Pročitavši priču na stranici Humanitarnog mosta o 18-godišnjem Slobodanu Stefanoviću koji sa majkom Slavicom živi u selu Trejak, u opštini Bujanovac, a boluje od dijabetesa, mnogi plemeniti čitaoci „Vesti“ su poželeli da mu pomognu.
Među tim dobrim ljudima je i redovni donator Ilija Miki Vujović iz Pariza koji je u svoje ime, ali i ime svojih prijatelja Milisava Miće Aleksića i Branka Josipovića, posetio beogradsko Dopisništvo „Vesti“ i doneo za Slobodana šest kutija insulina sa penkalom, tri kutije igala, lanceta i drugog potrošnog dijabetičarskog materijala.
– Moram priznati da je moj veoma dobar prijatelj Branko Josipović, koji svakog dana čita „Vesti“, predložio da ovom dečaku pomognemo, što sam odmah prihvatio. Bio je duboko potresen njegovom sudbinom. Ja, takođe i zato smo krenuli u nabavku onog što je u ovom trenutku najpotrebnije da bi se bolest držala pod kontrolom – rekao je dugogodišnji dobrotvor, 59-godišnji penzionisani medicinski tehničar Miki Vujović.
Brži od bolesti
Pored donacija za Slobodana Stefanovića i Belmu đonko, Miki Vujović doneo je još jednu kutiju leka „keppra“ za nekog od budućih štićenika Humanitarnog mosta.
– Ne želim da još neko dete dođe u situaciju u kakvoj je bila Belma, koja je nedeljama morala da odlaže početak terapije, sve dok nije stigla prva kutija – rekao Ilija Miki Vujović kome nije prvi put da obezbeđuje skupe inostrane lekove i pre nego što se apel objavi u „Vestima“.
Ovaj redovni donator Instituta za majku i dete u Novom Beogradu nije imao vremena da poseti svoje stare znance, pacijente i lekare, i zato će novinari Humanitarnog mosta uručiti u njegovo ime aparat za davanje kiseonika najtežim bolsnicima.
Na putu ka rodnom Lovćencu u Vojvodini, Miki Vujović zadržaće se u Subotici da bi obišao porodicu Pomorišac. Vesni, oboleloj od multiple skleroze odneće pelene i sredstva protiv dekubita, a njenom ocu, dijabetičaru, sve ono što je doneo i Slobodanu Stefanoviću.
Istog dana kada je Miki Vujović doneo darove Slobodanu Stefanoviću iz Pariza, posredstvom Redakcije „Vesti“ u Sidneju stigao je i novčani prilog od 100 australjiskih dolara koji je poslala stalna donatorka štićenika Humanitarnog mosta baka Vida iz Adelejda, uz kratku poruku u kojoj piše:“ Mnogo pozdrava Slobodanu Stefanoviću. Neka mu Bog da zdravlja i sreće. Baka Vida „
Redovni čitalac našeg lista je humanista iz sidnejskog kvarta Bondaja koji se svoju poruku sa pozdravima i podrškom Slobodanu i njegovoj majci potpisao inicijalima M. B. Donaciju u iznosu od 200 australijskih dolara doneo je u Redakciju „Vesti“ u ovom dalekom gradu.
Darovi i za Belmu
Ilija Miki Vujović doneo je i paket svojih prijateljica Anice Hunjadi i Živke Mančić, takođe iz Pariza, 16-godišnjoj Belmi đonko, izbeglice iz Sarajeva, oboleloj od autizma i epilepsije, iako se akcija uspešno završila. Dobrotvori su bolesnoj devojčici obezbedili terapije za narednih godinu i po, sredstva da ode na Divčibare sa drugarima iz Dnevnog boravka za decu sa autizmom, a potom i prvo letovanje na moru.
