U ovom trenutku uverljivost američke političke retorike u svetskom javnom mnjenju otprilike je analogna ubedljivosti koju je Miloševićeva priča imala u Srbiji sredinom devedesetih godina
Da li iko veruje da američki antiraketni štit u Poljskoj i češkoj nije uperen protiv Rusije, nego je namenjen otklanjanju, eventualne, nuklearne pretnje od strane Severne Koreje, Al Kaide i talibana? Da li je zaista neko verovao da priznanje nezavisnosti Kosova neće poslužiti kao presedan, odnosno podstrek i okidač za niz sličnih poteza širom sveta? Da li zbilja iko misli da je Mihail Sakašvili inokosno doneo odluku o napadu na Južnu Osetiju i da je sasvim slučajno za taj napad izabran baš dan otvaranja olimpijade u Pekingu? Da li u projektovanom širenju NATO-a na Ukrajinu i Gruziju iko vidi želju za širenjem demokratije na istok, a ne, na primer, privođenje kraju procesa „zaokruživanja Rusije“ i pokušaj uspostavljanja kontrole nad naftnim i gasnim putevima iz kaspijskog regiona i Srednjeg istoka?
Ne, niko normalan, prosečno inteligentan i minimalno obavešten ne veruje ni u jednu od navedenih aktuelnih mantri zvanične američke politike. I tvrdim da to neće ozbiljno tvrditi čak i oni kojima se ne dopadaju implikacije koje manje-više direktno slede iz gornjih pitanja. Jedino će, možda, pokušati malo da relativizuju zaključke, kažu kako je to „sve politika“ i, eventualno, ukazivati na slične postupke, retoriku i nedoslednost na drugim stranama.
I zaista, manipulacija, laž i prevara sastavni su deo politike otkad je sveta i veka. No, ne zaboravimo da moderna liberalna demokratija već više od dva veka obećava promenu takvog stanja, i povremeno je izgledalo kao da tu promenu zbilja i nosi. Ali danas se možda jasnije nego pre nekoliko decenija vidi da moderno doba, ekspanzija javnosti i pojava najrazličitijih sredstava masovnih komunikacija ne samo da u tom pogledu nisu ništa suštinski promenili nego su politici sile i laži samo nadenuli lepša imena („spinovanje“, „propaganda“ i „politički marketing“) i pružili joj nove, doskora neslućene tehnološke mogućnosti. Ipak, kada se pređe neka kritična masa u pogledu količine laži manipulacija postane besmislena i izokreće se u svoju suprotnost. Otprilike kao miloševićevska TV propaganda kojoj pred kraj više niko nije verovao čak ni onda kada je govorila istinu. I premda znam da će to zvučati jeretički, rekao bih da je u ovom trenutku uverljivost američke političke retorike u svetskom javnom mnjenju otprilike analogna ubedljivosti koju je Miloševićeva priča imala u Srbiji sredinom devedesetih godina. Drugim rečima, u nju se veruje još samo iz gluposti, inercije ili interesa.
Na goloj laži i obmani se teško može voditi stabilna politika. čak i ozloglašeni Makijaveli u svojim uputstvima vladaru o tome kako da dođe i opstane na vlasti veli da je poželjno da deluje kao da je pravedan i pošten – bez obzira na to što nije neophodno da zaista i bude takav. Ali današnji vladari, kako globalni, tako i većina ovih lokalnih, Makijavelija su davno prevazišli. Naime, oni kao da se više ne trude čak ni da deluju pravedno i pošteno. I to teško da može dugoročno proći bez ikakvih posledica.
No, nije li ovo moje uverenje samo humanistički recidiv (pogrešnog!?) staromodnog vaspitanja i sumnjivog drevnog nauka da je „pravda jača nego sila“, da se zločin i laž ne isplate i da će počinioce loših dela, pre ili kasnije, stići zaslužena kazna na ovom ili onom svetu? Naravno da to deluje naivno, pogotovo danas i pogotovo kada se formuliše u ovako arhaičnom obliku. Ali stvar je ipak malo konkretnija od obične utopije i opipljivija od pukog humanističkog optimizma.
Možda se današnja Srbija tu čini kao neki izuzetak, ali, ozbiljno govoreći, sem u nekoj mračnoj orvelovskoj antiutopiji, laž i bahatost uvek, pre ili kasnije, izazivaju pobunu, otpor i reakciju. Tako je sistematsko potcenjivanje i ponižavanje postsovjetske Rusije od strane Zapada dovelo na kraju do uspostavljanja vlasti koju čine ljudi kojima je, kako je to pre nekoliko godina formulisao jedan lucidni (zapadni) posmatrač, „ipak više stalo do države nego do ličnog bogatstva“. I upravo dovodi do neke vrste otrežnjenja svetskog javnog mnjenja. Šta bi Zapad sada dao za to da u Kremlju vidi bar nekog nalik Jeljcinu – ili makar Mihailu Gorbačovu?! I neće biti da razlog tog žala leži u „ugrožavanju demokratije“ od strane aktuelnog ruskog rukovodstva. Teško da je Jeljcin, po bilo kom kriterijumu gledano, bio veći demokrata od Medvedeva i Putina. Ali nije ugrožavao planetarnu supremaciju SAD i nije ništa preduzimao da spreči sveopštu pljačku i arčenje ruskih prirodnih bogatstava.
Demokratija, sa navodnicima i bez njih, bila je decenijama moćno oružje u rukama SAD i možda jedan od dva-tri odlučujuća faktora koji su doprineli pobedi Zapada u hladnom ratu. I zato je habanje i kompromitacija samog pojma demokratije u rukama – naročito – dve poslednje američke administracije (odnosno ogoljeno svođenje „demokratije“ na ono što su „interesi Amerike“) i planetarno gubljenje poverenja u „moralno liderstvo SAD“ daleko veći i potencijalno pogubniji neuspeh Sjedinjenih Država nego vojni ili politički poraz nekog njihovog satelita, ili privremeni gubitak nekog kavkaskog ili balkanskog uporišta. Pametniji među američkim stratezima to već danas uviđaju.
Dobro, ali gde smo mi, odnosno, gde je Srbija u čitavoj ovoj priči? Zasada nigde. Ali ne zato što, kao što kažu cinici, „za razliku od Rusa, mi nemamo atomsku bombu“, već zato što još uvek čekamo na političku garnituru koja će više voleti otadžbinu nego pare i vlast.
