećali smo proizvodnju, a i cena je veća i verujem da ćemo se u dogledno vreme još proširiti. Od toga živi cela naša porodica, sedam nas je tu zaposleno, a imamo i jednog zaposlenog koji nije član naše porodice – priča Zlato Uglješić.
Uglješići raspolažu svom potrebnom mehanizacijom u čijoj nabavci im je dosta pomogla i država. Preko IPARD programa ostvarili su povrat pedeset posto novca uloženog u nabavku mehanizacije koja je koštala 650.000 kuna.
– Kasnije je i sin konkurisao za mere za mlade poljoprivrednike i prošao je. To mu je bila dobra odskočna daska i dobar motiv za dalji rad, da se još više posveti poljoprivrednoj delatnosti. Inače je završio trgovačku školu, ali kada je seo za novi traktor i balirku rekao je da želi da se bavi samo zemljom, a ne da bude trgovac. Naravno, ja sam ga u tome podržao i nije mi žao – ističe Zlato.
Budućnost je na selu
Svoju budućnost većina mladih iz Vraneševaca, ali iz svih okolnih sela uglavnom vidi u odlasku u neku drugu zemlju ili u neki drugi deo Hrvatske, ali Nemanja Uglješić misli drugačije.
– Svoju i budućnost svoje dece vidim ovde. Mislim da se od poljoprivrede može dobro živeti ako se radi u sprezi sa opštinom i županijom. Nije lako, mora da se radi, ali u životu ništa ne dolazi samo od sebe i ne pada sa neba. Radni dan počinje u pola šest ujutro i traje do sedam ili osam sati uveče. Radi se u štali i u polju, sve što treba. Ranije sam radio u trgovini. Počeo sam u jednoj robnoj kući gde sam išao na praksu i tu nastavio da radim, a radio sam još i kod dva privatnika. Nakon odslužene vojske shvatio sam da to nije ono što želim da radim i da od toga nema mnogo vajde. Otvorio sam svoj OPG, oženio se i eto – kaže Nemanja uz šaljivu opasku da su njegova i bratova žena za sada zadovoljne, a kako će biti kasnije to ne zna.
On i supruga imaju dva sina Novaka i Marka od četiri i dve godine. Nemanja je strastveni navijač Novaka Đokovića pa je i svojoj deci dao ime po dvojici braće Đoković.
– Nisam za to da se odavde ide, ali nemam pravo da bilo koga ubeđujem šta je za njega bolje. Svakako da je pitanje zašto bi neko ovde radio za tri ili četiri hiljade kuna ako u nekoj drugoj zemlji može da zaradi više. Nismo svi u istoj situaciji, neko mora da krene ni od čega, a ja i brat smo već treća generacija koja se bavi poljoprivredom i svake godine povećavamo proizvodnju pa se s pravom nadamo da će i naša deca, danas sutra nastaviti taj posao. Znate i sami kako je na selu, pustoš i devastacija su sve izraženiji i neko je jednostavno prinuđen da ode – zaključuje Nemanja i dodaje da se uz puno rada od zemlje može živeti, i zaraditi, pa čak otići i na more.
– Iako se bavimo stočarstvom, što je velika obaveza, svi smo prošle godine išli na more. Ove nismo išli jer je brat dobio sina, pa smo ostali da to proslavimo i bilo je više obaveza, ali to je nešto na šta čovek ne može da utiče.
Na Nemanjinu priču nadovezao se i njegov otac koji potvrđuje njegove reči da Vraneševci imaju dobru perspektivu, da u njemu ima dosta mladih i da je situacija mnogo bolja nego prijašnjih godina.
– Svake godine budu bar jedni svatovi, imamo i dvadesetoro dece uzrasta od jedne do 14 godina. Uzmemo li u obzir to da ovde ima sveukupno 150 stanovnika to je više nego dobro. Na primer, ja ovde imam trgovinu više zbog drugih ljudi nego zbog sebe jer i to je način da se ljudi zadrže. Kakvo je selo bez trgovine? Imamo svu infrastrukturu, vodu, plin, dobili smo i mrtvačnicu što retko koje pravoslavno selo u okruženju ima. Ove godine smo dobili i asfalt koji je sa 200 hiljada kuna sufinansiralo i Srpsko narodno veće, a opština je uložila oko 650 hiljada – ističe Zlato Uglješić.
U selu se radi i na prikupljanju projektne dokumentacije za izgradnju novog Doma kulture i naš domaćin veruje da će i to biti uspešno rešeno. Sve to je znatno poboljšalo uslove života u Vraneševcima što će bez sumnje uticati na budućnost ovog sela i pomoći njegovim meštanima, naročito onim mlađim, da svoj život nastave da grade tu gde su i rođeni.
The post Od zemlje može da se živi, ali treba mnogo i da se radi appeared first on srbi hr.
