U subotu 28. juna, u novoj bašti takozvanog Ministarstva za dijasporu, a u okviru pozorišta apsurda zvanog Vidovdanski dani dijaspore, otvorena je izložba Mi smo Ajnštajn. Time je, naizgled iracionalno, davna bitka, izgubljena u tuđoj zemlji, obeležena promovisanjem besmislene laži o istorijskom značaju nesretne ćerke austrijskog vojnika i propale švajcarske studentkinje – gospođe Einstein-Marity.
Ova sramotna šarada tipična je manifestacija vulgarne nacionalističke propagande, kojom se Ministarstvo bavi od kada ga je osnovao Milošević, sa prekidom samo za vreme đinđićevog kabineta (on ga je u tom periodu ukinuo, valjda nedovoljno pragmatičan da trguje besom i tugom rasparčanih porodica).
ORDEN ZA PRIčU: Istini za volju, prvi ministar dijaspore posle ubistva premijera, Vojislav Vukčević, pokušavao je da ostavi utisak da se ovde ne radi isključivo o prikupljanju mitskih dijasporskih milijardi, pa je pun poleta i ubeđenja pričao o istini, pravdi, zdravom razumu i predlozima zakona. Kako anonimnim dezerterima, napuštenim očevima i razočaranim mamama ne treba puno, u početku je entuzijazam retorike novog ministra ulivao nadu da će se nešto dogoditi i da je to znak iskrene volje da se prizna da su proterani bili u pravu i da su dobrodošli svojim kućama. Dalo se čak maštati i da im je oproštena izdaja u vidu potrage za stalnim poslom, neprisustvovanja bombardovanju i ravnodušnosti prema Kosovu. Sa druge strane, naplaćivanje godina poraza od uspelih, uvek se čini kao dobra ideja, pa su priče o otkupima vojne obaveze, investicijama i prilozima večito popularne. Tako je ova stara prevara, za koju je potrebno samo nemati obraz, sasvim fino prihvaćena, a za svoje namere i priče, ministar je dobio Orden svetog Save od nekih popova.
Nažalost, bajke o rehabilitaciji regruta, o masovnom glasanju dijaspore i volji da se neki uspešni i pametni privuku nazad, to su i ostale; zatrpana legalističkim zamajavanjem i sudbonosnim odlukama, Srbija je ravnodušno nastavila da se prazni.
Prvobitna popularnost i poverenje koje je gospodin Vukčević inspirisao, samo su učinili gorčim konačno razočaranje njegovim prihvatanjem pravoslavnih počasti, kada bi iole pošten čovek morao već davno biti u ostavci, posramljen nizom impotentnih obećanja i potpunih neuspeha.
CRKVENI BIZNIS: Podrška crkve se nastavlja do danas, ključna u davanju kredibiliteta svima koji obezbeđuju izgovore i prodaju zmijsko ulje očajnima, dok se institucije od kojih se iz Srbije bežalo, jedna po jedna, rekonstituišu na mestima moći. Tako, po dolasku na ministarski položaj mlade i ambiciozne spin doktorke, Milice čubrilo, ovi iskusni trgovci savešću rado ustupaju na korišćenje internacionalnu mrežu crkava i domova za druženje i skupljanje priloga od odbeglih vernika, četnika i rojalista.
Zakon o Ministarstvima, član 22.
Ministarstvo za dijasporu obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: položaj državljana Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije; poboljšanje uslova za ostvarenje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu; poboljšanje veza iseljenika, lica srpskog porekla i državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu i njihovih organizacija s Republikom Srbijom; stvaranje uslova za uključivanje iseljenika, lica srpskog porekla i državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu u politički, ekonomski i kulturni život Republike Srbije i njihov povratak u Republiku Srbiju, kao i druge poslove određene zakonom.
Spremno prihvatajući ovu jeftinu prodaju duše, ministarka se oglušila o molbe optimista poput Borke Pavićević, da pokuša da postane glas i veza sa maticom druge dijaspore, one velike većine koja je otišla upravo ne pristajući na sabornost i pravoverno sećanje koji se u takvim domovima emuliraju. Naprotiv, gospođa ministarka je svoj odsek reorganizovala, pretvarajući ga u efikasnu malu radionicu pravoslavnog sentimenta, koji pokušava da izvozi Srbima širom naseljene planete. Profil Ministarstva u zemlji povišen je čestim izveštajima o njenim putovanjima, na kojima se sretala sa samoproklamovanim predstavnicima dijaspore, upravo onima na koje je upozorena, naivno zaboravljajući da oni ne mogu predstavljati nikoga osim sebe samih. Svojim položajem, gospođa čubrilo je bila obavezana da zna da su ove male skupine neuklopljenih daleko od reprezentativnih, a zdrava pamet je morala naložiti da su to upravo mesta koja, u širokom krugu, zaobilaze oni perspektivni, čije je interese, volela bi da verujemo, zastupala. Umesto toga, ona je u svojim izjavama pothranjivala maštanja o restitucijama, o korenima i nekoj tajnoj vezi sa srpskom braćom, radeći na vraćanju poverenja ove prihvatljive dijaspore. Težak posao kada se zna da su ovi usamljeni ljudi svojevremeno bespomoćno gledali dok je 4,5 milijarde evra, koje su prikupili u Fond rasejanja za maticu, namenjenog obnovi posle NATO bombardovanja, prvo bez objašnjenja blokirano, a zatim nestalo bez traga prilikom bankrotiranja Beobanke.
