„Kembridž je prevazišao sva moja ocekivanja, lepše je nego što sam mislio i lakše nego što sam se nadao“ sažeto o svojim utiscima posle završenog prvog semestra, kaže Marko Nikolic, koji se kao stipendista „Vesti“ našao na studijama medicine na ovom elitnom svetskom univerzitetu.
– Srecan sam što sam tu gde sam i vec sada znam da mi nece biti lako kada dode dan da napustim ovo izuzetno mesto. Gradivo jeste teško, ali sve se da nauciti, problem je samo njegova izuzetna obimnost. Radni dan na Kembridžu pocinje u devet ujutro i traje do cetiri popodne, a u tom vremenu smenjuju se predavanja i praktican rad, kome se pridaje veliki znacaj. Anatomiju sa vežbama studenti ovde imaju vec prvog dana, valjda da bi se odmah razjasnilo da li imate „stomak“ za medicinu, u suprotnom da na vreme predete na neku suptilniju nauku – objasnio je Nikolic.
Englezi vole našu muziku
Nikolic prica „da kada sluša muziku i pusti ton malo jace niko od Engleza se ne buni“.
– Po tome kako su reagovali oni koji su culi šta slušam, mogu da kažem da se Englezima dopada naša muzika – objanio je naš sagovornik.
Stipendista „Vesti“ kaže „da je jedna od najboljih stvari na Kembridžu supervizija“.
– Pored uobicajenih predavanja i prakse, svaka grupa od po tri studenta ima svog supervizora, sa kojim se sastaje obavezno jedanput nedeljno. To je prilika da se profesor pita o svemu sta je ostalo nejasno, a i on sam nas kontroliše pitanjima da li smo stvarno ne samo naucili, nego i razumeli gradivo iz protekle nedelje. To je mehanizam kojim se student „nateruje“ da redovno uci i utvrduje gradivo – objašnjava nam Marko metod studiranja na najelitnijem svetskom Univerzitetu.
Koliki se znacaj pridaje superviziji najbolje ilustruje praksa da je za neopravdano odsustvo sa ovih „sastanaka“ predvidena ne mala novcana kazna. Marko ima, kako kaže, srecu da mu je u anatomiji supervizor profesor Abrahams, jedan od najboljih anatoma na svetu. Uci se, takode, iz njegovih knjiga što dodatno motiviše. Drugi aspekt motivacije je, smatra Marko, osecaj privilegovanosti da ste u ambijentu koji predstavlja elitnu selekciju i studenata i profesora, uz maksimalne uslove i opremljenost Univerziteta.
Upis u Zlatnu knjigu
Sagovornik „Vesti“ objanjava da svecanost matrikulacije koja se obavlja na pocetku prvog semestra studija predstavlja na neki nacin cin „uclanjenja u klub kembridževaca“, jer upisom u Zlatnu knjigu postajete doživotni clan ovog univerziteta.
– Sa druge strane, to je i odredena vrsta „ugovora“ da cete ispuniti i odredene obaveze. Od one osnovne, da uspešno i redovno polažete ispite (jer ko padne jedan ispit, prakticno nema šanse da diplomira na ovom cuvenom univerzitet), do tolerancije i kulture ponašanja – kaže Nikolic.
– Kada nisam na predavanju i ne ucim, uglavnom se bavim sportom ili idem u pozorište, na koncerte. Organizuju se i žurke, a ponekad, jednostavno, sedimo u nekoj od studentskih soba i družimo se – prica Marko o tome kako se u koledžu provodi slobodno vreme i dodaje da je posebno srecan sto je smešten nekoliko kilometara van glavnog univerzitetskog kompleksa, koji je svakodnevno „na meti“ neizbežnih turista. I sam je, više puta, promicuci svojim biciklom bio zanimljiv za njihove objektive.
– Zbog toga se pomalo osecate kao nekakva retka zverka smeštena u rezervatu koji pohode znatiželjnici – kaže naš sagovornik. Nikolic kaže „da motivaciono deluje i samo ime „Kembridž“, jer asocira na sve one velicine koje su na njemu studirale ili predavale i vekovima unazad direktno bile zaslužne za promene koje je covecanstvo u meduvremenu doživelo“.
Velika zahvalnost
Marko Nikolic kaže da veliku zahvalnost, naravno, duguje „Vestima“ ciji je stipendista.
– To mi omogucuje da rasterecen brige oko materijalnih stvari potpuno se posvetim studijama. To umem i znacu ubuduce da cenim, jer nije rec o malim sredstvima – kaže Marko.
– Ovde su svi neverovatno specijalni, harizmaticni, svi su izuzetni, ne samo u predmetu studija, vec i nebrojenim drugim stvarima. Nastupaju u operi, mjuziklima, sposobni su da se uspešno nadmecu u najrazlicitijim sportovima. I ono što je meni najvažnije – da budu pravi prijatelji. Postoji iskrena solidarnost i ne gleda se ko je ko ili odakle dolazi. Cini mi se da je svako od tih mladica i devojaka vec sada jedan „mali“ veliki covek – zakljucio je sagovornik „Vesti“.