U beogradskom hotelu „Metropol“ smeštena je ekipa poznatog reditelja Stojana Stojicica, koji snima zanimljivi srpsko- crnogorsko-francuski koprodukcioni film „Put u obecanu zemlju“. Njegova firma Otvoreni atelje Beograda „Singidunum produksion“, za ovu filmsku melodramu angažovala je francusku glumicu Vivijan Burgine, kao i Aleksandra Berceka, Dragana Nikolica, Nikolu Pejakovica, Vesnu Trivalic, Petra Božovica, Zorana Cvijanovica… Uz kombinaciju srpsko-francuskog jezika, vec je završeno snimanje u Parizu, pa ce se posle Beograda filmska ekipa preseliti u Crnu Goru.
Glavna uloga francuskog slikara srpskog porekla Marka poverena je Filipu Nikolicu (27), koji je danas francuska mega zvezda rokenrola, estrade i filma. Koliko je Filip danas slavan govori podatak da je u modnim i džet-set krugovima Pariza popularniji od takvih velicina kao što su Alen Delon, Žan-Pol Belmondo, Katrin Denev, Zinedin Zidan, Šarl Aznavur, Mirej Matje, Žerar Depardje, Džoni Holidej…
Filip izbegava novinare, ne voli gužve, i na mešavini srpsko-francuskog jezika veli da mu se ovde jedino dopalo kada je gostovao u emisijama Milovana Ilica Minimaksa. Potpisnik ovih redova je zadobio njegovo poverenje, zato što smo zajedno sa rediteljem Stojicicem celo popodne uživali u srpskim gurmanlucima, uz kvalitetnu domacu rakiju i belo vino.
– Roden sam u pariskom predgradu Sent Uan, i upoznao sam sve crno-bele strane i „cari“ života u svetskoj metropoli, gde se vodi surova borba za opstanak – prica Filip. – Priznajem da sam izuzetno vezan za porodicu i ponosan na svoje poreklo. Roditelji mi žive u Francuskoj i sjajno se slažemo. Da ne bi bilo zabune, održavam stalne kontakte sa rodbinom po ocu Nikolaju, iz sela Grgorevaca kod Leskovca, i po majci Slavenki iz Vukovica kod Požarevca. Dolazim bar jednom godišnje u Srbiju i volim da obidem te krajeve gde žive dobri, gostoljubivi i pošteni seljaci. Tamo se govori o zdravim stvarima, radu, hrani, seksu, seoskim dogodovštinama, smicalicama, a nikako o belosvetskim lopovlucima, kriminalu, prevarama, politickim smicalicama i mahinacijama… Tamo se gleda u nebo, u tanjir ispred sebe i kvalitet postavljene sofre, a ne samo u džep, kao u svetu!
Filip je samouveren i veruje da ce film koji upravo snima dobro proci u svetu:
– Toje jedna humana, sentimentalna prica o mladima iz Srbije koji su živeli i radili na Zapadu. Sada, kada je u zemlji druga, slobodnija i demokratska atmosfera, žarko žele da se vrate u Srbiju, svoju postojbinu.
„Put u obecanu zemlju“ mnogo obecava, i inostrani producenti jedva cekaju da okoncamo snimanje i da se što pre pocne sa završnom montažom. Milina je raditi sa Stojanom Stojicicem koji je sjajan reditelj i, nadam se, da cemo saradivati i u drugim filmovima.
Svi govore da je ovaj lepuškasti mladic naše gore list prodoran, komunikativan i vrlo ambiciozan. Kao seks-simbol francuskih tinejdžerki, još uvek voli momacki život. Nema stalnu devojku i na meti je francuskih bogatašica, koje bi rado da udaju svoje kcerke za naocitog Srbina. Osnivac je, kompozitor, pevac i frontmen rok-grupe „To Be Free“, koja je 1996. godine postala društveni fenomen u Francuskoj. Pre toga radio je kao maneken, pa je te iste godine proglašen u medijima za najlepšeg francuskog manekena.
