INTERVJU – AKADEMIK DRAGAN NEDELJKOVIć
Vojvodina za koju su se naši preci borili značila je „biće političkog naroda srpskog sa obe strane“
Akademik Dragan Nedeljković, jedan od naših najaktivnijih i najangažovanijih pisaca i intelektualaca, između ostalog, predsedava Srpskim narodnim pokretom „Svetozar Miletić“, koji, kako kaže, nije niti politička partija, niti negacija uskostranačkog duha.
– Naše načelo je „Otadžbinsko je iznad partijskog“, a više ne samo od stranačkog nego i od političkog jeste čovečno, ljudsko. To podseća na poziv i opomenu patrijarha Pavla. Budimo pre svega ljudi jer to je suštinska dužnost nas smrtnih bića – kaže akademik Nedeljković.
Ako tako mislite, zašto vas miletićevce često napadaju kao ultranacionaliste, čak šoviniste?
– Mi smo samo rodoljubi za koje, uz to, ljubav prevashodi sve, a njihov govor odudara od našeg jezika. Neka nađu u našim stavovima i jednu jedinu rečenicu koja bi bila isključivi govor mržnje. Nema je.
Jesmo li bliže evropskom idealu?
– Biće da jesmo. Mi smo tom idealu evropskog jedinstva težili, ali Evropa je bila uskogruda. Više smo mi nju razumeli nego ona, odveć gorda i sebična, nas. Francuski, engleski, nemački, a pogotovo ruski pisci bili su i naši omiljeni pisci. Duhovno smo bili prožeti evropskim humanizmom. Dovoljno samosvesni, duboko ukorenjeni u zavičajno tle, mi smo mogli sebi dopustiti da, pored neotuđive otadžbine Srbije, imamo i duhovnu domovinu. Za mene je to bila Rusija Tolstoja i Dostojevskog, kao i Francuska Viktora Igoa i Stendala, a osobito Romana Rolana.
Šta je za vas autonomaštvo?
– Autonomija Vojvodstva srpskog imala je puno opravdanje u tuđoj imperiji. Austriji i Austrougarskoj tad i tamo autonomija je bila brana od germanizacije, mađarizacije i unijaćenja. Patrijarh Arsenije čarnojević tražio je autonomiju bar za Malu Vlašku, ali je nije dobio, a umro je u Beču pod zagonetnim okolnostima. Revolucionarne 1848. Srbi su zadužili Habzburgovce, pa im je ispunjen zahtev, ali nepotpuno i zakratko. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat kao krunovina trajalo je od 1849. do 1860. Time je više prividno nego stvarno udovoljeno zahtevima Srba, a delom je ispunjena obaveza Austrije prema Rusiji koja je ugušila mađarsku bunu. Carskim patentom od 18. novembra 1849. stvorena je posebna teritorija pod nazivom Vojvodina Srbija i Tamiški Banat, sa sedištem u Temišvaru, a ne u Novom Sadu, kao što su Srbi želeli. Srem je podeljen između Trojedne kraljevine i Vojvodine Srbije, tako da su rumski i iločki srez uključeni u Vojvodinu. Vojna granica, u kojoj su Srbi bili najgušće naseljeni, ostala je izvan Vojvodine. Sve u svemu, iako su Srbi bili saveznici Beča, oni su za nagradu dobili isto što i Mađari za kaznu – nacionalnu i političku obespravljenost, kako je to prokomentarisao Svetozar Miletić. Austrijskim ustavom potvrđene su privilegije, dobijene posle Velike seobe, priznata su prava Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskoj narodnosti, kao i potpuna nezavisnost od Ugarske. Na dan 27. decembra 1860. godine Vojvodina je pripojena Ugarskoj. Ovim odlukama Mađari i Nemci bili su oduševljeni, a Srbi i Rumuni razočarani. Tad je Miletić napisao programski članak „Na Tucindan“, u kome je definisao srpsku politiku za sledećih pedeset godina.
SLOBODA
Da li je vaš ideal demokratija?
– Odveć je osramoćena ta reč. Demokratija je poražena u svojim kolevkama. Naš ideal je viši nego demokratija. Ideal nam je sloboda.
Ideal miletićevaca
– Kad se obraćamo narodima Srbije, a posebno Vojvodine Srbije, mi oponašamo velikog belgijskog pesnika Emila Verharena, koji je pozivao nacije Evrope: „Divite se jedni drugima! Neka nas vrline spajaju, ujedinjuju, prožimaju. Vrednosti ne ratuju, vrednosti uzvisuju, uzajamno obogaćuju.“ Tim nevernicima smeta naša vera, pa nas nagrđuju nazivajući nas klerofašistima. Mi pre svega ljubimo svoj stradalni narod srpski. To je preduslov da volimo i druge narode zbog vrlina koje njih krase. Naš ideal je sklad u kome nema mesta mržnji. Ali je naša vernost svom rodu duboka, jaka kao stena. Od evropskih humanista smo naučili „Uverenja su slobodna“. Mi iskreno, jasno i glasno ispovedamo svoja uverenja, svoje neotuđivo „Vjeruju“, svoj kredo, kako bi zapadnjaci kazali. Drugim rečima, mi se ponosimo svojim nacionalizmom, sinonimom rodoljublja, koji je u opreci sa šovinizmom.
Da li je time sahranjena ideja o autonomiji?
– Ona je živela kao cilj Srba i kao san o svesrpskom ujedinjenju, nikad kao želja za posebnošću u okvirima srpstva. Vojvodina za koju su se naši preci borili značila je za njih „biće političkog naroda srpskog s obe strane.“ I Srbi moraju imati svoju ujedinjenu i nezavisnu državu, a dok se to ne ostvari, Srbima u Ugarskoj je neophodna autonomija radi zaštite srpskog nacionalnog bića. Komunisti će tu ideju izopačiti preokrenuvši je u suprotnost – u antisrpsku zamisao. Današnji autonomaši nastavljaju njihovo zlodelo.
Autor:
