Ovih dana je Žiri za dodelu priznanja Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice odlučio o laureatima tog priznanja, a koje se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti. Među dobitnicima Zlatne značke je i naša sugrađanka gospođa Svetlana Ilić Marček, nastavnik u Dopunskoj školi na srpskom jeziku u kantonu Sent Galen koja je svojim nesebičnim i predanim radom sa decom doprinela širenju kulture na ovim prostorima. Gospođa Ilić je došla u Švajcarsku 2002. godine od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije i kao dugogodišnji radnik u prosveti očekivala uobičajeni vaspitno- obrazovni rad. Međutim…
«Moj ulazak u učionicu», seća se ona, «bio je kao i mnogo puta do tada: siguran, pun entuzijazma i poleta jer se tim poslom bavim dugi niz godina, ali avaj! Zatičem podrumsku prostoriju, u kojoj je okačena stara, crna, izgrebana tabla, bez krede, deca pospana koja skoro da i ne razumeju šta pričam… Ops! Šta sada? Gde sam ja? Na ovo me niko nije upozorio kada sam kretala!
Svoju prethodnicu pitam dokle je stigla sa realizacijom Nas. plana… Ona me pogleda i kaže: Kakvog plana?
U momentu shvatam svu težinu i obim zadatka pred kojim sam se našla. Ovde u centru Zapada, u multikulturalnoj sredini kakva je Švajcarska gde preti potpuna asimilacija srpskog naroda, ja sam ponovo na početku, jer skoro sve što sam naučila do tada pada u vodu…U jednom odeljenju imam osam razreda, osam nivoa i po godištu i po znanju… Nema udžbenika, nema nastavnih sredstava, ničeg nema osim nekolicine dece, njihovih roditelja i mene.
To je bio moj početak ovde… Početak mog misionarskog rada ovde… Misionarskog , jer svaki drugi naziv nije adekvatan.
Počinjem od izrade programa . Razmišljam šta je to važno za mlado, srpsko biće koje odrasta ovde. Kako ojačati i negovati nacionalnu svest u duhu pravoslavlja, a ostati otvoren za sve kulture koje se ovde neguju uz puno ljubavi i poštovanja za iste. Upravo imajući stalno to u mislima, izrađujem program u kojem bi se jačao kulturni identitet proučavanjem najvrednijih dela kulturne baštine, upoznavanjem sa tradicijom, običajima , negovanjem ljubavi prema otadžbini, zavičaju… Program gotov, ali šta dalje? Deca pospana, nezainteresovana za nastavu, dolaze zbog roditelja jer je to njima važno…ona su mala i još ne shvataju važnost maternjeg jezika.
I nalazim rešenje: srpski jezik pretvaram u zabavu, istoriju u sagu za pred spavanje, budim deci maštu, kroz pesmu, glumu, pozivam na igru.
Broj dece se „penje“ sa 30 na preko stotinu. Deca koja završavaju osmi razred i dalje dolaze na nastavu, pitaju šta još mogu da nauče….Roditelji lagano prepoznaju značaj škole i mog rada. U njemu vide vrednost te me podržavaju u naporima da uspem u ostvarenju vizije . Sa svakim realizovanim poduhvatom i njima biva jasnije šta pokušavam…
Shvatam da je za sve to malo tri školska časa nedeljno te počinje sa radom dramska radionica «Vilino sito»… nemamo novca, ali imamo volju. Prva predstava je Život Rastka Nemanjića . Nemamo kostime .Sedim noćima i šijem mantije, prinčevu odeću, haljinu princeze Ane, odeću Nemanjinu, kostime za vojnike…da sve bude autentično. Da deci bude jasno kako je sve to izgledalo…Predstava je bila veličanstvena…
Pokrećemo humanitarnu akciju za napuštenu decu u Zvečanskoj, jer to je suština Svetosavlja- samilost. Deca uče, razumeju, ponosna su na reč Svetosavlje.. To je i bio cilj… Uznegovati i održati veru u smisao dobrote i pravde, jer time mi Srbi čvršće i bolje uspevamo da verujemo koliko u sebe, toliko i u naše mesto u svetu.
Druga predstava «Božićni običaji kod Srba»- takođe sve rekvizite izrađujem sama… zatim slede «Priče iz Merlinovog zamka»- fenomenalna predstava na koju smo pozvali sva ministarstva , ambasade, konzulate- niko nam nije došao… Kada se pojavio tekst u novinama poželeli su da nas vide i u drugim krajevima Švajcarske, dobili smo pozive iz Srbije. Problem je samo novac. Izrađujem projekat, konkurišemo u MZD, ali nismo prošli, pare odlaze na druga mesta, – ne znamo zašto? Mi smo i dalje ostavljeni da se dovijamo kako znamo.
