Negde 2002. godine, kada je Sadam Husein imao poslednji trijumf na iračkim izborima, na tamošnjoj televiziji gostovao je jedan šeik koji je pričao o svom iskustvu transplantacije srca, uspešno obavljene u Turskoj. Uz konstataciju da se odlično oseća i da je sve prošlo u najboljem redu, šeik je tada imao samo jedan žal – što mu u telu kuca srpsko srce! Tu priču su srpskoj obaveštajnoj službi prenele kolege iz jedne od država iz iračkog susedstva, najverovatnije izraelskog Mosada.
– Znali smo- priča za „Vesti“ bivši predsednik Komisije za nestala lica Gvozden Gagić – da ta informacija potvrđuje sumnje o trgovini organima, ali nismo imali nikakve materijalne dokaze. Nismo uspeli da dođemo ni do televizijskog snimka.
Zametnuti tragovi
Srbija je sa Unmikom krajem 2001. potpisala Protokol o istraživanju ilegalnih zatvora koji je omogućio članovima Komisije za nestala lica da nenajavljeno, bez znanja Unmika gde tačno istražuju, a samo uz logistiku predstavnika civilne misije borave na Kosovu. Gagić kaže da su po tom principu obišli 10 lokacija, ali da nisu naišli na tragove da su tu nekada bili logori. Unmik je prema Srbiji imao dva krajnje neprecizna zahteva od kojih je na kraju odustao.
Ovo je samo jedna u nizu surovih epizoda na koje su nailazili srpski istražni organi u pokušaju da saznaju istinu o sudbini kidnapovanih i nestalih Srba, Roma i drugih nealbanaca na Kosovu od 1999. Ona je ovog proleća zaintrigirala i svetsku javnost nakon što je bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte objavila knjigu „Lov“, navodeći da su haški istražitelji otkrili da su nestali Srbi s Kosova žrtve ilegalne trgovine ljudskim organima koji su im vađeni na severu Albanije. Srpsko tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo je potom istragu, a tužilac Vladimir Vukčević narednog meseca mogao bi da službeno otputuje u Tiranu kako bi s tamošnjim tužilaštvom dogovorilo istragu na teritoriji Albanije o nestalim i kidnapovanim Srbima i Romima s Kosova za koje se veruje da su bili žrtve trgovine ljudskim organima.
– Iz Tirane stižu pozitivni signali povodom naše molbe da nam se na licu mesta dozvoli provera informacija do kojih smo došli – izjavio je juče portparol tužilaštva BrunoVekarić, precizirajući da tužilaštvo pre svega istražuje ubistva, dok je trgovina organima, zbog kojih se veruje da su te likvidacije izvšene, u drugom planu.
I Kušner na proveri?
Odbor za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope izabrao za izvestioca o trgovini ljudskim organima na Kosovu Dika Martija koji se proslavio izveštajemo o „paukovoj mreži“ tajnih zatvora CIA širom Evrope. Od upornosti i hrabrosti ovog Švajcarca zavisiće da li će priča o trgovini organima kosovskih Srba pasti u zaborav ili na čistac isterati i neku „krupnu zverku“. Neki mediji su, podsećamo, pisali da postoji sumnja da i Bernard Kušner, sadašnji šef francuske diplomatije, a nekadašnji šef Unmika i predsednik organizacije „Lekari bez granica“, nije u celoj priči čistih ruku.
Ranije je portparol tužilaštva izjavljivao da sve ukazuje na mogućnost da je reč o jednom vidu međunarodnog organizovanog kriminala u koji su bili uključeni mnogi „funkcioneri sadašnjeg albanskog establišmenta“, kao i da postoje indicije da su u sve bili umešani i neki bivši službenici Unmika, kao što je u knjizi navela i Del Ponteova.
Iako Vekarić kaže da istraga napreduje i da je „već dosta urađeno u pravcu otkrivanja istine šta se zaista dešavalo tokom 1999. na Kosmetu i severu Albanije“, u široj javnosti vlada skepticizam da je srpska država zakasnila s reakcijom.
Gvozden Gagić kaže za „Vesti“ da su zatajili i država i mediji.
– Bitka s vremenom je izgubljena i ne očekujem spektakl na terenu. Ali, bolje je pokušati, pa ne uspeti, nego ostaviti to u magli – kaže Gagić.
Posle knjige Del Ponteove, Gagić je sudu predložio da istraga mora da krene u drugom pravcu jer je za izlazak na teren kasno.
– Treba pokupiti transkripte svih transplantacija unutrašnjih organa u zemljama regiona, od balkanskih do sredozemnih, jer ne verujem da je to išlo daleko na zapad. Treba otkriti ko su primaoci, a ko donatori. Ako se ispostavi da su 20 do 30 odsto donatora fiktivni, naprasno umrli ili da ne postoje, treba uključiti savremenu tehnologiju i uz pomoć DNK transplantovanog organa otkriti identitet donatora – rekao je Gagić.
On kaže da su službe u Beogradu dobijale još 1999. i 2000. informacije da se kidnapovani Srbi odvode na sever Albanije i da tamo postaju žrtve trgovine ljudskim organima. Te informacije, međutim, nisu bile proverljive.
– Nismo uspeli da dođemo do izvora informacija koje su naši Srbi uglavnom dobijali od svojih prijatelja na albanskoj strani. Svi naši i napori obaveštajnih službi i vladinih tela su se prekidali pri pokušaju da dođemo do prvog izvora, verovatno je taj lanac pucao iz straha za ličnu bezbednost – kaže Gagić.
Zbog nedostatka opipljivih dokaza za trgovinu ljudskim organima, srpska država je pred Unmikom i Kforom izašla sa zahtevom da joj se omogući obilazak 145 lokacija na Kosovu i 10 u Albaniji i Makedoniji za koje su postojale informacije da su potencijalni logori za Srbe. To je bio posredno način da se otkriju i tragovi o trgovini ljudskim organima, ali od druge strane nikada nije stigao zvaničan odgovor, već samo usmena informacija da obilazak navedenih lokacija nije potvrđeno postojanje logora.
