đorđe Petrović, poznatiji pod nadimkom Crni đorđe ili Karađorđe, rodonačelnik je i osnivač dinastije Karađorđevića. Istoričari nisu uspeli da utvrde kad je đorđe rođen, ali su došli do uverenja da je ugledao svet, najverovatnije, 14. novembra 1762. godine u Viševcu. Ime svetitelja čije je ime poneo nagoveštavalo je da će đorđev život biti mučenički. Malo pouzdanih podataka imamo o njegovom životu pre Ustanka, zato su mnogi događaji pretočeni u legendu ili su obavijeni tamom. Njegovi roditelji bili su Petar i Marica Živković iz Masloševa. Brojna porodica Petrović živela je na tankoj imovini, pa se više puta preseljavala, a najduže je boravila u Zagorici. U Topoli se nastanila posle Kočine krajine.
U jesen 1785. ili u proleće 1786. đorđe se oženio Jelenom Jovanović iz Masloševa. Potom je, iz više razloga, bio prinuđen da beži s porodicom u Srem, gde su ostali do kraja poslednjeg austrijsko-turskog rata. Bekstvo u Austriju 1876, kao i ono iz 1813. godine, dva su najteža trenutka u Karađorđevom životu. U Sremu je ostao dve godine, dok se nije priključio austrijskoj vojsci u ratu protiv Turske (1788 – 1791). Kao dobrovoljac ratovao je u Mihaljevićevom frajkoru, pod komandom Radiča Petrovića. Teško je razlučiti kad je Karađorđe u ovom ratu nastupao kao frajkorac, a kad kao hajduk. Austrija ga je obdarila medaljom za hrabrost i dodelila podoficirski čin buljubaše. Osnovna odlika ovog rata je masovno učešće Srba u njemu. Iskustvo i pouke koje su tada stekli bili su im kasnije dragoceni. Karađorđe je obišao celu Srbiju, upoznao mnoge ljude u njoj i u austrijskoj vojsci i usavršio veštinu ratovanja.
Između Kočine krajine i Ustanka Karađorđe se dva puta odmetao u hajduke – pre dolaska Hadži Mustafa-paše za beogradskog vezira i u vreme dahija. Hajdučku slavu nije brzo stekao, možda i zato što je bio u četama slavnih harambaša Laze Dobrića i Stanoja Glavaša. Sam je, potom, izborio položaj harambaše, okupivši družinu od „preko stotine“ hajduka. Uspostavljanje samouprave u Beogradskom pašaluku za vezirovanja Hadži Mustafa-paše dopustilo je đorđu da se mane hajdučije, da uredi svoje imanje u Topoli i povremeno učestvuje u srpskim odredima protiv Pazvan-oglua (1796, 1798). U to doba on je stekao, za ondašnje prilike, prosečan imetak.
Dahijska strahovlada (1801 – 1804) odvojila ga je od ratarskih i trgovačkih poslova. Vratio se hajdučiji, u kojoj je, posle smrti Laze Dobrića (1803), bio najpoznatija ličnost uz Glavaša. Učešće u frajkoru i hajdučiji ostavilo je vidan trag na njegovu ličnost. Krug prijatelja tada stečen činio je njegovu užu okolinu u Ustanku. Memoaristi kazuju da Crni đorđe, kao hajduk i harambaša, nije bio na teret narodu, a služio mu je kao dobra zaštita.
Kad su dahije uspostavile kontrolu nad selom, podigavši u njemu han i smestivši subašu s handžijama kao neograničenim predstavnicima vlasti, turski zulum prešao je granicu izdrživosti. Srbi u Beogradskom pašaluku našli su se u stanju ropstva i ljudskog uniženja i patnje nezapamćene od pada pod Turke. Janičarski zulum nagnao ih je na okupljanje radi očuvanja poslednjih moralnih vrednosti i golog života. Karađorđe je usled hajdukovanja ili ubistva Turčina dopao tamnice iz koje su ga izvukli otkupom između Cveti i Uskrsa 1803. Od tada do izbijnja Ustanka on je retko noći kod kuće, boraveći u manastirima i šumama.
