Za Aleksandra Spasenovskog, mladog marinca, Amerikanca srpskog porekla, culi smo prvi put pre nekoliko dana. NJegovo ime smo pronašli na Internetu, uz molbu njegovog kuma i prijatelja, Radovana Jakovljevica, da se molimo za njegovo zdravlje i brzi povratak kuci.
Aleksandar se prošle sedmice, zajedno sa ostalim marincima, iskrcao na kopno Avganistana, u ratni osinjak, u neizvesnost, u borbu zasigurno. Na prostor bivšeg ćrodroma, 65 milja udaljenog od Kandahara.
Dogovaramo razgovor sa njegovim roditeljima u lepom mirnom predgradu Cikaga, u kuci u kojoj Nina i Rade žive vec devet godina, u domu u kome se slavilo, ispracalo, tugovalo, cekalo i molilo Bogu. Kao što i sada jedino preostaje, uz pozitivnu i lepu misao. I pricu koja smiruje.
Teška neizvesnost
Dvadesetogodišnji Aleksandar, vec 20 meseci marinac u kalifornijskoj vojnoj bazi u San Dijegu, 11. septembra, kada se teror srušio na NJujork, nalazio se u vodama Australije na svom brodu sa još 3.000 svojih drugova i starešina. Bili su u redovnom šestomesecnom obilasku americkih vojnih baza, koji se zbog novog rata prekinuo i pretvorio u tešku neizvesnost – šta ce se sa njegovim brodom dešavati, hoce li biti iskrcavanja na kopno, kako ce ici ratni tokovi i nepredvidivi tokovi visoke politike i medudržavnih interesa. Iznenada, kao što je i Aleksandar Spasenovski pre 20 meseci odlucio da umesto na fakultet, ode u marince.
– Bila je to njegova licna volja, ali nama ni danas nije jasno zbog cega se odlucio na taj izbor. Vec je položio prijemni ispit na fakultet, ja sam u meduvremenu bio u starom kraju, i u jednom telefonskom razgovoru sa suprugom saznao sam za tu njegovu odluku.
Zagrljaj devojke:
Bruk i Aleksandar
Ne mogu da ga slažem…
– Cesto me zvao telefonom i samo kaže: „Bako, hoceš li me cekati dok se ne vratim“. Ma cekacu ga, nego šta, ne mogu da ga slažem – prica baka Bosiljka, posvecena pletenju carapa, skrivajuci suze za unukom vojnikom.
Objasnio nam je da želi da postane jak i da i nama, i ostalima, pokaže da je u stanju da uradi i to – kazuje otac Rade. Povremeno je Aleksandar, ranije, pominjao odlazak u marince, ali niko od njegove rodbine nije ga shvatao ozbiljno.
– Što se mene tice, ja sam kao bivši vojnik to prihvatio normalno, kao otac i kao muškarac takode, ali supruga Nina je podnela teško. I zato joj i sve ovo što se ovih dana dešavalo pada još teže. Ja znam da ce on posle svega što se desilo u njegovom životu postati jaci, svesniji, hrabriji i ja nikada nisam ni želeo da ga odvracam od te odluke. Jer, verovatno ga ne bi bilo ni moguce odvratiti – nastavlja otac Rade, koji je ovde pre 32 godine došao iz Novog Beceja, u potrazi za boljim, ispunjenijim, srecnijim životom. Supruga Nina, uplakana i tužna, ali ipak sa pozitivnim mislima o svome sinu koji je sada negde na tlu Avganistana, dodaje:
– Moj jedini san citavog života bio je da iškolujem svoju decu, da ih nacinim ljudima, da im omogucimbolji i sigurniji život.
Aleksandar se ipak odlucio na izazov ove vrste, a sudbina ga je, eto, odvela u samo grotlo aktuelnog rata. Ipak, ja moram da verujem da ce sve biti u najboljem redu. Iako ne mogu da mu oprostim što se odlucio da ode u marince.
Izmena plana
Aleksandar je nakon tri meseca cuvenog, skoro neizdrživog „but camp““ došao kuci na odsustvo, vec smireniji, staloženiji, mršaviji, ali snažniji.
NJegova baza je Camp Penallton,, 30 kilometara od San Dijega. Dolazio je cetiri-pet puta na odsustvo. Od 13. avgusta je na brodu, na ekspediciji koja traje šest meseci. U toku školovanja (a potpisao je ugovor na cetiri godine) dva puta moraju da budu na tim ekspedicijama, u kojima obilaze americke vojne baze. Po planu njegove ekspedicije trebalo bi da brodom krenu nazad 13. januara. Nažalost, plan ce zbog rata sigurno biti promenjen.