– Sviramo ortodoksni moderni rokenrol, koji mladi obožavaju. Više volim „tvrdi“ zvuk, uz sjajne balade belog bluza, kao što su svirale legende hard-roka sedamdesetih „Dip Parpl“, „Cepelini“, „DŽimi Hendriks“, „Krimovci“, „Juraja Hip“, „Blek Sabat“, „Dorsi“, „Free“… Ali… danas je neko drugo vreme i neki novi klinci zahtevaju izvesne modifikacije u rokenrolu.
– Verovali ili ne, mrzim taj pariski džet-set koji me izluduje i zamara. Puno je licemerja u njemu, a ja volim prave zabave, rasterecene ljude i normalne žene. Moja partnerka u filmu Vivijan je sjajna osoba, divna devojka, ali smelo tvrdim: Srpkinje su najlepše žene na svetu. Kada to izjavim francuskim novinarima, oni se naježe, ali moraju da objave ono što kažem. Ako bi me neko zapitao zašto, da objasnim svoj ukus, svima cu odgovoriti: upoznajte Srpkinje pa cete videti da sam u pravu. Volim njihovu suptilnost, emocije i nisu seksualno frustrirane i izopacene kao zapadne žene. Kada sam radio kao maneken, izbegavao sam izvitoperene Francuskinje. Uf…, tu je tek ludnica. Odlicno se zaradi ali više volim muziku i film. Ne mogu da živim u tom svetu latentnog homoseksualizma na modnoj pisti. A poznato je da Srbi ne vole pedere, i da ih cesto tabaju. Ha, ha, ha… Neka me neko pogrešno ne shvati, ali, stvarno, ne volim seksualne devijacije…
Kao svestranom umetniku gluma je njegova prva ljubav. U Francuskoj je 1997. godine TV kanal TFL snimio seriju o grupi „To Be Free“, pod nazivom „Pou Etre Libres“ (što ima isto znacenje kao njihova grupa „Biti slobodan“). Serija od 40 epizoda, u kojoj rokeri Filip, Frank i Adel igraju sebe, doživela je veliki uspeh u Francuskoj.
– Rado bih svirao sa bendom u Beogradu i Srbiji, naravno, ukoliko neka ovdašnja diskografska kuca pokaže interesovanje za našu muziku. Nisam upoznat sa muzickom scenom u Srbiji, ali sam cuo da ima odlicnih solista i grupa, pogotovo pop-muzike. Ovde volim da slušam pravu narodnu muziku, ali najviše uživam u starogradskoj muzici i tamburašima. Bio sam na Saboru trubaca u Guci, i nije tako loše. Medutim, kada se predugo slušaju trubaci, oni zamaraju, a nije mi se svidelo što nema hladnih pica.
– Ovde se sjajno opuštam, u neformalnoj sportskoj garderobi, kao bilo koji momak. Nema nikakve frke, dosadnih i napasnih obožavateljki, nametljivih „paparaca“ i muških obožavalaca… Mogu da se relaksiram, hodam bosonog po hotelu, a da me niko ne prepozna i da me ne zapitkuje i dosaduje. Sve se to u Parizu granici sa naucnom fantastikom, jer tamo nikada nemam mira. Ne ludujem zbog popularnosti i mislim da cvrsto stojim na zemlji. Izbegavam opojne narkotike i volim zdrav život, uz puno seksa, alkohola i dobre klope. Ha, ha, ha… Ne razmišljam dokle ce sve ovo trajati. Nadam se da cu svojoj deci ostaviti pristojan filmsko-muzicki opus, pa da vide da im je cale bio neki dasa. Važno je divno se provoditi, živeti slobodno, zezati se, jer – samo jednom se živi. A kada uživaš u životu i poslu koji radiš – to je prava stvar. Zar ne?
