Sve do juna meseca Porta se nije ozbiljnije zabrinula za događaje u Srbiji. štaviše, njoj je sasvim odgovaralo da se uklone dahije kao uzurpatori redovne vlasti. Međutim, kada je u Carigrad stigla prva srpska delegacija, i kada su Austrija i Rusija preduzele prve diplomatske korake, sultan je shvatio da ne sme odugovlačiti rešavanje problema,internacionalizacija zapleta mogla je dovesti i do ozbiljnijih posledica. Zato je Porta poslala bosanskog vezira Bećir-pašu da stiša nemire, ukloni dahije i zavede redovnu upravu. Dolazak sulatanove vojske je uplašio dahije i naterao ih u beg Dunavom sve do Ada Kalea. Po pašinom naređenju, tamo ih je sustigao i posekao Milenko Stojković.
Međutim, Bećir-paša se nesvršena posla vratio u Bosnu. Niti su Srbi položili oružje i pustili sultanove činovnike u Beogradski pašaluk, niti je paša mogao ući u Beograd, u koji ga nije puštao vođa krdžalija Halil Gušanac. Svesni nemoći turskih vlasti Srbi se nisu pouzdali u obećanja, nego su rešili da nastave sa opsadom Beograda i da sa oružjem u rukama sačekaju pvoljnije, po mogućstvu strane garancije.
Ne čekajući skrštenih ruku ustanici su u septembru poslali prvu deputaciju u Petrovgrad. Srpski izaslanici Matija Nenadović, Jovan Protić i Petar Novaković čardaklija obratili su se za pomoć ministru inostranih dela knezu čartoriskom. Tada su po prvi put Srbi sasvim otvoreno zatražili autonomiju, poput one kakva su imala Jonska ostrva. Rusija je obećala podršku na Porti, a sa ustnicima je uspostavila stalni diplomatski kanal.
Krajem aprila 1805. godine sastala se nova skupština u Pećanima. Iz odluka koje su donesene postalo je očigledno da buna protiv dahija počinje da prerasta u otvoreni ustanak protiv turske vlasti. Zvanično, još uvek se tražila samo autonomija, ali sada bez turske vojske u pašaluku. Pokrenute su šire akcije da se ustanku pridruže i Crnogorci. Brđani i Hercegovci su se već komešali, pokrenuo se Timok, Leskovački pašaluk i Stara Raška. Sve Srbe, široko rasejane u dva carstva, zahvatio je opšti nacionalni polet. Uz naglašenu ideju zajedništva postala su sve glasnija prisećanja na staru srpsku slavu i sopstvenu državu. Pored narodne tradicije, s drug strane, nacionalnu svest budili su obrazovani Srbi iz Austrije, pre svih karlovački mitropolit Stefan Stratimirović i bački vladika Jovan Jovanović. probuđeno srpstvo progovaralo je kroz Dositejevu pesmu:
Vostani Serbije, mati naša mila!
I postani opet što si prije
bila!
Serbska tebi vopiju iskrena čada,
Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi
I Serbe vozbudi
Bosna, sestra tvoja, na tebe
gleda!
Hercegova zemlja i černaja Gora.
(Dostije Obradović, Vostani Serbije)
U isto vreme kada su poslali punomoćnike u Carigrad, ustanici su krenuli da očiste ceo pašaluk. U julu su pali Karanovac, Trstenik i Užice. Videvši da srpski pokretnik kako ne može da kontroliše i da ga umiri. Porta je zapovedila niškom Hafiz-paši da krene sa svojom vojskom od 6.000 ljudi ka Beogradu. Srbi nisu hteli da ga propuste. Ušančili su se na Ivankovcu, nedaleko od ćuprije. Turska sila je navalila 6. avgusta. Vojvode Milenko Stojković i Petar Dobrnjac su najpre dugo odbijali juriše, a potom, iznenada, navalili i naneli im istorijski poraz.
Bitka na Ivankovcu je po mnogo čemu ključna bitka u celom ustanku. Srbi su se prvi put suprostavili regularnoj turskoj vojsci, potpuno je porazili i posramili. Ovom bitkom ustanici su zapravo objavili otvoreni rat Turskom Carstvu. Ustanak je dobio novo obeležje: prerastao je u nacionalnu revoluciju, u borbu za konačno oslobođenje.
