U Kragujevcu beše proleće 1955. i u našem dvorištu, gde se obično sadilo povrće kao što je paradajz, cvetale su ljubičice a ja, dvanestogodišnja devojčica ih berem da dam mami, koju mnogo volim. Mama prilazi sa nekim papirima u ruci i kaže idemo za Australiju. Ja preneražena, presrećna pošto idemo kod tate koga nikad nisam videla. Ali ga dobro poznajem po slici i iz pisama koje je pisao nama, njegovim gracijama – mami, mojoj sestri i meni.
Pripreme za Australiju su bile emotivne, pune sreće, očekivanja a i suza. Ujak predlaže da mama ostavi mene da barem jedna od nas završi školu ovde. Mama ni da čuje – idemo sve tri, pa kako bilo. Ona isto savetuje da stavimo krst na Srbiju – jer se nikad nećemo vratiti. Bilo je plača i jecanja našeg i od pola Kragujevca koji je došao da nas isprati u daleki svet.
Ja sada živim u jednom od lepih krajeva Sidneja – zvanog Severne plaže (The Northern Beaches). Suprug i ja smo u penziji. Imamo pristojnu kuću sa velikom baštom. Zelena trava oko nas buja čitave godine. Kosta đavo i po da to neko kosi svake dve nedelje. Ali tim košenjem postaje gusta i lepa kao zeleni tepih. Puno je drveća i palmi na zemljištu (ma njihovo lišće pada pa me tera do ludila jer ne znam kako da ga se otarasim). Ali volim palme, lepo izgledaju – pravi južni Pacifik.
(Mapa obale koja se spominje u tekstu)Severne plaže se protežu 28 kilometara od Manly-a do Palm Biča. Same plaže su kao polukruzi sa žutim sitnim peskom a Pacifik se menja po vremenu, nekad je tih a nekad mož da bude i buran. Krajem decembra i početkom januara nastupaju takozvane king tides, to su ogromne plime. Ali to ne zaustavlja plivače ni surfere.
Svaka plaža ima svoj klub uglavnom za mlade, koji dobrovoljno čuvaju plaže, da se neko ne udavi. Obično se to dešava pridošlicama koje ne poznaju Tihi okean. Ta mlađarija (dečaci i devojčice) se uči od malih nogu kako da postane life guards. Na primer uče o morskim strujama tako da znaju gde može da se pliva bez opasnosti i tu se postave zastave, žute i crvene boje.
Nekad je bilo dosta ribara po plažama ali to je došlo kraju, jer svaki ribar mora da ima dozvolu a pored toga ove plaže su date svima na čuvanje tako da ne uništavamo okolinu koja je puna riba, školjki, rakčića i drugih retkih morskih stvorenja koja dežava želi da zadrži a i da obnovi.
Prija mi život ovde. Svako jutro idem na plivanje u morski bazen. To su bazeni odavno pravljeni na ivici plaže. Imaju tuševe i svlačionice,i obično ljudi koji idu na posao i oni starije generacije idu na plaže rano ujutro. Sunčanje nije više preporučljivo, zbog velike rupe u ozonskom omotaču nad Australijom, tako da Australijanci dosta boluju od raka kože.
Nema ničeg lepšeg od rađanja sunca nad Warriewood plažom. često zaustavim automobil da izađem i da se nagledam i napijem te lepote.
Voda u bazenu je kao staklo rano ujutru i čista kao suza. Naše dve lokalne opštine vode mnogo računa da se ti bazeni isprazne jednom nedeljno i dobro očiste, onda se puste pumpe u pogon da napune bazen (koji se napuni i dolaskom plime). Obično plivam oko deset puta dužinu bazena, počinjem da plivam krajem oktobra i plivam sve do kraja maja a onda nastupa naša zima, koja nije nikad hladnija od 12 stepeni.
Za vreme leta se održavaju razne trke između plaža i to obično da se skupi neki novac za razne dobrovoljne akcije i ustanove.
Na jedno dva kilometra od jedne od plaža nalazi se Srpska Pravoslavna crkva Sv. Sava, koju bih ja posećivala svake nedelje ali pošto volim da pevam u crkvenom horu Lazarice u samom Sidneju onda odlazim kolima za Sidnej. Tu u našoj Lazarici sam u srpskoj sredini.
U Australiji sam 53 godine, išla sam ovde u školu, radila sa australijancima i družim se sa njima ali …. nekako sam i dalje neraskidivo vezana za Srbe i sve što je srpsko.
Mi koji smo došli u Australiju kao politički emigranti smo znali u početku da se žalimo i govorimo da nas je Bog kaznio kad nas je poslao na kraj sveta. Danas mi, ti isti emigranti kažemo: Bog se smilovao na nas kad nas je poslao u Australiju.
Puno pozdrava svim čitaocima Politike,