Dugogodišnje ropstvo i stradanje, posebno u vreme strahovlade dahija, ulili su u krv Srba veliki strah od turske sile i moći. Kad se „od zuluma poajduči desetina naroda“, započeta je radnja na dizanju Ustanka, u kojoj je zapaženu ulogu imao Karađorđe. On i pored toga nije bio najpoznatija ličnost u Beogradskom pašaluku uoči izbijanja Revolucije 1804. Tada nije obavljao nijednu samoupravnu dužnost, nije bio ni seoski knez, već je poznat kao hajdučki harambaša i buljubaša srpske vojske, i, što je posebno bitno, bio je jedan od retkih Srba koji je smeo dići ruku na Turčina. Ubistvom nekoliko muslimana postao je legendarna ličnost u očima šumadijske raje.
Buna je pripremana u Šumadiji i Kolubari. Organizatore su delimično podržavale spahije, jer su i njih ugrožavali dahije i čitlučenje. Kad su saznale za zaveru, dahije su izvršile pokolj najuglednijih Srba (tzv. „seča knezova“). Hajdučki oprezan, Karađorđe se izvukao iz napada Uzun-Memeda (5. februar 1804): „Tko će ljuta zmaja prevariti / Tko li njega spavaćiva naći“, pevao je Višnjić. Seča knezova je izazvala zabunu i pometnju. Prvi se trgao Crni đorđe, koji je uspeo da okupi odvažne sunarodnike na zboru u Orašcu na Sretenje, 2(14) februara 1804. Sabrani pobunjenici iz užeg dela Šumadije izabrali su Karađorđa Petrovića za svog predvodnika, pošto su se prethodno odrekli prava na izbor Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević. Karađorđev život i tok Ustanka u narednoj deceniji isprepleteni su istom sudbinom. Bit te sudbine čini ideja o prestanku pasivnog trpljenja turskih zuluma i vođenje aktivne borbe za slobodu i ljudsko dostojanstvo.
U skoro desetogodišnjoj borbi srpskih ustanika protiv ogromnog Turskog carstva (1804-1813), Karađorđe je bio prva ličnost. Njegova delatnost bila je najznačajnija i najplodonosnija 1804, a sasvim drugačija poslednje godine Ustanka. Prvih ustaničkih dana, kad je bila najpotrebnija, zapažena je njegova „neumorima dejatelnost“. Osim što se odlikovao u sakupljanju, organizovanju i hrabrenju posrnulih, on je zauzeo radikalan stav prema poturicama i kolebljivcima. Ugarak pod njihovom strejom, uz paljevinu hanova, označio je početak Srpske revolucije. „A kogod od Srba s nama u slogu ne krene, onakove silom terati, a protivnike u takom slučaju kao i Turke biti“, naređivao je vožd. Početni uspesi postignuti su zahvaljujući takvom držanju i podršci koju je dobio od hajdučkih četa.
Ustanici su se istovremeno organizovali i vodili borbe s dahijama, koji su imali tu prednost što su bili koncentrisani u utvrđenim gradovima. Borbe s dahijama vođene su s promenljivom srećom. Unutrašnjost Pašaluka bila je brzo oslobođena, s većim mestima kao što su Rudnik, Kragujevac, Požarevac… Uz pomoć sultanovog mirotvorca Bećir-paše, ustanici su pogubili dahije (6. avgusta), ali se mir više nije mogao uspostaviti. Neiskrenost ustanika iskazivana u odanosti Porti, što se očito ispoljavalo u vreme Bećir-pašine misije, i nova uzurpacija vlasti od Gušanac Alije, koja je trajala dve i po godine, dovela je ustanike u otvoren sukob s Portom. Više nije uspevala deviza ustanika da se bore protiv sultanovih uzurpatora, mada je Gušanac bio opasniji protivnik od dahija.
Protiv ustanika Turska je redovno slala svoju vojsku pod komandom rumelijskog i bosanskog vezira, kojima su se stalno pridruživale odmetničke vidinske čete Pazvan-oglua i njegovog naslednika. Svim tim napadima ustanici su uspešno odolevali, sa izuzetkom 1809. i 1813. godine. Prvu veliku pobedu izvojevali su ustanici na Ivankovcu avgusta 1805. nad Hafis-pašom. Vožd je učestvovao u završnim operacijama ove bitke, u osvajanju Karanovca i Smedereva. Te godine bile su oslobođene sve nahije Beogradskog pašaluka, a već naredne prešla je srpska vojska njegove granice.
