Šta to ima 67-godišnji američki diplomata, pisac, editor, bankar, glavni arhitekta Dejtonskog mirovnog sporazuma, što drugi iz armije svetskih diplomata nemaju? Za razliku od brojnih stranih političara koji su prošli dolinom krvavog raspada Jugoslavije, a potom se udomili u profesorskim i savetodavnim foteljama, imena Ričarda čarlsa Alberta Holbruka koji je Balkanom protutnjao kao „buldožder“, gotovo svi se sećaju. Srbima se i dan danas diže kosa na glavi od ovog pregovaračkog asa koji se uvek pojavljuje u pet minuta do haosa, dok je za kosovske Albance taj isti čovek „anđeo spasitelj“ i uvek rado viđen gost u njihovoj „nezavisnoj državi“. Priče o tome kako su ga „dobro filovali novcem da bi zastupao ideju o nezavisnom Kosovu“, zasad ostaju u domenu spekulacija. Jedno je ipak sasvim sigurno: Holbruku je u „holbrukovanju“ ne samo sa Miloševićem i Šiptarima već i sa najnovijim haškim pritvorenikom dr Radovanom Karadžićem, kao važnom američkom spoljnopolitičkom igraču pomoglo i iskustvo čoveka sa Vol strita, biznismena koji je naučio da sklapa poslove gde su u igri veliki ulozi.
Holbruk je rođen je u porodici nemačkih Jevreja (izbegle 30-ih godina u SAD) u NJujorku. Završio je Braun univerzitet. Godine 1993. postavljen je za ambasadora SAD u Nemačkoj, gde se, kako se pričalo „potrudio“ da ga domaćini upamte. Goste u svojoj rezidenciji dočekao je sa fotografijom svog dede u uniformi iz Prvog svetskog rata. Kako je u intervjuu za „NJujork tajms“ objasnio, hteo je da nemačkim zvanicama simbolično pokaže šta su izgubili! Zna se da se tri puta ženio, a da je poslednja supruga Keti Marton, poreklom Mađarica, u Srbiji zapamćena kao predsednica Komiteta za zaštitu novinara. Ima dva sina, od kojih jedan radi kao televizijski producent, dok se drugi bavi humanitarnim radom.
Diplomatsku karijeru započeo je još 1962. u delti Mekonga i američkoj ambasadi u Sajgonu; radio je u Beloj kući 1966. i 1967, u vreme predsednika Lindona DŽonsona: bio je član američke delegacije na mirovnim pregovorima o Vijetnamu u Parizu: šef mirovnih snaga u Maroku od 1970. do 1972: višegodišnji urednik uticajnog časopisa „Foreign Policdž“: pomoćnik državnog sekretara za istočnu Aziju i Pacifik: ambasador u Nemačkoj 1993. i 1994. Sa mesta pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Kanadu oblikovao je dejtonski proces.
U to vreme je usavršio „skalpel“ koji je tako uspešno koristio na Miloševiću. Sklapanje Dejtonskog sporazuma 1995. vinulo ga je u zvezde američke diplomatije. Uspeh je bio povod i za nominaciju za Nobelovu nagradu.
Iz tog vremena datiraju priče o njegovom prisnom odnosu sa Miloševićem: da su jedan drugog oslovljavali samo imenom, da su u Dejtonu u popodnevnim satima ispijali brendi, satima se šetali oko baze u Ohaju, da ga je Milošević ugostio u bivšem Titovom lovištu, gde su ručali i pili čak 11 sati… Pariski „Figaro“ je posle Dejtona, citirajući neimenovanog francuskog diplomatu, o Holbruku napisao i ovo:“On laska, on laže, on ponižava; on je neka vrsta brutalnog i šizofrenog Mazarena“, a oni koji prate američku političku scenu, pa čak i kolege iz njegove stranke, smatraju ga „arogantnim čovekom koji gleda samo svoj interes“.
Sklopivši sa Miloševićem sporazum o Kosovu posle maratonskih pregovora u oktobru 1998. Holbruk je otvorio put za Rambuje. Tamo je otišla Medlin Olbrajt i zaigrala s Miloševićem partiju pokera na kartu: mi dobijamo sve, vi ništa. Milošević je poručio – malo morgen. Na scenu ponovo stiže Holbruk kao specijalni izaslanik Bele kuće, jer Amerika razgovara, pregovara i sklapa sporazume čak i sa crnim đavolom ako je to u tom času korisno. A Holbruk je čovek koji zna kako se sklapa dil: pored toga što pretiš, moraš nešto i da daš.
Holbruk je ponovo među Srbima. Ovih dana iz sveg glasa pokušava da demantuje „dil“ sa bivšim liderom bosanskih Srba. To što je još pre dve godine u intervjuu „Pari maču“ tadašnja haška tužiteljka Karla del Ponte nagovestila „da je Holbruk u stvari glavni jatak Karadžića“, a njena bivša portparolka Florans Artman „da Zapad nikad nije ni hteo da uhapsi Karadžića i Mladića i da je Holbruk bio glavni tvorac te strategije“, kao da ga ne uznemirava. Ako ne uspe u negiranju da je „holbrukovao“ i sa Radovanom, krivicu uvek može da svali na haškog optuženika, i da se do daljeg posveti zarađivanju još nekog miliona dolara. Pa se posle neko još pita šta to Holbruk ima a drugi nemaju.
