Kad bi se beležila stradanja u „senci oluje“, bila bi to najveća antiratna knjiga na svetu
U hrvatsko-zločinačkom ratnom pohodu „Oluja“ i svim posledicama „oluje“ stradalo je desetine hiljada Srba iz Krajine. Jedni Krajišnici su umirali od hrvatskog metka, gelera, vatre, dima i mržnje tamo u rodnoj Krajini i u dugim izbegličkim kolonama u leto 1995.godine, a drugi su umirali ovamo, u Srbiji i kojekuda po svetu. Umirali su od one teške bolesti od koje se dugo, dugo boluje i koja najviše napada one koji su bili zaljubljeni u svoju zemlju, svoj kamen i svoj prag.
Oni su umirali od bolesti koja se, prevedena na njihov jezik – „večita želja za rodnim krajem“.
O njima, o Krajišnicima koji su daleko od rodne grude bolovali i umirali, i još uvek boluju i umiru tamo negde daleko od mora i njihove Krajine – malo se danas i zna, i piše i govori. Oni su, jednostavno, otišli, pa i danas odlaze tiho, gotovo nečujno. Negde, u nekom izbegličkom budžaku u Srbiji, ili nekom podrumu u Nemačkoj, spakuju u srce sve one uspomene, sve one izgubljene krajolike, sve one masline, vinograde, bačve i pesme, sve one izgubjene nade da će ih majka Srbija skućiti i malo usrećiti, sve one nade da će još jednom kročiti na rodni prag, uz to napišu poslednje pismo i, jednostavno – odu.
Kad bi se negde, neko, u gladi za istinom, naoružao voljom i strpljenjem i krenuo da beleži sudbine svih onih neznanih Krajišnika koji su stradali u „senci oluje“, bila bi to najveća antiratna knjiga na svetu. Kad bi neko zapisao kako su neki obični Krajišnici, bez velike diplome i
Kad bi neko samo zapisao šta su sve poslednjih pet godina svog života preživeli Ranko i Nada Krajinović iz Otočca: „oluja“ ih, zajedno sa decom Nikolinom (13), Milovanom (12) i Savom (8) dovela u jednu sobicu drvene izbegličke barake na brdu Zabučje iznad Užica. Tu su skoro pet godina, i po noći i po danu pokušavali da deci omoguće kap detinjstva i pokušavali da zaborave rodni dom i vinograde… Ali, nisu uspeli! U razmaku od mesec dana, najpre Ranko, a potom i Nada, umrli su u užičkoj bolnici. Ubila ih je, kako rekoše i lekari i njihovi prijatelji sa Zabučja, nepresahla ljubav prema Krajini. Nikolina, Savo i Milovan su ostali sami. Sami na svetu.
Kad bi neko zapisao celu priču o dva groblja u okolini Užica. O grobljima na kojima nema mnogo spomenika, samo krstače na kojima su ispisana imena umrlih i njihove godine rođenja i smrti. To su Krajišnici. To su ljudi koji su umirali tiho, daleko od kuće, daleko od dece, od unuka, pa i daleko od one Srbije kakvu su očekivali da će sresti na kraju puta zvanog „oluja“.
O njima treba govoriti. I njih se treba sećati. I o njima treba pisati kao o žrtvama na Balkanu. Žrtvama i „oluje“, žrtvama u „senci oluje“.
Ličanin, Bogdan Karas umro je u paklu izbegličkog centra Šljivovica podno zlatiborskog raja. NJegov drug iz Like i centra jednom je, gore u Šljivovici, presreo reportera „Vesti“ i zamolio ga: „Ajde, napiši kako je umro Bogdan Karas, čovek koji je četiri godine nosio pušku i branio zemlju, a onda, ovde, u ovoj prokletinji, umro kao pas! Napiši da je Bogan jednog dana otišao u užičku bolnicu, gde su mu rekli da nabavi neke injekcije i da potom dođe na odeljenje. Bogdan nije imao sto dinara, a na odeljenju nisu imali razumevanja za to. Moj Bogdan se vratio ovde i sutradan umro! Umro je zbog sto dinara, a borio se za državu!“
Kad bi neko jednom napisao knjigu o tome koliko je u „oluji“ i posle „oluje“ umrlo Srba koji u životu ni mrava nisu zgazili…
Bila bi to najveća optužnica na svetu.