Godine 1806. vožd i ustanici imali su najviše uspeha. Jezgro buduće srpske države već je bilo oformljeno, a putevi njegovog proširenja oslobođenjem srpskih oblasti jasno su se ocrtavali. Vožd je odneo najveću pobedu nad bosanskom vojskom na Mišaru (13. avgust) , ali nije stigao da učestvuje u drugoj značajnoj bici na Deligradu, u kojoj je poražena rumelijska vojska. On je komandovao vojskom koja je oslobađala Beograd i Šabac (kraj 1806. i početak 1807). Padom Užica (1807), turskih uporišta, izuzimajući Soko, više nije bilo u Srbiji. San o slobodi postao je stvarnost, a za to je bio izuzetno zaslužan vožd Karađorđe.
Izborom Karađorđa za vožda na Orašačkom zboru, Srbi su izveli prvi ozbiljan korak u organizaciji državne uprave. Padom naših zemalja pod Turke nestalo je srpske državnosti, vladara i dinastija. Vladarsko dostojanstvo, u bilo kom vidu, moglo se uspostaviti samo vaskrsom države. Ustanova vožda i državna zajednica izgrađivani su uporedo. Državnu zajednicu ustanika priznala je Porta tzv. Ičkovim mirom, a Rusija ulazeći s njima u savez protiv Turske. Karađorđe je, posle manjih nedoumica i lutanja, već proširio i učvrstio svoju vlast na celom oslobođenom prostoru. Zvanje vožda, nepoznato do tada u srpskoj istoriji, nije se ni odmah ni lako ustalilo. Karađorđeve titule i potpisi često su se menjali tokom ustanka – predvoditelj, komandant i vožd, uz dodavanje epiteta vrhovni. Nijednim pravnim aktom nije bila određena Karađorđeva dužnost. Koliko se lutalo vidi se po tome što je u jesen 1805. bio proglašen i za predsednika Saveta, pored Prote Matije. Ustavnim aktom iz 1808. godine „Sovjet narodni, svi komandanti, vojvode, knezovi i sav narod priznajemo Gospodara Karađorđa Petrovića i njegovo zakono potomstvo za prvog i verhovnog serbskog predvoditelja“. Nasledstvo, ali u zvanju vrhovnog vožda, priznato mu je i ustavnim aktom iz 1811. godine. On je tada ponovo proglašen za predsednika Saveta, koji je dobio prerogative vlade, ali se toga nije doslovno držao. Do tada su otpale titule komandanta i predvoditelja, a zadržalo se samo zvanje vožda. Karađorđe je s tim zvanjem vršio vojnu i civilnu vlast, iako taj pojam ima isključivo militarističko značenje. On nije hteo da prihvati zvanje kneza na šta su ga Rusi često nagovarali. Zbog ograničenog shvatanja vladalačke vlasti, neprekidnog ratovanja i neobavljanja nijedne samoupravne dužnosti u predustaničkom periodu, Karađorđe, iz zasad nepoznatih razloga, nije dopustio da se nad njim izvrši čin miropomazanja. Njegovo poimanje vladarske ličnosti i dužnosti bilo je jednostavno i neizgrađeno.
Pored vožda ustanička država imala je oformljene vrhovne i lokalne civilne i vojne organe vlasti. Neprekidno ratovanje davalo je prednost vojnim vlastima, pa se na osnovu toga sticao utisak da je ustanička država bila vojno organizovana. Vožd, komandanti i vojvode činili su vrh vojne hijerarhije, dok se ispod njih nalazila čitava lestvica nižih zvanja. Najviše odluke donosile su se na skupštinama najviših vojnih i civilnih narodnih predstavnika i Upravnog saveta. Vožd je na njihov rad znatno uticao. Od kraja 1805. godine postepeno je uspostavljeno više sudskih instanci, građanskih i crkvenih.
