U jesen 1918. godine u slovenačkim jedinicamabilo je oko 500 srpskih dobrovoljaca, bivših zarobljenika, dok se u prolećnoj ofanzivi 1919. u Koruškoj borilo preko 10.000 vojnika Kraljevske srpske vojske pod komandom generala Krste Smiljanića
Ljubljana – Pre 90 godina, major bivše austrougarske vojske Rudolf Maister u akciji koja je počela 23. novembra 1918. u četiri sata ujutro, razoružava „zelenu gardu” mariborskih Nemaca i Maribor proglašava „jugoslovenskim posedom”.Mobilizacijom okuplja 4.000 boraca, što Sloveniji omogućava povoljno razgraničenje sa Austrijom, utvrđivanje (i danas aktuelne) severne granice, priključenje dela Koruške i (mađarskog) Prekomurja. Maister je za zasluge odlikovan redom belog orla, redom Karađorđeve zvezde i redom Svetog Save. Penzionisan je 1923. u činu generala divizije.
Prethodna vlada uvela je državni praznik „Dan Rudolfa Maistera” u kome nema ni pomena o učešću srpskih boraca u oslobađanju Maribora.
Sličnu praksu prećutkivanja istorijskih činjenica nastavile su i stranake levog centra, na proslavi održanoj proteklog vikenda. A upravo su Srbi, vraćajući se kući iz zarobljeništva preko Slovenije, činili jezgro prvih Maisterovih dobrovoljaca.
Veću grupu srpskih vojnika na čelu sa poručnikom Mirkovićem dočekao je ujesen 1918. na Šentilju sveštenik Evald Vračko, istakavši na crkveni toranj naopako okrenut slovenački barjak, pa su Srbi izdaleka „ugledali ‘srpsku’ zastavu”. Kad su stigli do crkve radoznalo su zapitkivali koji je to srpski grad. Objašnjeno im je da su na granici buduće države Srbije, Hrvatske i Slovenije, te da će ih iz Slovenije železnicom prevesti u Srbiju. Organizovan je prihvat Srba koji su kamionom prebačeni u Maribor, gde im je predloženo da formiraju jedinicu „radi stražarske službe i drugih potreba”. Proslovenački Maribor jebrzo opremio i naoružao četu srpskih dobrovoljaca, njih oko 150, koji su u pratnji češke vojne muzike paradirali glavnim ulicama. Pojava vojnika sa srpskim šajkačama na glavi šokirala je nemačku većinu u Mariboru, ali i „zelenu gardu”. Maister je sa četom srpskih dobrovoljaca držao Maribor u šahu i polako zauzimao strateške kote ka granici prema današnjoj Austriji.
Srpska četa je osnovana 7. novembra 1918. Priključena je Mariborskom pešadijskom puku, formiranom tek 20. novembra, koji službena Ljubljana navodi kao „prvu slovenačku vojnu jedinicu”. U Celju je na sličan način sklopljen Celjski pešadijski puk. Srpska četa bila je nezaobilazna tokom zauzimanja severne slovenačke granice od Dravograda do Radgone zahvaljujući Maisterovom lukavstvu – austrijskim četama je komanda naredila da smeju da se predaju silama Antante, dakle i srpskoj vojsci. Zato je Maister koristio Srbe kao „istureni deo Antantinih snaga” i osvajao strateške tačke. čim bi srpski vojnici zauzeli kotu, odmenili bi ih slovenački, a srpska četa ide ka narednoj austrijskoj bazi. Austrijanci su naseli na Maisterovu taktičku varku sve dok opisane „sile Antante” (Srbi sa slovenačkom pozadinom) nisu zauzele Grabštajn…
Inicijalne slovenačke jedinice brojale su oko 500 srpskih dobrovoljaca, bivših zarobljenika, dok se u prolećnoj ofanzivi 1919. u Koruškoj borilo preko 10.000 vojnika Kraljevske srpske vojske pod komandom generala Krste Smiljanića. Uprkos svemu, poginuli srpski dobrovoljci nemaju zajedničko groblje, ni spomenik, niko im ne odaje počast, niti ih pominju udžbenici istorije.
Što se događaja iz 1918. tiče, prepuštena je zaboravu žrtva ne samo 150 srpskih dobrovoljaca u Mariboru i 50 u Celju, iako je Maister i te kako poštovao njihovu hrabrost, nego i srpskog bataljona od oko 300 vojnika pod komandom Stevana Švabića koji je sprečio nadiranje italijanskih trupa ka Ljubljani.
