DAN PONOSA
Procitala sam u novinama da se neki gledalac, u Americi svakako, vencao sa televizorom. U pocetku mi je to delovalo budalasto, ali kad malo bolje razmislim ispravno je postupio. Ako su neke zemlje donele zakon i zaobisle zakone prirodne i Bozije te odobrile sklapanje brakova izmedu homoseksualaca, zasto se neko ne bi vencao sa televizorom, kompjuterom i masinom za pranje vesa. U ovakvoj vezi niko ne moze da dobije sidu, hemoroide, a posle seksa sa televizorom nije potrebno kupanje pa je usteda na vodi i sapunu prilicno velika. Televizor ne trazi da jede, da pije vodu i ne ide u NjV. Ko god hoce da se seksuje sa njim stoji mu na raspolaganju. Ako nasa Vlada donese takvu uredbu i dozvoli bigamiju ja cu predloziti muzu da se venca sa televizorom. Ne bih da zbog tog suparnika izgubim njegovu penziju, jer pre nego sto mi je taj suparnik stigao u kucu ja sam zivela u srecnom braku i na svu srecu dobila dvoje dece. Brak sa televizorom ima jos neke prednosti. Gledalac ne mora dvadesetcetiri sata da se pomeri sa mesta izuzev kad obavlja fizioloske potrebe i kad jede. Pa i tada trebalo bi pribaviti nosu ili „gusku“ da ne prekida seriju. Narocito je vazno za ljubitelje americkim akcionih filmova, jer dok gledalac ode u klozet moze mu se dogoditi da glavni junak ubije pet tipova ili siluje sedam zena i da propusti najuzbudljiviji deo u filmu. Nadam se da ce to uskoro Amerikanci izmisliti. Takode sam procitala da su statisticari utvrdili da u Americi 65% muskaraca i 45% zena ne pere ruke posle upotrebe Njca, pa je usteda na vodi, koje je u svetu sve manje, velika. Ja pripadam onim clanovima porodice koji zive u autizmu i brizi kako da nahrani one koji leze ispred televizora…
Zatim sam procitala jos jednu porazavajucu vest koja se dogodila kod nas, pod naslovom: „DAN PONOSA BEZ GEJ PARADE U BEOGRADU“.
BEOGRAD: „Medunarodni Dan ponosa gej muskaraca, lezbejki, biseksualnih i transdzender osoba sirom sveta, danas se obelezava kao dan secanja na dogadaje iz 1969. godine, kada je nastao preokret u istoriji gej i lezbejskog pokreta. Za razliku od raskosnih parada na ulicama prestonica sirom sveta, u Beogradu ovog puta nece biti slicnih manifestacija, verovatno i zbog nasilja nad ucesnicima prve javne proslave 30. juna prosle godine.
Prema recima Ljiljane Zivkovic iz nevladine organizacije „Labris“, od jeseni krece velika medijska kampanja, koja ce imati za cilj upoznavanje ovdasnjeg stanovnistva sa ciljevima ove zajednice.
Dan ponosa je prilika da se sira javnost podseti na to koliko je nase drustvo odmaklo u postizanju proklamovanih ciljeva vladavine prava, jednakosti i tolerancije za sve gradane. Nasilje na beogradskim ulicama od pre godinu dana, recita su opomena da mrznja i netolerancija nisu deo proslosti i da je potrebno daleko vise politicke volje i napora da bi se one prevazisle“, kaze Zivkoviceva. („Nacional“, 30. jun)
Tako mi je zao gospodo Zivkovic sto nam je propala gej parada. Bas smo primitivan i netolerantan narod. Dan ponosa homoseksualaca, lezbejki, biseksualnih i transdzender osoba (ako ja ne pripadam ovim, ne znam ko su oni), od 1969. godine nije proslavljen u Beogradu, a vec nam se raspala otadzbina. Kad vec izgubismo otadzbinu, nacionalni ponos i narod, mogli smo proslaviti ovaj Dan ponosa. Ja sam jedna seksualno izopacena zena koja ima dvoje dece i petoro unuka koju su svi … u glavu, da oprostite, a ne znam kako se to zove u seksualnoj terminologiji. Mislim da je takvih u Srbiji najvise i da se moramo izboriti za nas Dan ponosa. Zbog svoje izopacenosti i neucestvovanja na vasem Danu ponosa stidim se, verujte gospodo Zivkovic. Mene je zivot zeznuo pa sam se rodila u zemlji u kojoj sam dozivela dva rata, a ako saberem i ratove mog oca onda – cetiri. Seks mi se ogadio, jer sam citav zivot dirindzila i radila da ni ovako perverzna (smatram da je Bog stvorio Adama i Evu da uzivaju u telesnoj ljubavi), nikada nikome nisam pricala o toj strani svog zivota. Smatrala sam to svojom najdubljom intimom i da se drustva ne tice kad, kako i zasto to radim. A, izgleda da je trebalo da od toga napravim Dan ponosa i poteram ovce, goveda i ostale domace zivotinje na ulicu, jer i one to rade bar jednom godisnje pa zasluzuju da imaju svoj Dan ponosa.
Vi koji zivite u glavnom gradu docekacete jednom svoj Dan ponosa. Umrecu od sramote sto ceo svet slavi taj dan, a eto mi, netolerantni Srbi, ne uspevamo. Molim vas da mi uzmete kao olaksavajucu okolnost to sto moj muz, deca, susedi, moji unuci, bez obzira na pol, zive sa televizorom. Dakle, svi su homoseksualci, biseksualci, a mozda i ti transdzenderi. Jedino ja zivim sa praznim novcanikom. Nema mi nevladina organizacija „Labris“ oprosti sto sam seksualno izopacena pa zivim sa novcanikom.
Nisam znala da gej ljudi imaju nevladinu organizaciju, a da ja nemam ni vladu ni nevladu (ako ne racunam vladu u senci od Tarabiceve sljive), pa bih vas zamolila da mi pomognete, a mom muzu koji mnogo voli da jede zapusite onu rupu otpozadi, jer ja niti volim niti imam od cega da kuvam. Ne cekajte jesen, meni je hitno.
Vojka Milutinovic,
Uzice