Tokom celog ustanka Karađorđe je imao kad jaču kad slabiju opoziciju. Ona se trudila da njegovu vlast ograniči i svede na prostor Šumadije. Njeno jezgro činili su komandanti, vojvode i znatniji knezovi iz zapadne i istočne Srbije i pojedinci iz Šumadije. U dva maha vožd je lomio opoziciju, i to uspešno. Nenadovići su bili potčinjeni do Mišarske bitke, a Milenko Stojković i Petar Dobrnjac su proterani 1811. U međuvremenu je ruski diplomatski predstavnik Rodofinikin kontrolisao i usmeravao njegov rad (1807-1809). Ustavnom reformom iz 1811. godine vožd je osigurao za sebe neograničenu vlast. Partikularizam vojvoda bio je suzbijen, a Karađorđe se učvrstio kao vođa ustanika i države. On je imao ispravnije shvatanje o državi, posebno o jedinstvu njene vlasti, od opozicionih komandanata i vojvoda.
Ruski uticaj na ustanike, samim tim i na vožda, pojačao se u vreme zajedničkog ratovanja protiv Turske (1807-1812). Uz rusku pomoć sasvim je oslobođena istočna Srbija, a na Štubiku i Malajnici (1807) razbili su tursku vojsku Karađorđe, Stojković i Isajev. Slobozijsko primirje omogućilo je ustanicima da provedu u relativnom miru 1808. Rat se obnovio 1809. godine s većom žestinom. Karađorđe je uspešno prodro u oblast stare Raške gde je naneo više poraza turskoj vojsci (Sjenica, Suvodol…) i uspostavio neposrednu vezu s Crnogorcima. Ova dobro smišljena i vešto izvedena ofanziva na tome se završila, jer je vožd bio prinuđen da se vrati na Moravu, posle poraza ustanika na Kamenici. Njegova nesumnjiva vojnička darovitost i odvažnost spasle su tada Srbiju od veće katastrofe. Sledeće dve godine nastavljeno je ratovanje zajedno s Rusima u Timočkoj krajini i kod Vidina. Vožd je još jednom morao da dočeka bosansku vojsku i porazi je do nogu u velikoj bici kod Loznice (1810).
Bukureški mir (1812) davao je Srbima izvesnu autonomiju, koju oni nisu hteli da prihvate jer se nije uklapala u njihove napore da stvore nezavisnu državu, što je bio ustanički osnovni cilj. Odbacivanje mira, loše vođenje pregovora s Turcima, neprihvatanje Karađorđevog plana za odbranu, nedovoljna motivisanost, nedostatak borbenog morala, slabo organizovanje odbrane, voždovo klonuće i velika iscrpenost dugogodišnjim ratovanjem oslabili su ustaničke snage. Nesrazmerno brojnija, bolje naoružana i sveža turska vojska ugušila je prvi ustanak (1813). Početkom oktobra vožd je prebegao u Austriju izneverivši sopstvenu i opšteustaničku misao da će pre poginuti nego dopustiti ponovno zavođenje ropstva. Između carstva nebeskog i austrijskog, on je, doduše pod pritiskom odabrao drugo. Na reci Savi rešavali se u dva trenutka sudbina Srbije i Srba. Karađorđe je prešao na drugu stranu reke i toga časa prestao je da bude vođ Srba. Miloš Obrenović, pak, došao je do reke i na njenoj obali doneo odluku da ostane i time preuzeo ulogu novog vožda.
Tragične su poslednje godine Karađorđeva života, od „plačevnog pozorja“ u Feneku do odsecanja glave u Radovanjskom lugu. To se jasno vidi po tome što je suzama često mio svoje lice, lice gorštaka s dubokim brazdama i borama, lice junaka kakvog od Miloša Obilića nije rodila srpska majka. U Austriji je bio interniran u Petrovaradinu i Gracu. Rusi su ga odatle izvukli sa brojnim ustanicima preselili u Besarabiju: Živeo je u Hotinu s porodicom, od ruske pomoći. Kad je propao njegov pokušaj da ubedi Aleksandra I, 1816. da uđe u rat s Turskom, on se približio grčkim heteristima. U njihove revolucionarne planove uleteo je neoprezno i bez tačnih saznanja o stanju u Srbiji. „To je ugašeni vulkan, spreman da bukne svakog časa“, ocenio je njegovo stanje tih dana ruski književnik Svinjin. Nameran da ponovo zapali Balkan, prešao je u Srbiju, gde je po naredbi vezira i kneza Miloša bio ubijen (25. jul 1817). Odrana glava ispunjena pamukom poslata je u Carigrad i podneta sultanu da se lično uveri da je to onaj koji „Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, /Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši“.