Zahvaljujući pobedi na Ivankovcu, ali i spletu međunarodnih okolnosti (Napoleonovo prisustvo u Dalmaciji), Srbi su postali važan međunarodni faktor. Dolazak zime ustanici su iskoristili da razviju diplomatsku delatnost, učvrste vlast na oslobođenoj teritoriji i udare temelje novoj državi. prema ruskom savetu u jesen 1805. godine osnovan je Praviteljstvujušči sovjet, kao vrhovna vlast, neka vrsta vlade. U početku je on imao i zakonodavnu ulogu. Za prvog predsednika Sovjeta bioje postavljen prota Matija Nenadović. Sve važne odluke Sovjet je mogao doneti jedino uz Karađorđevu saglasnost. Kod mnogih vojvoda javila se surevnjivost i žeđ za što većom i samostalnijom vlašću. U tome su se naročito isticali Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Pored međusobnih sukoba istaknutih vojvoda, postojala je i jaka težnja svih njih zajedno da ograniče i sputaju Karađorđevu vlast. Odlučan i prek kakav je bio Karađorđe je to umeo da spreči., znajući da razlaganje vlasti u vreme rata može samo oslabiti otpornu moć ustanika.
Krajem novembra 1805. godine održana je u Smederevu jedna od najvažnijih srpskih skupština. Zbog otvorenog rata uskraćen je harač Porti. Ustanici su rešili da se Beograd na svaki način zauzme i da se Srbi moraju napregnuti kao nikad ranije, i u ljudskom i u materijalnom smislu. Valjalo je obezbediti tekovine ustanka i maksimalno ojačati vojnu moć. Zato je rešeno da se u redove prime i Srbi dobrovoljci iz drugih krajeva Turske. Uedena je stroga disciplina među ustanike, a na narod je raspisan porez za nabavku ratnog materijala i popravku utvrđenja.
Početkom 1806. godine, pored diplomatske inicijative, ustanici su rešili da krenu i u vojnu ofanzivu. Milenko Stojković je pošao na Krajinu i Ključ i osvojio Poreč. U isto vreme, Petar Dobrnjac zauzeo Paraćin i ražanj, a Mladen Milovanović Kruševac. Kod Sokobanje su Petar Dobrnjac i Paulj Matejić potpuno razbili vojsku čuvenog Pazvan-oglua. Najdalje je stigao kapetan Radič Petrović, čak do Novog Pazara, ali je brzo suzbijen. U tom pohodu Tursi cu poharali i popalili Studenicu. Na zapadu, Milan Obrenović je utvrdio srpsku vlast sve do Višegrada i Mokre Gore. Najveći prodor bosanske vojske zaustavljen je 3. aprila na čučugama kod Uba. Ovom pobedom konačno su bili priključeni Jada i Rađevina. Političke prilike u Evropi 1806. godine išle su na ruku Srbima. Rusi su uvideli da se sa srpskim ustanicima može računati u mogućim sukobima s Napoleonom ili Turskom, pa su počeli da ih pomažu ne samo diplomatski nego i sve većim sumama novca. Ta 1806. godina bila je godina najvećih uspeha srpskog ustanka. Nacionalno načelo, na kome su Srbi postavili rešavanje svog pitanja, bilo je potpuno prožeto duhom vremena obeleženog slobodarskim idejama Francuske revolucije. Dve sjajne pobede, na Mišaru i na Deligradu, proslavile su srpsko ime među svim porobljenim balkanskim narodima. Katastrofalan udarac bosanskoj vojsci Karađorđe je naneo 1. avgusta i na Mišarskom polju kod Šapca. Samo njegovo prisustvo i komandovanje u ovoj bitki nadahnuli su ustanike i ulili im osećaj nadmoćnosti, uprkos dvostruko načoj neprijateljskoj vojsci. sa oko 10.000 boraca, briljantnom taktikom iznenađenja Crni đorđe je izvojevao pobedu, koju je proslavio i ovekovečio slepi guslar Filip Višnjić. Bosanska vojska se posle ovog poraza dugo nije mogla oporaviti. Odjek Mišarske bitke višestruko je uvećan pogibijom cveta bosanskog plemstva: Mehmed-bega Vidajića, Sinan-paše iz Goražda, Kulin kapetana i mnogih drugih zapovednika. Narodni pevač je tada porukom Kulinovoj kadi jasno izrazio nepokolebljivu rešenost ustanika da istraju u borbi do potpunog oslobođenja:
Rani sina, pak šalji na vojsku:
Srbija se umiritÄ ne može!
