Koji naslov? To ne mogu da vam kažem, prerano je.
Ne bih morala da vas ubijem, ali kad objavim knjigu pod tim naslovom, ne snosim odgovornost za posledice.
Kao i
trudnoća, koja nije bolest već samo drugačije stanje – drugo stanje, tako i
majčinsko ludilo nije bolest. To je stanje. Nikakva patologija. Samo stanje.
Trajno stanje potpunog ludila, koje je sasvim normalno.
Zato ništa
ne brinite i ne zamarajte se analizom svojih postupaka, misleći da sa vama
nešto nije u redu. Sve je u redu. Mirno prihvatite da nikada nećete biti mirne.
Trenuci u kojima ste opušteni biće vrlo kratki i retki. Olakšanje? E, njega
ćete osetiti mnogo puta, ali će biti pomešano sa nekoliko drugih osećanja, tako
da ćete ga teško razlučivati.
Ideja za
pisanje ovog vodiča javila mi se posle jednog telefonskog razgovora sa ćerkom,
u vreme kad je njena ćerka imala nešto manje od godinu dana. Rekla mi je kako
dete nešto slabo jede poslednjih dana. Izgovorila je to mirnim i staloženim
glasom, polako, bez drame i panike. Moja ćerka je mnogo stabilnija majka od
mene. Uopšte ne paniči i u tom pogledu nisam na nju izvršila uticaj kakav sam,
onako izbezumljena kakva sam bila, mogla da napravim. Samo još kad bi to bilo
stvarno!
Da se vratim na razgovor koji me je
potakao da još tada napišem naslov buduće knjige. I tako, kaže ona meni kako
nam dete nešto nema apetit tih dana. Ja, ovako pomatora i iskusna, precepim se
napola i umirujućim tonom joj kažem kako je to normalno, kako deca često imaju
takve periode, može da potraje i po par nedelja. Sve joj lepo i razložno
objasnim. Dok govorim, vidim joj izraz lica, položaj tela, čujem kroz njeno
disanje da upija moje reči, da mi veruje. Osećam kako je smirujem. Samo još kad
bi to radilo! Ja prepolovljena, ona na malo više komada raspuknuta –
razgovaramo kao majka i ćerka o potpuno normalnoj pojavi. Utom ona kaže kako ne
brine (to sad ona mene smiruje, jer kao što ja vidim nju, vidi i ona mene,
znamo se i nismo od juče): „Ma ne brinem, mama. Ja sam oko svih tih stvari
smirena i mislim da sam baš razumna u tom smislu.“
„Ljubi te mama, dušo moja. Razumna?
Nisi srećo, ti si potpuno luda. Otkad si postala majka, ti si luda. Razumna i smirena zaboravi kao pojmove. Uvek ćeš biti luda. To je normalno. To je u
opisu pojma i pojave majka.“
Počele samo da se smejemo. Dve lude
žene – mlada majka i njena majka. Onda sam je podsetila na više puta prepričan
događaj iz vremena kad je bila beba.
Lep majski dan. Ja, ponosna mlada
mama, guram kolica sa svojom četvoromesečnom bebom. Okolo gledam samo pomalo,
kol’ko da se ne skomatam, a sve vreme blenem u dete. Ona je verovatno spavala.
Upijam svaku crticu najdivnijeg lišca u vasioni, malkice joj pomerim frotirčić
do vrata (da ne nazebe), pa ga posle par minuta spustim do grudi (može da se
pregreje). Otkrijem joj ručice, pa ih ponovo pokrijem, a sve vreme razmišljam
da l’ sam normalna, probudiću dete.
Prizor mlade žene koja gura kolica sa
bebom – idilično i romantično, lepota. Zaustavljaju me reči: „Je li, dete, jesi
ti unuka Jele Sokolovke?“ Vratim se sa sedmog sprata neba i pogledam ženu.
Poznata mi je, malo mlađa od moje bake, znam da se poznaju. Ne znam tačno ko
je, ne znam joj ni ime, ali ona je mene prepoznala.
– Ličiš na majku i babu.
– Dobar dan. Hvala.
– Je l’ to tvoje detence?
– Jeste. – Obliva me neka milina.
– E vidiš, ćero, da ti kažem nešto.
Od sad pa dokle god si živa, nikad više nećeš biti mirna. – Osmeh od uveta do
uveta, ne mogu da ga odgonetnem, pakostan li je ili dobrodušan, pravi neslanu
šalu, šta kog vraga radi, pojma nemam. Ništa ne kažem, osmehujem se jer sam
naučena da budem ljubazna. Imam neki lagani poriv da je tresnem.
Tada nisam
znala, a sada znam šta mi je rekla i zašto. I sve što mi je palo na pamet da
ona radi u tom trenutku, stvarno je radila. Do dana današnjeg nisam zaboravila na
kom mestu smo se srele, kakva je bila svetlost tog ranog popodneva, kako su joj
sijale zenice kroz podebela stakla onih, kako smo ih nazivali, socijalnih
naočara. Izraz lica i blag i oštar, bapska strogoća između bora. Luda žena!
– Pozdravi babu! – Reče i ode.
U sledećem tekstu ću objasniti značaj
pokrivanja sapuna za kupanje bebe celofanom. Osim ako ne odlučim da preskočim
taj deo i opišem ulogu dvogleda u čuvanju dece. Ili možda pređem na savet kako
razbijanjem svoje guzice spasti živote dece koja su na putu.
U svakom slučaju, dobićete neke
korisne informacije o normalnom odgajanju deteta. Budite spremne! Ne znam kako
da se pripremite. Možda bolje da budete nespremne. Svakako ćete se iznenaditi.
