Sindikati prete štrajkovima, vlada i poslodavci ignorišu kolektivni ugovor, radnička klasa odavno je uspavana, socijalistička misao je uvela, SFRJ ne postoji, a mi postajemo sve gluplji. To nije nešto što se podrazumeva samo po sebi, već izaziva čuđenje. Jer, bilo bi logičnije da se stvari odvijaju drugačije: da se radnička klasa Srbije, oslobođena okova „klasnih stavova“ i odmakla iz zatvora onog saveza koji je nosio nazive socijalizam-komunizam, dakle da se ona podigne do novih visina, da ona, lišena svakog dogmatizma, prihvati nove ideje i koncepcije srpskog korporativnog društva. Po svemu sudeći, ništa od toga, i to je toliko očigledno da postaje gotovo banalno. Pa ipak, to nije razumljiva posledica događaja koji su se odigrali u Srbiji u poslednjih desetak godina, već njihov paradoksalan rezultat. Koliko sve to daje šansu pojavi neke nove srpske levice koja bi pod plaštom brige za radnička prava stupila na javnu scenu? Posebno sada kada velika svetska ekonomska kriza izaziva niz pitanja na koje još niko nema definitivne odgovore.
činjenica je da svet u kojem nema više alternative postaje dosadan, a ideja koja se ne sučeljava sa drugom idejom deluje zaglupljujuće. Da li je onda „fantomski bol“ srpske levice danas, ako ona uopšte i postoji, zapravo samo posledica slutnje o ambivalentnosti onih tradicija koje sada, uopšteno gledano, deluju zastarelo?
Jer, u svetskoj levici je posle dvadesetih godina prošlog veka briljantnost i genijalnost bila povezana s bezgraničnom glupošću, postojali su genijalni (Gramši, Trocki, Altiser) i verovatno glupi levičari (Staljin, Ulbriht, Beher), ali su te osobine ponekad bile objedinjene u jednoj ličnosti.
Sa raspadom Jugoslavije 1991. godine srpska levica izgubila je tri stvari: jednu zemlju, jednu klasu i svoje teoretsko stanovište. No, svaka od ovih stvari predstavlja ambivalentnost oslobođenja i gubitka. Kao prvo, i u svojim „najgorim nedemokratskim“ danima ona Jugoslavija je ipak, makar i iskrivljeno, obezbeđivala alternativu u stvarnosti.Baš kao što je Gramši i pisao: „Od trenutka kada postoji novi tip države stvara se i problem postojanja nove civilizacije“.
Kao drugo: gubitak vere u proletarijat kao šifru za subjekat revolucionarnih promena ne karakteriše nikakvo oslobađanje mišljenja, već oduzimanje inicijative. Kritika ne dobija krila ako ne postoji subjekat o kome bi se razmišljalo i koji bi se isticao kao nosilac promena, makar one bile i samo fantazmagorične. Teoretsko razmišljanje u kojem ne postoji više ideja o mogućoj praksi neminovno propada, tačnije rečeno takvo razmišljanje i ne postoji.
Kao treće: ovo je, u najužem smislu te reči, „tragična“ konstelacija pošto se čovek teško može zalagati za stare iluzije ako trenutno nepostojanje iluzije ne sadrži u sebi ništa pozitivno.
Zato i stara kritika upućena na račun levičarskih ideja da su one „poslužile za određenu svrhu“, označava istovremeno i snagu tih ideja. Jer, to je definisano kao borbeno razmišljanje, kao razmišljanje koje ima neki cilj. Luj Altiser u „Klasnoj borbi u teoriji“ i Antonio Gramši u „Filozofskom frontu“ predstavljaju levičarske ideje kao alternativu koja se sučeljava sa surovim oblicima kapitalizma u vremenu kada je geopolitika dotakla i levicu. Na srpskom primeru danas – levičarske tendencije mogu da se definišu više kao poverenje u državu, a ne u tržište. Isto to vredi i za radničku klasu u Srbiji.Međutim, narod nije levičarski nastrojen, nego realan. Navikao je da ga varaju već stotinama godina. Kritike koje vladajućim strankama stižu od onoga što bi se uslovno moglo nazvati srpskom levicom narod ionako već zna. Da će se sve krize i reforme slomiti na njegovim leđima.
Dakle, neki kažu da ćemo dospeti do novog samo ako se na tom putu odreknemo starog. Posmatrano sa tog aspekta, socijalizam je brat blizanac kapitalizmu pošto se kreće na isti način, odnosno uvek iznova nastaje nakon što sada ili uskoro potpuno i nestane.
Da li onda i smrt celokupne levice u Srbiji, marksizma, socijalizma, komunizma, socijaldemokratije, zapravo, predstavlja pogrešnu prognozu koju trenutno perverzno jedinstveno zastupaju i trijumfirajući brutalni kapital i trenutno poništena levica. Sve dok postoji kapitalizam, što znači još prilično dugo, verovatno i ne bi trebalo previše brinuti za njegovu pratilju, odnosno levicu. Jer, način na koji se kapitalizam kreće napred predstavlja lanac samoubistava, koja nikako ne uspevaju – na veliko ogorčenje levice. Zato kapitalizam i nije pouzdan. Naime, istorijska iskustva pokazuju da je on posle svakog predviđenog i nepredviđenog samoubistva jednostavno procvetao, posle svakog zasluženog poraza uspeo je da izvuče „živu glavu“ primenjujući uvek nove trikove koje ne mogu da predvide ni levica, pa čak ni sam kapitalizam.
Što se Srbije i njene radničke klase tiče, ekonomski uslovi za oživljavanje levice su tu, iako su „fino izbalansirani“. Na veliko čudo, ovde moć levice trenutno izgleda veća na političkom planu.