Na drugoj strani, na Moravi kod Deligrada, Srbi su već šest nedelja pružali junački otpor mnogoljudnoj vojsci rumelijskog kadije Ibrahim paše. Odolevali su ustanički šančevi pod komandom petra Dobrnjca i Stanoja Glavaša, sve do ovog trenutka kada je stigao glas o pobedi na Mišaru, a istom brzinom i Karađorđe sa pojačanjem. Ulivši novu snagu ratnicima, odlučio se na kontranapad i u borbama 22-23. avgusta krunisao pobedničku 1806. godinu.
Pobede na Mišaru i Deligradu pokrenule su čitave talase pobuna širom Turske i ubrzale priliv dobrovoljaca. Velike srpske pobede na svim bojnim poljima, ali i pogoršanje rusko-turskih odnosa, naterali su Portu da popusti zahtevima ustanika i otpočne pregovore. Srpski opunomoćenik Petar Ičko doneo je turske predloge kojima se pružila mogućnost za uspostavljanje Srbije kao vazalne kneževine, doduše u prilično nejasnim okvirima. Srpske starešine su odbile ove uslove; pored toga što odavno više nisu verovali Turcima, čekali su da rusija objavi rat Turskoj, pa da u novim političkim okolnostima pokušaju da ostvare potpunu nezavisnost.
Gotovo dve i po godine turski Beograd je odolevao ustaničkoj opsadi. Prilika se ukazala kada su prebeglica Konda barjaktar i Uzun Mirko Anostolović smelim prepadom zauzeli Varoš kapiju.
Srpska vojska je prodrla kroz kapiju i 30. novembra zauzela grad. Turci su se povukli, u kalemegdansku tvrđavu, ali ni tu se nisu mogli odbraniti od učestalih juriša. Najzad, 27. decembra, bili su primorani da se predaju. Tako se završila najslavnija godina ustanka. Ubrzo potom, predali su se Šabac i Užice, i time je, izuzev tvrđave Soko i Ada Kalea, ceo Beogradski pašaluk bio oslobođen.
Početak rusko-turskog rata još viš je uzburkao duhove u Srbiji. Kult svemoćne zaštitnice Rusije uhvatio je dubokog korena u srpskom narodu, još od vremena Petra Velikog. Verovalo se da više ništa ne može stai na put stvaranju nove srpske države. Kada su Turci zatražili da ih Srbi pomognu protiv Rusa, obećavši im mnoge povlastice, knez Sima Marković, tada predsednik Sovjeta, odlučno je odgovorio: „Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu, nikakva danka ne pristaje dati, niti će dizati oružja na svoju jednovernu braću i saveznike“.
Proglasom od 11. januara 1807. godine, Rusi su Srbima obećali nezavisnost, ako im se pridruže u ratnim operacijama. Prihvatajući poziv, Karađorđe je uputio glavninu ustaničke vojske ka Timoku i Vidinu. Stupajući u otvoreno savezništvo sa Rusijom. Srbija se potpuno vezala i za njenu sudbinu. Uspeh ustanka ada je zavisio od ishoda rusko-turskog rata.
Početkom 1807. godine, srpska vojska je prodrla dubo na tursku teritoriju, do samog Vidina i Lompalanke, ali nije imala dovoljno snage da ove pozicije duže zadrži. Bitke na ovim prostorima dovele su veliku slavu hajduk Veljku Petroviću. Ključ i Krajina (osim Kladova) oslobođeni su tokom juna, posle teških i krvavih bitaka na Malajnici i Štubiku. Opsednuti Milenko Stojković je na Malajnici nekoliko dana pružao junački otpor, dok mu u kritičnom trenutku nije pritekao u pomoć Karađorđe sa 5.000 vojnika. Konačna pobeda je ipak izvojevana tek dolaskom ruskih odreda pod komandom generala Isajeva. Pobede na Štubiku i Malajnici bile su višestruko značajne jer se njima rešavala sudbina istočne granice, a time i sudbina cele Srbije. Pored toga, ove bitke su označile pravi početak srpsko-ruske vojne saradnje.
