Legenda o nemačkom novinaru Ginteru Valrafu kao da se obnovila u liku njegovog znatno mlađeg italijanskog kolege Frabricija Gatija. Valraf se proslavio daleke 1985. godine knjigom „Na dnu“ u kojoj je opisao kroz kakav je pakao prolazio među svojim zemljacima samo zato što se lažno predstavljao kao Turčin Ali Leventi. Radio je najteže poslove u čeličani u Rurskoj oblasti, doživljavao brojna poniženja, a i život mu je u nekoliko navrata bio u opasnosti jer je kao „stranac“ morao da prihvata i najopasnija radna mesta.
„Za svaku istinu je potrebna hrabra osoba koja će je i saopštiti“, glasio je moto neustrašivog Valrafa (66) koji već decenijama staje u odbranu potlačenih, bori se protiv naoružavanja i ratova…U vreme kada je pozvan na odluženje vojnog roka još nije bilo civilne varijante, a on je i tada odbijao da uzme oružje u ruke. Zato je završio u ludnici i jedva se izvukao iz te priče.
Poslednjih godina je bio često nagrađivan i slavljen kao borac za pravdu, ali je do materijala za svoje novinske reportaže i knjige dolazio na najteži mogući način – poturajući sopstvenu glavu i leđa. Zato su mu svedočenja bila istinski životna, uverljiva i upozoravajuća.
Putopis iz pakla
Možda je Gati vrhunac samožrtvovanja doživeo u danima kada se predstavljao kao Kurd Bilal i sa grupom nevoljnika iz afričkih zemalja pokušavao da iz Senegala, preko Malija a potom kroz pustinju Saharu – stigne do evropskih obala Sredozemnog mora. O tome je upravo objavio knjigu za koju kritičari kažu da predstavlja putopis iz pakla.
Mlađani Italijan Fabricio Gati krenuo je istim trnovitim stazama kao i Valraf. Ovaj novinar nedeljnika „Espreso“ kao da se specijalizovao za uloge stranaca, pa je u nekoliko navrata tako maskiran razotkrivao prave priče o odonosu službenika zapadnih zemalja prema neželjenim gostima iz siromašnijih zemalja.
Kada je pisao o migrantima imao je pred sobom lična iskustva sakupljena u vreme kadase predstavljao kao Rumun i za bednu nadnicu ilegalno po ceo dan brao paradajz na italijanskim plantažama. Onda se jedno vreme pretvarao da je Albanac sa Kosova, pa je okušao sreću kao kandidat za azil u švajcarskoj i tamo iz prve ruke doživeo kako se domaća policija ponaša prema toj kategoriji došljaka.
Ovakva svedočenja daju za pravo malobrojnim evropskim borcima za prava migranata, jer je u mnogo navrata dokazano postojanje diskriminacije (nipodaštavanja) ilegalnih doseljenika, ne poštovanja ljudskih prava i mržnje prema strancima. Te ljude svi izrabljuju i pljačkaju, od bandi krijumčara do poslodavaca, a vlasti zemalja u koje stižu smatraju ih za teret i one koji se isuviše teško i sporo uklapaju.
Na drugoj strani, mukotrpna zarada tih došljaka uspeva da održi u životu njihove porodice u najsiromašnijim zemljama sveta. Računa se oni godišnje svojima pošalju oko 170 milijardi dolara. To uveliko nadmašuje ukupn obim pomoći koju industrijske zemlje odobravaju Trećem svetu. Generalni sekretar Međunarodne organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) Angel Guria pozvao je bogate zemlje da umesto „kratkoročnog političkog dobitka“ (od proterivanja ilegalaca) konačno uvide da je doseljavanje migranata „dugoročna ekonomska i društvena pojava“.
