Gde završava normalna međunarodna saradnja obaveštajnih službi, a gde počinje privatluk? Ko kontroliše šefa tajne službe i kako?
Oduvek sam sumnjao da gospodin Jovica Stanišić radi za CIA. Zapravo, sumnjao sam to još od proleća 1995. A sada eto i potvrda u američkim novinama.Elem, moje sumnje temelje se na jednoj prohladnoj prolećnoj noći te 1995. Kolega Tomislav Peternek i ja bili smo u Bijeljini, pozvao nas je Mauzer da vidimo njegovu avijaciju na lokalnom aerodromu. Jedna poljana između dva dimnjaka polusrušene ciglane, dvadesetak metara asfaltne stajanke i jedna poluispravna cesna sa velikim srpskim grbom i brojem 001. Pilot cesne predložio je da me provoza i pored NATO zabrane letenja za srpske avione u BiH. Nešto je šepao na jednu nogu, bio je ranjen u nekim prethodnim borbama. Nećkao sam se gledajući i pilota i krš od aviona, ali Peternek je zapretio da će svima u Beogradu ispričati kako nisamhteo da letim. Morao sam da pristanem na taj let.
Napravili smo reportažu kako srpska avijacija u BiH prkosi NATO zabrani letenja. Mauzer nas je ispratio, dao nam je neki auto da nas preveze do naplatne kućice na autoputu. Valjda ćemo se dalje snaći za neki prevoz.
Taj neki prevoz pojavio se posle sat vremena, crni audi, tamna stakla. čovek iz naplatne kućice nešto je porazgovarao sa vozačem, a nama dobacio: Može.
Peternek je seo iza plavuše do vozača. I krenuo je lagan, neusiljen razgovor. Gde ste bili gospodo novinari, šta ste videli tamo u Bijeljini, šta mislite o ratu u BiH, šta mislite o situaciji u Srbiji, kako gledate na političare u Srbiji, šta će biti sa Kosovom. Iako sam se trudio da u prednjem retrovizoru vidim lik vozača, on ni jednim delom lica nije ulazio u moje vidno polje. Kako mu je glava minimalno nadvisivala naslon sedišta, mislio sam da, verovatno zbog relativno nižeg rasta, vozačevo lice i ne može dosegnuti do ogledala retrovizora. Bila je mrkla noć, audi je brzo jurio, vozač se nijednom nije okrenuo prema nama. Plavuša je ćutala, mi smo bili umorni zbog prethodnog dana. Opustili smo se, olako smo davali odgovore na sva vozačeva pitanja. Da li smo nešto lupetali protiv naroda i države? Moguće, ali ne bih to sa sigurnošću mogao sada da kažem. Recimo, Peterneka je vozač zapitao je li bio 1989. na Gazimestanu kada je Milošević imao onaj svoj govor, i iz kog ga je ugla snimao.
Na ulasku u Beograd, zamolili smo ga da nas iskrca negde u centru grada. Zaokrenuo je na Andrićev venac, okrenuo se i rekao: Ja sam Jovica Stanišić. Usred noći. Bili smo zgranuti, do jutarnjih sati sedeli smo u kafani pokušavajući da rekonstruišemo razgovor u crnom audiju. Šta si mu ono ti rekao, čekaj šta sam ja ono izvalio.
Da li je vrhunski profesionalac, koji nas je tako lepo te noći propitao o svemu i svačemu, a da nijednog trena nismo ni pomislili ko je on i zašto nas o svemu tome pita, je li on zaista radio istovremeno za Srbiju i za CIA? Gde završava normalna međunarodna saradnja obaveštajnih službi, a gde počinje privatluk? Ko kontroliše šefa tajne službe i kako? Može li šef obaveštajno-bezbednosne službe sam sebi dodeliti ulogu spasioca nacije i države ako misli da šef države vodi zemlju u katastrofu? Je li Služba samo servis politike? Konačno, koliko ima istine u članku Grega Milera u Los Anđeles tajmsu?
Ima dosta nepreciznosti i netačnosti. Nije Stanišić uticao na generala Ratka Mladića da 1993. nakratko zaustavi gađanje Sarajeva, kako to navodi američki novinar, već je na tu odluku uticao ultimatum NATO-a da će srpski položaji biti bombardovani iz vazduha. General Mladić nije uvažavao mišljenje ni Karadžića ni Miloševića, ni vojnog vrha SRJ, zašto bi onda uvažio stav Stanišića. Nije tačno da je Stanišićeva služba locirala 1995. godine gde se drže francuski piloti koje je oborila i zarobila vojska Republike Srpske. Te podatke nisu imale ni vojne službe SR Jugoslavije, jer Mladić nikome nije verovao, a ti piloti su mu bili jedina karta za pregovore sa Zapadom. Konačno, na primopredaji tih pilota Francuzima bili su, osim Mladića, samo generali Perišić, Dimitrijević i Krga, pored ruskog FSB i francuskih tajnih službi. Istina je da je Stanišić prihvatio oslobođene vojnike UN u BiH, koji su prethodno bili vezani za drveće i neke objekte u RS, ali oslobađanje tih vojnika opet je posledica NATO-pretnje da će biti izvršen vazdušni desant da se oni oslobode. Podatak iz članka američkog novinara da je Stanišić na početku saradnje dao agentu CIA poverljiva dokumenta i nacrte skloništa koja su za Sadama Huseina izgradili Srbi, više je nego smešan, jer Pustinjska oluja bila je 1991. a SAD su napale Irak drugi put 2003. Te podatke o Bagdadu neko je iz Beograda dao Vašingtonu tek početkom 2003.
Najveća međunarodna zasluga Jovice Stanišića svakako je to da je Mosadu na vreme javio za planove o atentatu na izraelskog premijera. Sve ostalo u priči je kontekst teško bolesnog i od države napuštenog haškog pritvorenika.
Iz Bagdada je 1991. jedan Jevrejin, inače američki državljanin. dostavljao CIA podatke o Iraku. Kako je istovremeno bio i državljanin Izraela malo je javljao i Izraelcima. I godinama čami u američkom zatvoru. Kao američki državljanin. Izrael pokušava sve da ga oslobodi, ali američki zakon je jasan.
