Kad su me zatvorili treći put, upravo mi je bila došla majka u posetu. Rekao sam joj da od tog trenutka stupam u štrajk glađu. U isto vreme, u Grčkoj je štrajkovao Mikis Teodorakis. Bio je levičar i o njemu se mnogo pisalo u svetskoj štampi. Kao balans tome, počelo je da se piše i o meni.
Sedme noći mog štrajka glađu smešten sam u ledaru po treći put. Došao je neki dr Vidak Popović, načelnik za prevaspitavanje u KP domovima pri Ministarstvu za pravosuđe i opštu upravu.
„U redu, nećete raditi!! – rekao mi je i ja sam prekinuo štrajk glađu. Odmah su mi dali dopisnu kartu da napišem roditeljima da sam prekinuo sa štrajkom.
Sačekali su da majka dođe u posetu, a kad je otišla ponovo su me pitali: „Oćeš da radiš?“ – Ne! – „Onda idi u samicu!“
Dakle, u pitanju je bio trik. Tako se opet nađem u samici. Međutim, razbolim se od upale pluća, pa me prebace u bolnicu. Tek tada su me ostavili na miru i nakon nekog vremena me prebacili u zatvor u Mitrovicu.
Posle su na te ledare postavili stakla i ugradili radijatore, pa su mi svi zatvorenici u Požarevca bili veoma zahvalni.
Upravo u uslovima, kad je bilo najteže, doživeo sam da izgubim svaki strah. Ne onda kad se nešto dešava pa se uplašiš da nas mogu obesiti, ubiti ili ne znam šta. Da, tako je, baš kad si u najstrašnijoj situaciji – strah nestaje. Posle toga se više ničega ne bojiš. Nikad se više nisam uplašio, baš ničega.
To iskustvo je za mene bilo otkrovenje i o tome sam napisao esej „Mističko iskustvo neslobode“, koje je štampano na mnogo jezika u svetu. Ne samo o svom iskustvu, već i iz iskustva Solženjicina, Sinjavskog, Panjina i još nekolicine koji su opisivali slične stvari.
Naime, shvatio sam da su to uvek ista iskustva – da u najstrašnijoj situaciji naglo postajete svesni da postoji neka ogromna sila od koje zavisite, a nikako od nekog policajca ili šefa države. Ukoliko imate poverenje u tu silu, idete za tim unutrašnjim glasom, onda vas baš briga – niko, ama baš niko ne može vam ništa. Kao onaj prizor u Bibliji: skočite među lavove, ali vas neće pojesti.
Najgori su šibicari
Svojevremeno sam napisao članak u kome sam tvrdio da je netačna izreka: „Nije teška robija, teški su robijaši.“ U zatvorima se smatra da su ubice normalni ljudi, izuzev patoloških ubica koji su ionako u ludnicama.
Najneprijatnija populacija su sitni kriminalci, šibicari, skloni su cinkarenju i potkradanju ostalih.
To je realno iskustvo i nemoguće ga je zaboraviti ako ste ga jednom imali. Realno je isto tako kao i ovaj sto za kojim sedimo – nije rezultat nekog racionalnog spekulisanja. To je iskustvo neslobode, koje vodi ka slobodi. Naravno, i motivacija učini da se sve izdrži. Sad ni dva dana ne bih mogao da izdržim bez ćevapa! Ali, kad postoji motivacija, protiv nečega, a za nešto se borite, to daje energiju. Preti vam stražar: Radićeš ti meni ovo-ono, ali to ne dopire do vas.
Ne, nisam tada bio religiozan. Kroz gimnaziju sam vaspitavan marksistički, roditelji se nisu bavili tim stvarima. Dobro, čitao sam rusku literaturu, ali tek u zatvorima se počela ukazivati neka druga dimenzija, prvo u CZ-u, pa u Požarevcu, kasnije u Mitrovici. Godinama sam čitao i skupljao građu da bih shvatio o čemu se radi.
Naravno, sve se bazira na iskustvima. Recimo, zapanjilo me je da sam u noći pred hapšenje, sanjao da me hapse. Dugo me je to više zbunjivalo od samog hapšenja. đilas mi jepričao da mu se na Sutjesci, u vreme najžešćih borbi, noću javio Hrist! I ja sam imao slično iskustvo u CZ-u. U mesecima koje sam provodio u samici, jedne noći mi se javio Hrist. Osetite blizinu fantastične energije, neku ogromnu ljubav kraj vas i onda nestane. Ali istog trenutka znate o čemu se radi, šta je to. Ja sam racionalan čovek i moguće je da je posredi nekakav autohipnotizam – sedite tamo sami, u užasnoj ste krizi… Ali kako objasniti to da sam unapred video svoje hapšenje?
U svakom slučaju, treba pratiti svoj kod, tu veru u sebi. Da je to što ste učinili bila jedina prava stvar. Naravno, čovek je slab već po svojoj prirodi – ko ima toliku snagu da baš uvek prati ono što oseća? Kompromise je teško izbeći, možda to samo svecima polazi za rukom. Svakako, trudim se da ne napravim onaj glavni kompromis koji vodi ka poništavanju ličnosti. To ne dozvoljavam, ove manje kompromise, da.
