Film „Ukradeno Kosovo“, uglednog češkog dokumentariste Vaclava Dvoržaka, posle dužeg držanja u bunkeru vodeće češke TV kuće – zbog navodne pristrasnosti u korist kosovskih Srba – pod pritiskom domaće javnosti, pre neki dan je ugledao svetlo TV ekrana.
Cena ove „TV velikodušnosti“ trebalo je da bude pogubna za autora, jer je redakcijski kolegijum smislio da odmah posle „Ukradenog Kosova“, prikaže jedan iz serije onih dokumentaraca koji dosledno brane „opravdane zahteve“ kosovskih Albanaca. Završni udarac „prosrpskom autoru“ trebalo je da zadaju eksperti za Balkan koji su pozvani kao gosti u studio.
Za Srbe nema povratka
Na primedbu TV voditelja da su sa Kosova proganjani ne samo Srbi već i mnogi Albanci, o čemu u Dvoržakovom filmu nema „ni reči“ Dinstbir je odgovorio:
„Da, ali su se oni vratili posle tri nedelje, a 300.000 prognanih Srba još živi u izbegličkim logorima u centralnoj Srbiji. Ne mogu da se vrate jer su im kuće spaljene ili su u njih uselili Albanci. Da ne govorimo o strahu za vlastite živote“.
Međutim, izabrani francuski film je ostavio bled utisak jer su u njemu dominirali opšti stavovi o potrebi kompenzacije „napaćenim Albancima“ sa Kosova. Još za vreme emitovanja „kontrafilma“ redakciji su počeli da se javljaju gledaoci potreseni mučnim scenama srpskog stradanja iz Dvoržakovog filma. Oni su pitali kako je moguće da su se zločini u vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. i zverstva zabeležena u divljačkom napadu na Srbe marta 2004. na Kosovu toliko dugo čuvana od očiju javnosti.
Reakcije gledalaca nisu omele redakciju da odmah emituje snimak „saslušanja“ autora Dvoržaka, zabeležen negde na ulici, jer „bunkerisanog“ stvaraoca ni u trenutku emitovanja njegovog dela nisu hteli da puste u studio. Pitanja „osumnjičenom“ Dvoržaku počela su da pljušte iz usta mlade novinarke.
Mučni detalj
Treba pomenuti jednu sekvencu iz Dvoržakovog filma u kojoj međunarodni istražitelji saslušavaju zarobljenog vojnika OVK. Na pitanje da li je i on silovao srpske žene odgovorio je „Da, jesam“.
• Koliko?
– Samo jednu.
• Koliko je imala godina?
– Imala je 15 godina!
• Šta se desilo posle toga, da li te je komandir kaznio?
– Ne, on mi je naredio da joj odsečem uši i ubijem je. Ja sam to učinio!
Nakon ove mučne priče šokirani učesnici „porote“ izgubili su volju da dalje pretresaju uzroke jednostranosti spornog prosrpskog filma.
• Zašto u vašem filmu prikazujete samo srpsko stradanje, a da ni u jednoj sceni ne dajete reč onima koje za to stradanje optužujete?, pitala je ona.
Dvoržak je, odgovorio kontrapitanjem: „Da li ste vi ikada videli neki film o holokaustu u kojem autori intervjuišu dželate jevrejskih žrtava?“
Odgovora nije bilo već je, kao đak naučenu lekciju, novinarska pripravnica, nastavila da čita ostala, napisana joj, pitanja.
• Zašto u svom filmu bombardovanje Jugoslavije nazivate agresijom?
– Zato što je svaka oružana akcija, bez odobrenja UN, po međunarodnom pravu, agresivni čin. Ova je, kao što znate bila surova, da surovija i agresivnija nije mogla biti. Vođena je pod ciničnim motom „humanitarnog bombardovanja“. Videli ste, scene tih „humanitarno“ spaljenih i raskomadanih tela, među njima je bilo mnogo žena i dece!
Zbunjena reporterka je predala mikrofon TV studiju, gde je uz niz eksperata i „eksperata“ sedeo istinski ekspert za kosovsku problematiku, bivši izveštač UN za SFRJ i prvi šef postrevolucionarne čehoslovačke diplomatije Jirži Dinstbir.
Voditelj emisije Jan Železni obratio se, očekujući podršku, upravo njemu, da govori o kosovskom pitanju.
– Da li vi, kao poznavalac kosovskih prilika sa lica mesta, smatrate da je film „Ukradeno Kosovo“ jednostran, jer zastupa samo srpsku stranu?
– Naravno da je taj film jednostran – odgovorio je Dinstbir i nastavio: – Ovo jeste film o srpskom stradanju. To je nesumnjivo i nije se mogao očekivati neki balans ili „pravo“ da se čuje i druga strana. Posle gomile zapadnih filmova napravljenih u poslednjih desetak godina u kojima se, gotovo isključivo, govori o „opravdanim“ kosovsko-albanskim zahtevima Dvoržak bi sada radi balansa, na kojem insistirate, morao napraviti još desetine ovakvih „prosrpskih filmova“ o patnjama i progonima nealbanskog stanovništva da bi se stvar, u srpsku korist, u svetskoj javnosti, izbalansirala.