Ubistvo Karađorđa loše je uticalo na državni i politički život Srbije, posebno na odnose dveju dinastija, Karađorđevića i Obrenovića. Tada je započeta borba za istrebljenje jedne od dveju vladarskih kuća. Sud Alimpija Vasiljevića o ovom činu izgleda najrazumniji: „Učinjeno je jedno političko zločinstvo, da bi se izbegla jedna politička pogreška,“
Pojava vožda Karađorđevića označava epohu u istoriji srpskog naroda, i to onu uzvišenu epohu kada se deo Srba prenuo iz dubokog mrtvila i ropstva i pošao sopstvenim naporima da izbori slobodu i stvori državu. Srbi su najčešće delili svoju prošlost na period do Kosova i posle njega. Uz taj izuzetan događaj naše istorije stala je ravnopravno i Srpska revolucija 1804. Kamen na kom je podizana postavio je vožd Karađorđe.
Karađorđeva je zasluga što su se Srbi oslobodili velikog straha od Turaka i što su potom Turci strahovali od Srba. Raja se oslobodila feudalnih okova, ali zbog neprekidnog boravka na frontu nije u pravoj meri osetila blagodeti slobode. Jedan pravni akt iz 1805. završavao se usklikom – „I ovo se zove srpska sloboda!“ Oči svih Srba bile su okrenute prema Srbiji, a ona ne samo da je budila nadu, već je započela rad na njihovom oslobođenju.
Karađorđe je osobita pojava u srpskom narodu. Osim u iskazivanju junaštva, bio je u svemu skroman. Novosadskom magistratu pisao je: „Pomislite samo na koji način hrabri Servijanci sede na Vračaru, a ja siromašak među njima. – Vaš Petrović rođen Servijanac. „Prema stranim licima, diplomatima i državnicima, ispoljavao je nepotrebnu snishodljivost svojstvenu našem svetu. U odnosima sa stranim državama nije se najbolje snalazio, a nije mu ni bilo lako jer je celokupna srpska radnja bila u Napoleonovoj senci.
Na savremenike su voždova ličnost i starost ostavljali različite utiske. Raspon u procenjivanju njegovih godina dosezao je do dve decenije. To je zavisilo od njegovog raspoloženja, a ono se kretalo iz jedne u drugu krajnost, od depresije do spokojstva, od patnje do radosti. Postale su čuvene njegova strogost i pravdoljubivost – oca Petra žrtvovao je otečestvu (1786), a brata Marinka (1807) pravdi. Pokazavši se tragično odvažan prema svojima, on je živeo i uverenju da takav može biti i prema drugima, kao npr. prema knezu Teodosiju.
Oblačio se i hranio jednostavno, kao većina Šumadinaca. Samo je u piću preterivao. Propao je pokušaj Rodofinikina da ga odbije od rakije a privoli na čaj. U vreme Ustanka, kada su njegov život i sudbina Srbije bili isto, „nebo mu je bilo pokrivalo, zemlja postelja, bisage podglavlje, a ljubav k rodu krepitelni san“. Izrazito visok, snažna tela, malo povijen, tamne puti, bistrih očiju, ćutljivih usana i tanka glasa, deo su fizičkih osobina koje su zapazili savremenici. Izuzetno pokretljiv, on je peške i na svom doratu krstario Srbijom, nalazeći se uvek na prvom mestu.
Karađorđe je bio vojskovođa bez premca, ratovanje je postajalo njegova strast. Neizgrađenu političku doktrinu probijala je jaka nit državotvorca – vaskrsnika obnovljene Srbije. Kao takav on je usmerio herojskim putem tok srpske istorije. Iako je dražva Prvog ustanka propala, ostala je ideja vaskrsa državnosti, vraćeno je dostojanstvo narodu i „sladost slobode“, kao zaloga za pregnuće pokolenju Drugog ustanka. Stoga se bez preterivanja može reći da su bila veličanstvena njegova „djejanija časna“.
100 najznamenitijih Srba, Princip, Beograd
