Пише: Дарко Ристов Ђого
(аутор је професор Богословског факултета св. Василија Острошког у Фочи)
Ходам са Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи.
Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Напред. Сви смо изабрали да не идемо назад. И више нико тај смјер не може окренути. Литија нас води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње.
Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања, већ епског, таквог да се суштина живота кроз Крст и Вакрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступа назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај.
Бранила се вјековима земља од Турака, али је глава падала и од браће, а кругови крвне освете трајали су вјековима, док се поједина племена нијесу потпуно истражила.
Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Догађаји о Тројичиндану 1854, када је, у конацима Острога, кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић, а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе.
Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. Код народа у Црној Гори има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског). Али, неупитна је исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу.
Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и конформистички индолентним. Помалао је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али, идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења.
Ово догађање Цркве суштински је битно не само као повратак исконској Црној Гори, већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге.
Света Тајна је нешто што црногорска власт не разумије. А литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве.
Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које, него Тијело Христово. То је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче власти. И са насиљем и са индиферентношћу она би знала шта би. Са овим не зна.
„Јер не ратујемо против крви и меса, већ против духова таме у поднебесју.“
(одломак из текста „О убавој нам Црној Гори“, из новог броја магазина Печат)
Преузето СЕДМИЦА