Ubrzo organizujemo Nagradni konkurs u literarnom i likovnom stvaralaštvu u kojem prvoplasirani dobijaju nagrade, najčešće knjige, a i za kraj godine obezbeđujemo knjige za maturante. Ove godine je bila proslava mature veličanstvena jer to je bio i sustret svih svršenih maturanata ranijih godina…Skupilo se tridesetak mladih ljudi koji su se cele večeri družili. Bilo je puno srce i meni a i njihovim roditeljima …Na taj način zaboravljamo da nas niko ne primećuje…
Zatim Kanton Sent Galen finansira otvaranje biblioteka na 14 jezika tu je naravno i naša. Svake godine donesem između 300 i 400 knjiga iz Srbija, ali još nikada ni jednu nismo dobili na poklon… Slobodan Stanišić je poklonio dvadesetak knjiga, ali ni jedno ministarstvo ili neka organizacija to nije do sada učinila. A ja prosto mislim, da grad u kojem mogu da pročitam knjigu na svom maternjem jeziku, ne mogu da osećam stranim gradom, i da bi svi u Srbiji koji su zaduženi za očuvanje jezika u dijaspori, morali o ovome što pričam da razmisle…jer danas kada je nas ćirilični koren toliko ugrožen, mi bismo se morali svakodnevno buditi sa mišlju kako da ga zaštitimo i dokažemo da je naš jezik naše pravo koje svaki drugi narod u svetu podrazumeva kao neotuđivo i sveto…
U Frajhand biblioteci su realizovani mnogi naši projekti: dolazak poznatih pisaca da decu, poput Slobodana Stanišića, Dejana Aleksića i pre dva meseca Lj. Ršumovića . To je za naš narod ovde nezaboravan doživljaj.
Sada u saradnji sa Prirodnjačkim muzejom organizujem emitovanje našeg dok. Filma: «Svet koji nestaje»- neverovatna priča o prijateljstvu dva potpuno različita bića- lanetu i prasetu, zatim Festival dečje pesme i niz drugih manifestacija kojima se ugled naše nacije i te kako popravlja. Inače, jednom nedeljno provodim vreme sa decom u biblioteci, gde se družimo sa našim pesnicima, pričama i princezama…
Želja mi je bila , takođe da dođe jedna grupa mladih ljudi, studenata Akademije SPC, etnologije i muzikologije, koja bi našoj deci približila našu kulturu, balkanske tradicionalne instrumente i muziku, zatim ikonopisanje, mozaik, kaligrafiju, a kroz otvaranje dvonedeljnih radionica pri biblioteci u koje bi dolazili svi oni koji bi radionicu prepoznali kao mesto zabave i susreta različitih generacija verskih, nacionalnih , pripadnosti i kulturoloških nasleđa. Taj program bi svojim sadržajima privlačio sve ljude koji su otvoreni i zainteresovani za upoznavanje svoje i tuđih kultura, zabavu, igru, edukaciju …naravno ako neko bude imao sluha za potrebu otvaranja tih radionica.
Takođe svake godine organizujemo proslavu Savindana i uvek kako Svetosavlje i nalaže, organizujemo humanitarnu akciju za najugroženije u Srbiji. Ove godine je to bila pomoć deci na Kosovu i Metohiji. Sama misao koju delimo sa nekim je važna i mi na ovaj način to i pokazujemo.
Bilo je još niz akcija i manifestacija .Ne mogu se ni setiti svih ..Možda još samo da spomenem ekskurzije na koje svake godine idu naši đaci, ovde i u Srbiji. Novcem koji se sakupi radom roditelja, organizuju se ekskurzije u Srbiju. Posetili smo Muzej Nikole Tesle, Dositejev i Vukov, Kalemegdan, Vojni muzej, Skupštinu, Dvor Karađorđevića, Mokru goru i Drvengrad i još mnogo toga. Ponosni smo…
Da se vratim nagradi! Drago mi je da je eto, neko primetio naš rad i trud. Pretpostavljam da je inicijator bio Ršum, bio je zadivljen našim entuzijazmom i radom. Inače ovu nagradu doživljavam kao zajedničku nagradu meni, mojim učenicima kao i njihovim roditeljima, jer samo uz njihovo razumevanje i pomoć mogu u svim ovim naporima da istrajem. Jer vremena su teška, malo je razumevanja, tolerancije, ljubavi među ljudima…. A mi odolevamo i pokazujemo potpuno suprotnu sliku. Posebno kada neko pokušava da nam potkopa poverenje, da unese svađu. Takvi brzo odu iz škole, sami primete da im nije tu mesto . To naše razumevanje je stvar odluke da uspemo, stvar naše strategije …
Ovih dana raduju se sa mnom , srećni da neko primećuje naš rad. Još kada bi neko došao iz MZD ili MPR Srbije da ih obiđe i da podršku postizali bi i mnogo više. Ovako nam ostaju sve aktivnosti zatvorene i niko i ne zna šta se sve ovde dešava.
Kako moj kolega reče «Bolje je u akciji sagoreti, nego u mirovanju nestajati» pa makar to ostalo i neprimećeno od strane ostalih… Dovoljno je da deca osećaju da tako lakše rastu.
Ili kako Ršum reče: «Vestalka, koja čuva vatru srpskog jezika u Švajcarskoj» završava ovu ispovest rečima vladike Nikolaja Velimirovića:
Smatraj svaki dan
Kao jedan ceo
otpočet i završen život.
Odživi ga kao celinu
a ne kao deo.
Nek se svaki tvoj dan
odroni od tebe
kao jedan čovek s kojim ćeš želeti
da se opet sastaneš kao s prijateljem
i da ga bez stida pokažeš vasioni.