U poklon paketu ovih dobrih žena, koje su se proletos prve odazvale apelu, nalazila se jedna kutija antiepileptika „keppra“, parfem, džemper kao i razglednica Ajfelove kule sa mnogo pozdrava i dobrih želja.
– Hvala ovim divnim ženama na prelepim poklonima i brigom za moju Belmu… – rekla je ganuta majka Suada, preuzimajući pošiljku, istovremeno se zahvalivši i nepoznatom donatoru koji je poštom iz Novog Sada posalo dve kutije skupog inostranog leka.
Sva ova pomoć već je na putu ka selu Trejak. Reporteri našeg lista ponovo će posetiti nesrećnog mladić, koji od svoje devete godine boluje od dijabetesa. Bolest je posledica stresa doživljenog tokom NATO bombardovanja, kada je pala bomba pored njihove kuće i zatresla i nebo i zemlju. Od tada Slobodanu majka dva puta dnevno daje insulin. Slabašan je i deluje kao da mu je petnaestak godina. Jedva je uspeo da završi četiri razreda osnovne škole. Pešačio je do škole u Klenikama po pet kilometara u jednom pravcu. U četvrtom razredu počeo je da pada u komu, toliko mu je šećer skakao, da je morao da prekine školovanje.
Kada je imao godinu dana ostao je bez oca koji se u stanju nervnog rastrojstva obesio u nedovršenoj kući u dvadeset devetoj godini. U njoj i danas žive Slobodan i majka Slavica, a kako se u kuću ništa nije ulagalo ona je iz dana u dan sve trošnija.
Kontakt adresa
Svi plemeniti zemljaci koji žele da pomognu Slobodanu Stefanoviću i njegovoj majci Slavici mogu se čuti sa njima telefonom i dogovoriti o načinu dostave donacije. Adresa je: selo Trejak, ZP 17524 Klenike, Bujanovac, Srbija, telefon: ++381 64 219 47 57.
Na usluzi je, naravno, i Redakcija „Vesti“.
Od pokućstva imaju jedan krevet koji su primorani da dele, police ili ormare u koje bi sklonili odeću nemaju, već je vešaju na eksere po nemalterisanim zidovima. Sve je staro i iznošeno, dobijeno od seljana i daljih rođaka. Frižider im je pokvaren. U jednom uglu su stočić i drvena klupa. Tu obeduju, besede sa retkim posetiocima. Na betonskom podu prostirki nema. Prozori od drveta, neofarbani, od planinskog vetra ispucali. Bez zavesa su. Na gvozdenom krevetu prebačena prostirka od grubog sukna, nagrižena od pacova. Zimi se pokrivaju jednim iskrzanim ćebetom, a kako to nije dovoljno, preko sebe nabacaju kapute. Imaju šporet, ali u njemu vatra samo tinja. Moraju da štede drva. Iako ih ima u izobilju, nema snažne muške ruke da ih poseče i donese.
Slavica obrađuje baštu iza kuće. Uberu malo povrća, za sve ostalo se snalaze kako znaju i umeju. Neko od komšija svrati, donese komad sira ili slanine. Problem je, međutim, što Slobodan, kao dijabetičar, ne sme mnogo toga da jede, pa je više gladan nego sit. Ne može ni da se zaposli. Za fizičke radove je preslab, a kako nema u rukama zanat ništa drugo ne zna ni da radi.
Ovo su, u najkraćem, isečci iz prošlosti i sadašnjosti ove duboko unesrećene porodice koji su posredstvom „Vesti“ otišli u svet. Koliko su ti prizori potresli naše čitaoce čuli smo od Mikija Vujovića i pročitali iz poruka koje ovih dana sustižu jedna drugu zajedno da donacijama. Uvereni smo da će reportaža koju ćete čitati posle uručenja pomoći, čije prispeće beležimo, biti manje sumorna, da ćete videti osmehe na licu majke i sina, kojima je već lakše da se nose sa nedaćama jer znaju da je svet pun ljudi koji žele da im pomognu.
