Tog jutra Podgorica je živela u znaku otvaranja velikog „Delta” šoping mola. U lobiju hotela „Crna Gora” mnogi sa laptopovima na kolenima kao da se upravo lansira „spejs šatl”, ispred hotela velika užurbanost, kratko ošišani muškarci u tamnim odelima, doterane žene u uskim suknjama i skoro sve na visokim štiklama sa obaveznom cigaretom pre nego što se zavale u sedišta taksija koji su odvozili taj poslovni svet u novi „Delta siti”. Nigde u svetu nisam video poslovne žene na tako visokim štiklama. Osim u Podgorici, a i te su došle iz Beograda. Miris skupih, ali teških ženskih parfema, pomešan sa mirisom juga i kajsijevače koja je vonjala iz hotelskog restorana. Miris poslovnog spektakla.
Sat vremena vožnje na jug i dočekala me je sitna kišica u Baru. Da nije bilo domaćina ne znam kako bih uopšte i pronašao zgradu Komande mornarice Crne Gore. Jer, zgrada je u okviru stambenog bloka, u prizemlju su prodavnice, frizerski salon, kafić i tek jedna mala staklena vrata, na kojima je zalepljena nalepnica sa sidrom, ukazuje da je tu smeštena Komanda mornarice koja je još ostala od one nekadašnje Ratne mornarice bivše SFRJ.
Kapetan bojnog broda Rajko Bulatović, komandant Mornarice Crne Gore, prima me u svom kabinetu. Moj stari poznanik i prijatelj, podmorničar sa velikim iskustvom koji je prošao sve oficirske dužnosti i komandovao skoro svim podmornicama koje su bile na flotnoj listi. Visok, vitak i aristokratskih manira, pravi podmorničar čijeg se lika i dela ne bi postidele ni podmorničke flote SAD i Velike Britanije. Bio je nedavno na nekom skupu NATO-a i upustio se u razgovor sa jednim nemačkim admiralom, koji je početkom devedesetih komandovao nemačkom fregatom u pomorskoj blokadi teritorijalnih voda SR Jugoslavije.
„Znate, imali smo tada kontakt sa jednom podmornicom koja je došla u podvodnoj vožnji iz pravca jugoslovenskih teritorijalnih voda. Na sonarima na fregati smo je prvo locirali, pa smo je onda ubrzo izgubili. Nestala je poput duha, morali smo da podignemo helikopter sa naše fregate da je on opet locira. Tu smo izgubili oko sat vremena. Kada smo je konačno našli, bila je izašla izvan jugoslovenskih teritorijalnih voda i bila je tačno pod uglom od 90 stepeni u odnosu na našu fregatu. Za podmornicu je to najbolja pozicija za gađanje torpedima i moram da vam priznam da se ja kao komandant nemačke fregate u tom času nisam osećao baš najprijatnije. Bili smo debela nepomična meta za jugoslovensku podmornicu, njen podvodni položaj u odnosu na moj brod bila je preteća poruka, a ja nisam znao koji ludak komanduje tom podmornicom. Mogao je mirno da lansira torpeda, udaljenost je bila mala i ja sada verovatno ne bih razgovarao sa vama. No, sa helikoptera su nam javili da se podmornica polako udaljuje u pravcu jugoslovenskih teritorijalnih voda.”
„Taj ludi komandant podmornice, gospodine admirale, bio sam upravo ja. Bila je to jugoslovenska podmornica klase ’Heroj’, a teško ste me locirali jer sam koristio termalne razlike u slojevima mora. Naravno, imao sam vas na nišanu zahvaljujući akustici, ali bili ste ipak izvan naših teritorijalnih voda”, odgovorio mu je Bulatović.
„I da sam bio unutar vaših voda, ne biste valjda lansirali torpeda”, bio je zgranut Nemac.
„Bih, ja sam profesionali podmorničar!”
U to ime popili su viski. Moj prijatelj Rajko Bulatović. Podmornički grof.
U luci Bar nema više podmornica. Ratna mornarica CG koristi deo luke da tu smesti ono što još od brodova nije prodato, ili izrezano u staro gvožđe.
Dve raketne fregate RF-33 „Kotor” i RF-34 „Pula” vezane jedna uz drugu. Istina RF-34 „Pula” odavno nije „Pula”, ali od 1992. nikako da joj pronađu novo ime. Sa druge strane gata po dve vezane raketne topovnjače, malo dalje Po-91 i tanker za vodu. Delovi paluba i oplate crvene se od rđe, boja otpada. Na jednoj fregati nedostaje jedno sidro, ispalo i nisu mogli da ga nađu. Nigde mornara na palubama, kuhinje na brodovima ne rade, pola prostorija je zaključano. Kao da su to ukleti brodovi iz nekih davnih vremena, kada je Jugoslavija imala više od 100 ratnih brodova i na Jadranu bila moćnija od Italije. Ostalo je samo nekoliko brodova i poneko od ljudi.
Na RF-34 dočekuje me komandant, Hrvat, njegov zamenik Makedonac, a pomoćnik Mađar. Ostali su verni svojoj prvoj zakletvi. Svi bez stanova i sa neizvesnom perspektivom.
Sipi kišica između brodova poput izmaglice, more mirno kao ulje, poneki galeb tužno klikćući nadleti ostatke umrle flote.
Brodovi su kao ljudi, rađaju se i bivaju kršteni uz šampanjac, žive i poneki postane i slavan. I umiru kao ljudi. Dostojanstveno, ili tužno.
Iza mene ostala je barska luka sa brodovima u mraku. U Podgorici svetleo je „Delta siti” poput Las Vegasa. Na aerodromu, zveket visokih štikli.Dva vremena, dva sveta.