Aktivnost ustanika nije posustajala ni na drugim stranama. Potpomognuti snažnim pokretima lokalnog stanovništva, zauzeti su Prokuplje, Kuršumlija, i veliki delovi Ponišavlja. Na drugoj strani u Bosni, turske vlasti više nisu uspevale da kontrolišu pobunjenu Semberiju i Podrinje.
U isto vreme, Rusija je učestvovala i u borbama protiv Napoleonovih snaga u Evropi. preveliki napor u angažovanju na dva fronta, naročito posle teškog poraza koji su im naneli Francuzi kod Fridlanda, primorao je ruski vojni vrh da potpie primirje sa Turskom 12. avgusta 1807. godine u Sloboziji. Ovaj ugovor nije pružao dovoljno zaštite Srbiji, pa je odlazak ruske vojske s Dunava izazvao veliko nezadovoljstvo među srpskim starešinama. Međutim, naknadnim diplomatskim intervencijama, Turci su ipak bili sprečeni da ušu u Srbiju. Takođe, zbacivanje sultana Selima III i duboka previranja u samom Osmanskom Carstvu, nisu im dozvoljavali da sakupe veću vojsku i da se bolje organizuju.
Prividno zatišje trajalo je sve do proleća 1809. godine. Ustanici su ovo vreme iskoristili da učvrste položaj središnjih organa vlasti, organizuju sudstvo, poboljšaju finansije i unaprede privredu. Ovaj period je predstavljao početak ozbiljnog rada na stvaranju slobodne srpske države. Uspotavljanje ključnih državnih ustanova pomogli su prosvećeni Srbi iz Ugarske. Dositej Obradović, Ivan Jugović i Božidar Grujović, ali i Konstantin Konstantinovič Rodofinikin, ruski izaslanik i savetnik pri Sovjetu. Već 8. avgusta 1807. godine izdata je Osnova praviteljstva srpskog, koja je predstavljala neku vrstu prvog ustava nove srpske države. Naravno, on je bio zasnovan na ruskom državnom uređenju. Mnogo važnije bilo je Rodofinikinovo delovanje u pravcu pravljenja prjekta o budućem uređenju Srbije. Njime se predviđao knez domaćeg porekla, verovatno Karađorđe, s tim što bi morao da se ponaša u skladu sa zakonima preuzetim iz rusije, i da omogući ruskom poslaniku uvid u rad Sovjeta. Muslimanima bi se sasvim zabranio pristup u Srbiju, koja bi svoje obaveze prema Porti regulisala u obliku umerenog novčanog danka. Srbija bi se prostirala na teritoriji omeđenoj Drinom i Timokom, a na jugu bi dopirala do Skoplja i Sofije. Ovaj projekat je određivao Rusiju za protektora samoupravne kneževine Srbije i predstavljao je osnovu za buduće rusko-turske pregovore.
I pored sveg pozitivnog delovanja, velika nevolja Rodofiniki-nova bila je u tome što se odmah nepotrebno zapleo u međusobne razmirice srpskih starešina, često radeći iza leđa Karađorđu. U tome su ga, hranjeni svojim vlastoljubljem, naročito podsticali Jakov Nenadović, Mileno Stojković i Petar Dobrnjac, posle Karađorđa najuticajnije vojvode. Da bi predupredili razdor, 14. decembra 1808. godine Karađorđe i njegove pristalice objavili su novi ustavni akt. Karađorđe je bio priznat za „pervog i verhovnog serbskog predvoditelja“, zajedno sa svojim potomstvom. Ovim aktom, Karađorđeva vlast je bila proširena i ozakonjena, jer mu je dozvoljena mogućnost da sam izdaje zapovesti, doduše preko Narodnog Sovjeta i u dogovoru s njim.