Zahvalnost za omogućavanje tih susreta i povremeno blagosiljanje, Ministarstvo pokazuje preuzimanjem uloge jednog od perača budžetskih para uručenih SPC, jednostavnim knjigovodstvenim trikovima. Recimo, traže se i uzimaju pare od dijaspore za obnavljanje crkvenih objekata na Kosovu, a istovremeno se sredstva iz budžeta ulažu u izgradnju pravoslavnih škola u inostranstvu. Tako se novac koji država plaća pravoslavnoj crkvi ne knjiži kao podrška verskoj zajednici, te daleko prevazilazi bilo koja ograničenja predviđena da ovakvo favorizovanje pravoslavlja spreče. Ovo drsko potkupljivanje se pravda predstavljanjem crkvenog obrazovanja kao sudbonosnog za našu decu, čije duše se, izgleda, moraju spasiti pre nego što se potpuno prepuste užasima latinice.
NESTALI NOVAC: Takav brutalni nacionalizam uglavnom je ograničen na kulturne manifestacije i brigu o deci, pa se za potrebe prikupljanja para, našima smatraju i svi oni koji imaju srpsko državljanstvo ili se osećaju nekako vezanim za Srbiju, pa makar, eto, i ne bili Srbi. U oblastima svojih propisanih aktivnosti, Ministarstvo ponosno izveštava o poražavajućim rezultatima kao da nešto stvarno znače, pa se, na primer, nedostatak bilo kakvih pouzdanih podataka o dijaspori komično planira rešiti njihovim dobrovoljnim registrovanjem. Dok se na te podatke čeka, broj glasova u inostranstvu je, po procenama ministarke, dupliran sa 0,01% do čitavih 0,02%. Opisivanju toga kao nekakvog uspeha, verovatno se neće smejati samo oni kojima je glasanje efektivno onemogućeno, insistiranjem na pasošu pri registraciji ili upornim odugovlačenjem uvođenja glasanja poštom. U ove filtrirane grupe spadaju regruti, kojima izdavanje pasoša odobrava vojska, i pripadnici manjina koji, da bi došli do pasoša, moraju da trpe šikaniranje samovoljnih konzularnih službenika i mnogobrojne birokratske kvake državne administracije. Ruku na srce, najveći broj potencijalnih glasača ipak je verovatno izgubljen time što se od njih očekuje da pređu stotine ili hiljade milja da bi došli do svojih glasačkih mesta. Po pitanju nestalih para ima jednako konkretnih rezultata: ministarka je izdejstvovala obećanje od, sada bivše, vlade da će sledeća vlada iz budžeta uplatiti pare nazad u opljačkani Fond rasejanja. čak i ako bi se ovo sumanuto obećanje ostvarilo, radi se samo o odvajanju para za javne radove u Srbiji, kojima je fond ionako namenjen.
U svom godišnjem izveštaju, na primer, kao veliki uspeh, tim Milice čubrilo navodi novi poluzavršeni internet portal na kojem se mogu naći patetično neiskren logo Srbija je Vaša kuća kao i velikim masnim slovima dato objašnjenje za salve propagande i samopromocije – sada se, naime, puno pažnje posvećuje odnosima sa javnošću. Sasvim jasno.
Dalje, problem regulisanja vojne obaveze, kratkom izjavom gospođe čubrilo, proglašen je nevažnim, pod izgovorom da se priča o profesionalizaciji vojske do 2010. Osim što je time bezobrazno odbila da radi svoj posao, zaključujući usput da dve-tri godine nečijeg tuđeg života nisu naročito važne, ministarka je potpuno ignorisala mogućnost rehabilitacije onih koji su odbili da vrše genocid i učestvuju u zločinu; takvo prepuštanje rešenja slučaju i zaboravu, samo je loše prikrivena osuda borbe protiv režima Slobodana Miloševića i šamar onima čije su poverenje i nada raison d’etre njene funkcije.
No, nije sve bilo tako neuspešno. U svom godišnjem izveštaju, na primer, kao veliki uspeh, tim Milice čubrilo navodi novi poluzavršeni internet portal, na kojem se mogu naći patetično neiskren logo Srbija je Vaša kuća, kao i velikim masnim slovima dato objašnjenje za salve propagande i samopromocije – sada se, naime, puno pažnje posvećuje odnosima sa javnošću. Sasvim jasno.
Za ovu snalažljivu ekipu promotera nije se našlo mesta u novoj vladi. No, gebelsovskoj mašineriji pomirene koalicije spin će biti potrebniji nego ikad, te je teško poverovati da je ovo poslednje što smo o njima čuli.
MERA JE BRZINA: Težak i nezahvalan posao skidanja ljage sa imena takozvanog Ministarstva za dijasporu sada je u rukama poslanika Srđana Srećkovića. Zato što se nema izbora, još jednom će se verovati u lični integritet, dobru volju i neku, makar elementarnu, ljudsku pristojnost. Da li je ovo poverenje uzaludno, neće biti teško proveriti, mera je brzina kojom će se rešavati jednostavni aktuelni problemi: rehabilitacija i oslobađanje dalje vojne obaveze dezertera, uvođenju poštanskog ili internet glasanja u inostranstvu, momentalno distanciranje od SPC (naravno, uz prekid finansiranja), ukidanje konzularnih taksi, olakšane procedure utvrđivanja državljanstva i potpuno uklanjanje ograničenja na granični promet lične imovine dijaspore, uključujući i novac. Ove minimalne mere bile bi sjajan i neophodan početak za bilo kakav dalji uspešan rad Ministarstva, te bi bilo realno očekivati njihovo uvođenje u prvih šest meseci do godinu dana od preuzimanja dužnosti. U slučaju neuspeha u tim prvim zadacima, časna je samo primena jedine demokratske alatke na raspolaganju članovima vlade – ostavka.
So, welcome Mr Srećković, and good luck to us all.