Na njegovom brodu je oko 3.000 ljudi, ima 20 spratova, to je citav grad i niko sa sigurnošcu ne može da zna gde se nalaze i kuda idu. Ime broda je Peli Lu.
„Naš prijatelj“
– Naravno da prija kada moji prijatelji i klijenti dodu u kancelariju i vide sliku mog sina marinca. Kažu: „Je li to naš prijatelj marinac“. Ja pitam: „Kako prijatelj?“ Odgovor je: „I ja sam bio marinac. Jednom marinac – uvek marinac“ – kaže otac Rade, koji se u Cikagu bavi prometom nekretnina.
Nina i Rade su 11. septembra bili u Jugoslaviji, i na vest o teroristickim napadima bili su šokirani, naravno u istom momentu smrtno zabrinuti za svog sina, marinca.
– On je u svakom javljanju bio vrlo staložen i miran. Svakodnevno nam je slao poruke e-mailom,, i svojoj devojci i svojoj sestri. Tokom telefonskih razgovora posebnu je pažnju posvecivao baki Bosi, moleci je da ostane kod njih dok se on ne vrati. U poslednjem razgovoru, u utorak 20. novembra, pred Arandelovdan, pitao sam ga da li se plaši. Odgovorio mi je: „Ne, ne plašim se“. Od tada se nismo culi – kazuje Rade, a majka Nina dodaje:
– Sa mnom je govorio na srpskom i tražio od mene da ne govorim engleski. Rekao mi je da se spremaju za iskrcavanje na kopno i da nece biti u mogucnosti da mi se javi izmedu dve nedelje i dva meseca. Srce mi puca, ali molim Boga da ga cuva i da mu milost i brzi povratak kuci.
Prema nekim procenama, iskrcavanje kopnenih snaga pocelo je u nedelju, ali niko nije siguran da li je Aleksandar iskrcan u prvoj, drugoj ili trecoj grupi.
Mnogo je suza
U pitanju su dva broda, sa velikim ljudstvom i zbog pomanjkanja informacija niko ne zna ko je u ovom trenutku na kopnu, a ko se tek sprema za iskrcavanje. Iz San Dijega, Aleksandrove baze, vec je krenuo novi brod sa 2.000 marinaca, da li kao pojacanje ili kao zamena, ni to sa sigurnošcu niko ne može da tvrdi. Sve oci uprte su u vesti o toku rata i svaki najsitniji detalj u vezi sa operacijama. Aleksandrovi roditelji nadaju se da je možda rat stigao u završnu fazu. Oboje su veliki optimisti i veruju u brzo završavanje sukoba.
Uspevamo i da se nasmejemo uz secanja na Aleksandrov prvi dolazak na odsustvo posle teške obuke.
Tri dana muka
Pre nego što je dobio amblem marinca, Aleksandar je za tri dana morao da pod punom ratnom opremom prepešaci 53 milje (to je skoro 100 kilometara) uz samo dva-tri sata spavanja, sa strogo odredenom kolicinom hrane i vode, uz planinu visoku 4.000 metara. Nakon toga covek je ponosan na to što je ostvario.
– Smršao 15 kilograma, sav u mišicima, uozbiljen, nema više izležavanja i primedbi da mu se hrana ne svida. Sve mu je bilo dobro i svega se poželeo. Kako i ne bi. Kada smo otišli da ga vidimo, prvi put posle tri meseca, odneli smo mu gomilu takozvane „junk food““, koje se uželeo i slistio je za tili cas. Sve je tamo, naravno, drugacije – priseca se majka.
Aleksandrovo odsustvo i narocito iskrcavanje na avganistansko kopno vrlo teško podnosi i devojka Bruk, koju su Spasenovski vec prozvali Branka. Cesto su u kontaktu, ali ne vidaju se tako cesto, jer su i ti susreti teško podnošljivi. Mnogo je suza sa svih strana. I od sestre Danijele, i bake Bosiljke.
Ali i mnogo podrške, iz Republike Srpske (Nina je iz okoline Dervente), iz Novog Beceja i iz Cikaga, i od prijatelja sveštenika koji se mole za Aleksandrovo zdravlje.
Ni baka Bosiljka ne može da sakrije suze:
– Porucila bih mu da ga sreca prati na svakom koraku, svakoga pa i njega. Ne daj Bože zla nikome.
